Svedocanstvo Iz Niskog Ausvica

I Niš je imao logor kroz koji je prošlo hiljade Srba, Roma i Jevreja

Svedočanstvo iz niškog Aušvica

Autor: Momčilo Petrović | 01.03.2008 - 06:00

Da gradske vlasti Niša ne obeleže 12. februar, i da novine ne registruju tu skromnu svečanost, ne bi Srbija pamtila da je na njenom tlu postojao nacistički koncentracioni logor ne manje strašan od onih koji su za sva vremena upisani u crnu istoriju sveta. Kroz koncentracioni logor na niškom Crvenom krstu, uspostavljen na samom početku Drugog svetskog rata, naime, prošlo je pedesetak hiljada zarobljenih Srba, Roma, Jevreja…

Tačan broj streljanih nikada nije utvrđen, pretpostavlja se da je u smrt poslato 10.000, možda čak i 12.000 logoraša. Streljani su najčešće na brdu Bubanj iznad Niša, a prvih dana u logoru su bila i specijalna vozila pretvorena u gasne komore. Pred zoru 12. februara 1942. godine, 147 zatočenika krenulo je u juriš na čuvare i bodljikavu žicu - četrdeset dvoje stradalo je u proboju, a slobode se dokopalo njih 105. Bio je to prvi i jedinstven proboj u Drugom svetskom ratu.

„Nije bilo razlike između logora na niškom Crvenom krstu i Mauthauzena, Dahaua, Ravensbrika i Aušvica“, kaže Nadežda Stanisavljević iz Aleksinca. A njoj treba verovati: prošla je kroz sva ova mučilišta! Imala je 16 godina 1. septembra 1943. kada je nju i majku Dušanku, učiteljicu, uhapsila srpska Poljska straža i sprovela na Crveni krst.

„Logorskim dvorištem su stalno trčali neki ljudi. Nisam smela da se okrenem - to je bilo zabranjeno. Kasnije sam ipak virila i spazila mnoga poznata lica. Niko se nije usudio da priđe ili progovori. To bi značilo prekršiti logorski red, a za to sleduje kazna koju propisuje komandant logora Šulc. To bi nekad bilo trčanje logorskim krugom od pet do četrdeset rundi ili Šulcovo batinanje motkom, zbog čega su ga logoraši prozvali ‘motkar’“, opisuje Nada svoj prvi dan u logoru. Najkrvoločniji islednici su bili „domaći Nemci“, Nišlije Filka i Ungar, a gospođa Nada živo se seća i Degarta i Jerihoa, pa sekretarica Helge i Hilde… i vučjaka. Stražari na Crvenom krstu bili su u početku Nemci, ali su oni tokom rata povlačeni na Istočni front, a smenjivali su ih folksdojčeri, pa Mađari iz Vojvodine, da bi poslednji logor čuvali Albanci iz esesovske Skenderbeg divizije.

Nada je tada, međutim, već bila u Nemačkoj. Prvog maja 1944. godine - tri meseca kasnije njena majka će biti streljana na Bubnju - transportovana je u Mauthauzen, zatim u Dahau, pa odatle u Aušvic, gde su logoraši sedmicama ostali u furgonima… onda u Ravensbrik, pa nazad u Mauthauzen.

U Dahauu je njena ćelija bila preko puta krematorijuma, u Ravensbriku je bila podvrgnuta medicinskim eksperimentima: „Dali su mi neku injekciju, i ruka mi je jako otekla. Onda su me uspavali, a kad sam se probudila, nema otoka, rana zašivena, samo oko mene bočice sa onim gnojem… A drugi put, posle injekcije počelo je nešto da mi raste na leđima, mehurić koji se pretvorio u balon. I onda dođe bolničarka, odseče i odnese taj balon negde…“ Iscrpljujući rad, prebijanja, gladovanje… i u svim logorima stajanje je na apel-placu, zbornom mestu, i prozivke osuđenih na smrt. „Istupi ona levo od mene, pa iza… čekam, ali mene tog dana ne prozovu… I tako svaki dan.“

Oslobodioce je dočekala u Mauthauzenu, odakle se u Jugoslaviju vratila sa budućim mužem, isto logorašem, da se se sretne sa ocem, učiteljem i rezervnim oficirom - koji je takođe bio zatočen u logoru.

„Država za logoraše ništa nije učinila. Svi oni brzo su, zbog posledica zatočeništva, otišli u invalidske penzije, koje su bile nedovoljne za život…“, kaže Nada Stanisavljević.

Ona je, međutim, nastavila svoju bitku - protiv zaborava: sećanja na mučenja i mučenike tokom proteklih decenija objavljivala je u niškim i beogradskim listovima, a ovih dana čeka da izdavač nađe novac za štampanje njene knjige „U vlasti smrti“.

„Da se ne zaboravi… I za opomenu.“ Nadežda Stanisavljević i ove godine je 12. februara prisustvovala komemoraciji - kao poslednja živa zatočenica logora na Crvenom krstu…

Prevodilac, pisac, humanitarac…

Nastavljajući tradiciju humanitarnog i društvenog rada svojih roditelja, predratnih učitelja levičara, Nada Stanisavljević osnovala je Književni klub u Aleksincu i bila njegov prvi predsednik, a bila je inicijator i osnivanja Zavičajnog muzeja, Turističkog saveza, Planinarskog društva, Stambene zadruge, Udruženja civila invalida rata i džudo kluba. Bila je i predsednik Književnog kluba železničara Jugoslavije, i član redakcije književnog časopisa „Traženja“ iz Niša. Prevodi sa nemačkog i francuskog i piše.

http://www.blic.co.yu/reportaza.php?id=32350

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License