Zatvorenici U Samicama

Zatvorenici u samicama

Najteži je bio položaj zatvorenika u samicama, gde su „dani bili kao večnost". U njima su obično bili zarobljeni partizani, partijski i skojevski rukovodioci, istaknuti aktivisti NOPa i oni za koje se sumnjalo da su to. Mnogi zarobljeni partizani i istaknuti aktivisti direktno su dovođeni u samice i već posle nekoliko dana odvođeni na Bubanj i streljani. Niko od logoraša nije ni mogao zapaziti njihovo prisustvo u logoru. Za njihova imena neće se nikad saznati. Da bi iznudili priznanje neke su mesecima držali u samicama, ne bi li ih fizički i psihički slomili. Neke su ostavljali i po nekoliko dana bez vode i hrane, a ako i to nije pomoglo da se dobije priznanje, stavljali su ih u samice - tamnnce. U jednoj je na podu bila razapeta bodljikava žica. „Držali su me u samici mesec dana, ne davši mi prvih dana ni kapi vode, svake noći jurili me psima i pendrecima po dvorištu", kaže Dragoljub Tokić. Desimira Novakovića su držali u samici 96 dana.382 Povremeno su mu veznvali ruke i noge, te je tako vezan morao da leži na podu kao klada. Dvoipogodišnji sin partizana Sime Stanića sa Aleksinačkih rudnika, takođe je bio sa majkom Milkom u samici.

Mnogi od onih koji su ležali u samicama i tamnicama urezivali su na zidu inicijale, svoja imena, datume, poruke onima koji će za njima doći, poruke logorašima i porodicama. To su zapisi puni bola, ali i prkosa neprijatelju, vere i slobodu, poruke da se ne klone, da se izdrži sve. Oni mnogo govore. Navešćemo samo neke od velikog broja.

U samici broj 16 je nekoliko zapisa. Neki logoraš, koji je verovatno proveo ceo ratni period u logoru i zatvori.ma, zapisao je: „750 dana, rekord!? Nacija se divi pobgdniku". Na drugom mestu u stihu piše: „U dobru je lako dobro biti. na muci se poznaju junaci - Raka". U samici broj 18 niše opet u stihu: „Ja ovde ležim sam i čekam noć i dan da odem na Bubanj". Na drugom mestu čita se ovo. „Tragedija naroda, kosovsko prokletstvo"; „U očekivanju lepših dana, živela sloboda", a malo dalje: „Živela sloboda!". Na vratima samice stoji i sledeći zapis: „Srbine, ne kloni, bio si rob petsto godina". U jednoj samici žrtva u stihu podseća na patnje naroda u prohujali.m vekovima i konstatuje kako i sada „narod kao nekad grca".

U samicama su bili i zarobljeni engleski, francuski i sovjetski vojnici. Kao avijatičari iln pod drugim ratnim okolnostima uhvaćeni su i dovedeni u logor. Dva vojnika Crvene armije iskočili su iz voza koji.m su transportovani zarobljenici. Domaći pomagači okupatora su ih uhvatili i predali Nemcima. U samici broj 15 Mihajlo Vorobjov, zapisao js na ruskom jeziku inicijale i godine rođenja čitave svoje porodice, oca, majke, žene, brata i sestre, i poruku:

„Žao mi je svih vas, no ništa ne može pomoći. Ko bude sedeo u ovoj samici, nek pročita ko je bio Vorobjov Mihajlo".

U istoj samici nacrtano je na zidu jedno srce, probodeno strelom.

U samici broj 11 zapisano je: „Ostajte ovde sunce tuđeg neba neće vas grijati kao ovo ovde", a neko je u produžetku dodao: „nedao bog ovako grejanje". Tu je i tekst. „Kad ćeš nestati ljudska grobnico, kad ćeš jednom irestati da kratiš život čovečiji" (Raka Tanasković).383 Mnogi zapisi imena i datumi otkriveni su i u skupnim sobama i svi oni govore o hrabrosti i vitalnosti onih koji su u njima bili.

