Vaznije Naredbe Za Hapsenja I Streljanja

Važnije naredbe za hapšenja i streljanja

Sa početkom oružanog ustanka u Srbiji usledile su i nemačke i kvislinške naredbe o represalijama, koje su, sa razvojem ustanka, bile sve oštrije. Kada je ustanak u zapadnoj Srbiji uzeo maha, komandant jugoistoka feldmaršal List poslao je 4. septembra 1941. godine odgovarajućim nemačkim komandama u Srbiji naredbu o ugušivanju srpskog ustaničkog pokreta, u kojoj traži „bezobzirnu primenu oružja … Ustanici moraju bezuslovno osetiti nadmoćnost nemačkih vojnika i oštrinu njihovog oružja", a već sutradan, 5. septembra, šalje razrađeniju naredbu, u kojoj, pored ostalog, traži: ,,f) Bezobzirne i neodložne mere protiv ustanika, njihovih pomagača i srodnika (vešanje, paljenje naselja, povećanje broja talaca, deportovanje rodbine u koncentracione logore itd.).205

Međutim, iz Hitlerove naredbe feldmaršalu Listu od 16. septembra 1941. godine, kojom mu se stavlja u zadatak da uguši ustanak u prostoru Jugoistoka i pre svega da se u srpskim oblastima „osiguraju saobraćajne linije i objekti važnn za nemačku ratnu privredu", a potom da se „najoštrijim mera.ma za duže vreme uspostavi poredak",20*3 proizašle su do detalja razrađene mnoge još užasnije naredbe Himlera, Lista, generala Bemea, Badera i drugih nemačkih visokih oficira, koje su sve imale prizvuk „zastrašujućih" i „uništavajućih" mera, protiv „podmuklosti Srba … sklonosti terorizmu".

Tim naredbama počinje druga faza nemačkih ratnih zločina u Srbiji, koji su se, posle onih u zapadnoj Srbiji, sve do kraja rata svom žestinom sručili na zarobljene partizane, aktiviste NOPa i čitavo stanovništvo jugoistočne Srbije. Sve su one za nemačke niže oficire bile pokriće, mimo međunarodnih ugovora, za pravdanje „vojničke poslušnosti" pri sprovođenju zločina masovnih hapšenja, odvođenja u logor i streljanja. Sve su one pozivale na odmazde, ubijanje, „bez ikakve sentimentalnosti … odmah bez odlaganja". Tako je Himler 16. oktobra 1941. godine, na osnovu Hitlerove naredbe, prosledio svoju u kojoj kaže i ovo:

„Svaki akt uperen protiv ne.mačke okupacione vojne sile mora se svesti na to da je ko.munističkog porekla primeniti najoštrije mere da se na taj način silom sprovede autoritet okupacione sile i spreči dalje širenje (ustanka). Pri tome imati u vidu da jedan čovečiji život ne vredi ništa i da se zastrašujuće dejstvo može postići sa.mo neobičnom svirepošću. Kao odmazda za život jednog nemačkog vojnika mora se u tim slučajevima uzeti kao opšte pravilo da odgovara smrtna kazna 50-100 komunista. Način izvršenja mora još pojačati zastrašujući efekat".207

General Beme (Böhme) je pozivao na osvetu onih Nemaca čija se krv 1914. godine „potocima lila… usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena" 208 on je naredbe Hitlera i Himlera razradio i u svojoj naredbi od 10. oktobra 1941. godine, pored ostalog, kaže i ovo:

„1. U Srbiji je, usled balkanskog mentaliteta i velikih razmera komunističkih i nacionalno kamufliranih ustaničkih pokreta, potrebno izvršavati naređenje Vrhovne komande … najvećom strogošću …

2. Munjevitim akcijama treba u svim garnizonima u Srbiji najhitnije sprovesti kao taoce sve komuniste, sve muškarce na koje pada sumnja, sve Jevreje i izvestan broj nacionalističkih i demokratski nastrojenih stanovnika. Taocima i narodu treba predočiti da će u slučaju napada na nemačke vojnike ili „folksdojčere" taoci biti streljani…

3. Bude li gubitaka … streljanje protivnika prema sledećim stopama:

a) za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili „folksdojčera" (muškarca, ženu ili dete) 100 zarobljenika ili taoca,

b) za svakog ranjenog nemačkog vojnika ili „folksdojčera" 50 zarobljenika ili taoca .. ."209
General Beme ne štedi ni decu ni žene i u jednoj naredbi kaže: „Deca i žene održavaju veze i staraju se i o snabdevanju. Prema to.me mora iskusiti kaznu celo stanovništvo, a ne samo muškarci".

Naredbom novog zapovednika Srbije generala Badera, od decembra 1941. godine, kvota za streljanje je smanjena na 1 :50 i 1 :25.