Jeziva su kazivanja onih koji su bili u samicama. Citiraćemo samo jedno: „Uveli su nas u kancelariju komandanta logora Šulca. Tu smo zatekli Milu Đorđević, logorašicu, koja nam je po naređenju komandanta uzela generalije, nakit, prstenje, olovke i sve što smo imali kod sebe. Zatim je Šulc ia nemačkom rekao: „Lepo da ih smestite". Mila se na ove reči bolno nasmešila. Nemački stražar nas je poveo i smestio, mene u samicu broj 2, a majku u broj 3. Tu smo ostale više od dva meseca. Otvaranje katanca i reza stvaralo je buku u potkrovlju oko samica. Razmišljam da li nas izvode na saslušanje, ili na streljanje. MeđuDeo samica u potnrovlju logora tim, saslušanje je došlo noću tek
posle 16 dana. Jedanput dnevno izvodili su nas u šetnju, odnosno do klozeta… Neke samičare uopšte nisu puštali. Okovani u gvožđe i lancima danima su tako čamili i čekali saslušanje i streljanje.

Na plafonu samice bio je jedan čunćić kroz koji se videlo parče neba … To je bila jedina veza sa „spoljnim svetom". Danima tako u samici. Drhtala sam. Iscrpljena nisam mogla da zaspim. Uzalud sam pokušavala da se zagrejsm i umotam u ponjavu koju mi je gurnula u ruke jedna logorašica kada sam polazila u samicu. Kada smo dovedene u logor, bilo je još toplo, pa smo bile lako obučene, ali došli su i hladni zimski dani, a mi u samici još uvek u lakom odelu…

Za vreme samovanja, razgovarala sam šapatom sa nepoznatim zatvorenicima kroz zid. Uz veliko naprezanje razbirala sam o sudbnni nekih samičara. Čitala sam zapise mojih prethodnika u samici. To su bile poruke da treba imati vsru u sebe i u slobodu koja će doći. To su bile poslednje poruke ljudi koji su verovatno završili svoj život na Bubnju. Ta sudbina je i mene čekala. Bilo je puno imena i nezavršenih rečenica i reči, prekinutih možda u trenutku kada su povedeni na streljanje. Te nedovršsne reči su me posebno pogađale. Želela sam, ali nisam imala snage da ja nešto zapiše.m, strahujući da će i mene zadesiti sudbina mojih prethodnika.

Stražari kod samica su se smenjivali na svaka dva sata. Bilo je među njima pravih Nemaca, ali i folksdojčera … Ispred samice su šetali … Taj njihov ujednačen hod je ubitačno delovao na psihu logoraša. Nekad su kotrljali konzerve ili šutirali drvo, zabavljali su se, a to je još stravičnije delovalo. Nekad se stražar zadržavao ispred samice 5-6 minuta i neprestano lupao. To je bio jedan način mučenja. Ne znate šta hoće. Bilo je to zaplašivanje, opominjanje da je on tu stalno prisutan i da ne razgovara.mo preko zida samice. Imali su precizan i ciničan metod da nam pokažu da smo u krugu logorskih žica i da smo mi logoraši sa.mo biološki ljudska bića.
Dva ipo meseca u samici je veoma sporo prolazilo. Došli su i hladni novembarski dani. U samici kao u frižideru, bez postelje, bez kreveta, bez sunca i ikakvog svetla. Imala sam osećaj kao da se nalazim u jednoj konzervi koja je stavljena u frižider da se ledi. Dok jeu letnjim mesecima bilo nezidržljivo toplo, jer se pleh na krovu samice zagrevao, preko zime je bilo užasno hladno. Sanjala sam preko noći peć i toplu sobu. Razbolela sam se. Jako mi je pozlilo. Tražila sam lekarsku pomoć. Došao je logorski lekar Radman… Dao mi je jedan lek i malo kolača. Učinilo mi se da je stražar čovek. Zamolila sam ga da malo kolača odnese majci. Međutim, on ih je uzeo i počso da mljacka, govoreći kako srpske žene spremaju ukusne kolače, a onda je zatvorio vrata samice i kroz mali otvor na njima dobacio na nemačkom: „Prijatno gospođice (grofice)". Majka nije videla šta se to zbiva, ali je verovatno čula reči „prijatno grofice". U jednom trenutku uzviknula je na srpskom: „Ah, nemačke svinje". Dani su prolazili… Dolazili su novi logoraši. Trebalo je napraviti mesto u samici drugima. Posle dvoipomesečnog samovanja u samici, mučenja, saslušanja i suđenja, pustili su nas u kolektivnu sobu broj 7. Tu je bilo bolje".384

382. IaN, Mf. 1L7696.
383. IaN, KOZARA, I/67.
384. NmN, izj. Nadežde Stanisavljević, knj. XXIX.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License