O hapšenju članova partizanskih porodica i poznatijih građana posgojala je posebna naredba. U Beogradu je 14. decembra 1941. godine održan sastanak nosilaca nemačke okupacione vlasti u Srbiji, koji je isključivo bio posvećen hapšenju i streljanju talaca.210

Naredba Badera od 28. februara 1942. godine „o kažnjavanju pomagača ustanika" primenjivana je praktično od prvog dana ustanka. Međutim, nove naredbe su predviđale još masovnije hapšenje talaca. Tako kvislinški list „Novo vreme", od 2. aprila 1942. godine, komentariše uredbu o hapšenju članova porodica komunista i piše: „2. Svaki onaj ko bi posle ovoga saopštenja ma na koji način pomagao akciju odbeglih u šumu, davanjem oružja, municije i održavao vezu sa ovakvim ljudima javno ili tajno, smatraće se kao njihov saučesnik i članovi porodica ovakvih lica biće pohapšeni i služiće kao taoci…" Ustanovljene su i nagrade za lica koja uhvate ili prokažu partizane.211 Zavedeno je i čuvanje pruge, a za „nastali kvar" ili diverzije seljaci stražari bi dospeli u logor i bili streljani, a selo kažnjeno sa 3.000.000 dinara.212

Novo, veoma precizno uputstvo generala Badera od 28. februara 1943. godine, sistematizovano ponavlja sve slučajeve u kojima se vrši odmazda za svaku povredu tela i ubistvo ako se izvršilac ne uhvati u roku od 48 časova. Ono precizira da se to, osim na Nemce i Bugare, odnosi i na sva „lica u službi okupatorske vlasti, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnsst", zatim na članover srpske vlade, rukovodeće službenike (sreske i okružne načelnike, predsednike opština) i oficire SDS i SDK; zatim predviđa odmazdu „za svaki napad na postrojenja važna za rat" (do 100 talaca), a u lakšim slučajevima „primeniti kolektivne kazne (paljenje kuća, novčane kazne, čuvanje straže po kazni, hapšenje itd.)". Uputstvo obavezuje izvršioce da za odmazdu uzimaju „otvorene ili prikrivene saučesnike, ili svesno pasivno držanje izvesnih lica prema napadačima", a ako se takvi ne pronađu „mora se pribeći hapšenju onih lica iako sa konkretnim delom nemaju veze". Na prvo mesto su kao odgovorna označena lica koja se izjasne bilo za Dražu Mihajlovića, bilo za komunizam. Od odmazde su pošteđeni oni koji dokažu da su „protivnici ustaničkih ciljeva", zatim žene i omladina ispod 16 godina, „ako nisu izvršioci i pomagači bandita". Lica „podesna za opšte odmazde, po pravilu, stavlja na raspoloženje komandant policije bezbednosti iz reda onih sumnjivih lica koja su mu u toku akcije trupe i policije, kao takva predata… i ukoliko se ista ne bi morala uputiti na slobodan ili prinudan rad".213

Uputstvo dalje traži da logori uvek imaju dovoljno talaca, a „ukoliko se u pojedinim slučajevima ne bi raspolagalo odgovarajućim taocima, ili broj talaca ne bi bio dovoljan, nedostajući broj uzeće se iz susednog logora ili iz sabirnog logora u Beogradu". Ako su potrebne posebne akcije za prikupljanje talaca, onda na prvom mestu treba „pribeći uzimanju sumnjivih lica navedenih u proverenim spiskovima srpskih načelnika okruga… Akcije će naređivati feldkomandant uz saglasnost komandujućeg generala i zapovednika. Po ovom uputstvu feldkomandant pokreće postupak za odmazdu, dostavlja komandujućem generalu i zapovedniku predlog koji mora da sadrži: kratak prikaz stanja stvari, nasilje, gubitke, odnosno štete, političku pripadnost izvršioca, broj talaca predviđenih za streljanja", posle čega komandujući general odobrava „pismenim naređenjem ili depešom predložsne ekzekucije".

„Za izvršenje odmazde feldkomandant određuje krajskomandanta na čijem se području desilo nasilje, a ovaj se prethodno konsultuje sa nadležnom ispostavom Službe bezbednosti i razamtra mišljenje nadležnog srpskog načelnika. Policija određuje iz svoga sastava odeljenje za izvršenje streljanja, a streljanje talaca se vrši bez prisustva stanovništva i na zabačenim mestima". Na kraju, uputstvo predviđa obnarodovanje odmazde i objavljivanje imena onih „koji se nalaze u logorima, uz pretnju da ta lica svojim glavama odgovaraju za izvesna remećenja reda .. ."214

Takav postupak hapšenja i odmazde primenjivan je i pre ovog uputstva, odnosno tokom čitavog rata. Krajem 1943. godine ukinuta je kvota za streljanje, pa se u svakom pojedinačnom slučaju odlučivalo koliko zatvorenika treba streljati.

205 . 36. NOR, II-144.
206. 36. NOR, 1/1-158.
207. 36. NOR, 1/159.
208. 36. NOR, 1/173.
209. 36. NOR, 1/1-263, s. 502.
210. Dr Venceslav Glišić, n. d„ s. 95.
211. 36. NOR, 1721-18.
212. IaN, Mf. 1/556.
213. 36. NOR, 1/5-163.
214. Isto.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License