Streljanja I Interniranja Od Marta Do Juna 1942 Godine

Streljanja i interniranja od marta do juna 1942. godine

Usled velike aktivnosgi neprijatelja u prvoj polovini 1942. godine i svakodnevnih hapšenja i dovođenja novih zatvorenika, o čemu je bilo reči, logor se brzo punio, a isto tako i ostali zatvori u Nišu. Već krajem marta te godine u logoru je bilo oko 600 zatvorenika.
Uporedo sa dovođenjem zarobljenih partizana i pohapšenih saradnika NOPa, logor je pražnjen streljanjem, interniranjem ili puštanjem manjeg broja na slobodu. Izuzimajući 10. mart, u arhivima nismo našli dokumenta o streljanima u periodu od marta do juna 1942. godine, te u nedostatku takvih podataka navodimo da su u anketama porodica streljanih na Bubnju evidentirana streljanja manjih grupa i pojedinaca i 12., 15. i 25. marta, 4. i 20. aprila, 26. maja i 25. juna (za neke streljane navodi se samo mesec).567

Odvođenje na streljanje manjih grupa logoraši su teško uočavali, što nije bio slučaj sa masovnim streljanjima i odvođenjem u internaciju, o čemu takođe često nema arhivskih tragova. Takvo jedno masovno streljanje na Bubnju 150 logoraša izvršeno je 10. marta 1942. godine kao odmazda za ubistvo agenata Specijalne policije iz Beograda Zalade i Kosmajca.568 Streljani su pretelsno mladi ljudi, članovi KPJ i SKOJa i drugi saradnici NOPa. Logoraši iz sobe broj 14 bili su uoči tog dana okupirani tragedijom druga u sobi, učitelja u niškoj Ostrovici, Žarka Jovanovića, koji je od tuče agenata Specijalne policije i Gestapoa umro u najvećim mukama pred njihovim očima. Međutim, sugradan ih je još više potreslo masovno streljanje.

U rano jutro 10. marta, ustaljeni red bio je poremećen. Nije se upalilo svetlo niti je naložena vatra u kuhinji, „slobodnjaci" nisu izašli na rad u krugu logora, pištaljka nije pozivala na izlazak u „šetnju". Stariji logoraši su naslućivali o čemu se radi. Neki su nastojali da kroz ogrebotine na matiranom staklu prozora vide šta rade Nemci u dvorištu. Imali su šta i da vide. Oko 5,30 časova naišli su kamioni, mali štapski automobili i motocikli. Nemci su se pod punom ratnom spremom rasporedili na rastojanju sa oružjem na gotovs, uperenim prema zgradi logora. Brujanje motora kamiona diglo je sve logoraše na noge. „U sobama je zavladala tišina. Smrt je bila očigledno prisutna", kažu svedoci. Očekivali su gestaiovce i prozivanje. Prva grupa logoraša izvedena je u 5,30 a poslednja u 11 časova. Dželati su išli od sobe do sobe, rutinski prozivajući i odvodeći ljude u logorski krug. Gledajući iz četrnaesticg i ostalnh prizemkih soba kako zjapi unutrašnjost praznog kamiona prekrivenog ciradom, primaknutog do samog ulaza u sobu, svi logoraši su osetili koliko je za Nemce ništavno ljudsko biće. Četiri logoraša su oklevala da se popnu u kamion, ali su ih Nemci uz divljačku tuču ubacili. Neke grupe prozvanih su vezivali žicom i gurali u kamion. Prvi put su iz četrnaestice prozvali samo šestoricu da bi dopunili kamion, a kad su se vratili napunili su ga logorašima samo iz te sobe.569 Soba broj 11 bila je ispražnjena.

Krvavi posao na Bubnju Nemci su završili do podne, a onda su pustili logoraše iz ostalih soba na posao po zaduženju i radi ručka. Feldkomandant Botmer je na saslušanju posle rata rekao da ne zna za streljanje 10. marta, da je možda Gestapo vršio neka streljanja u Nišu, ali da o tome njega nije niko obavestio.

Zatvorenice su gledale krišom kroz prozor ženske sobe kako kamioni izlaze iz dvorišta. pratile su ih i na zavijutku puta za Bubanj, ćuteći zamišljale kako ih sledećeg trenutka streljaju. U podne su izašle u dvorište i zavirivale u prazne i poluprazne sobe, ali mnogih poznatih drugova više nije bilo. Kad su sutradan, 11. marta, u praznu sobu broj 11 dovedeni novi zatvorenici iz Niša, videli su žalosne tragove života nestalih ljudi u jučerašnjem streljanju. Na daskama i slami ostao je po neki mantil, delovi odeće i jedan udžbenik nemačkog jezika.570

Ovo masovno streljanje logoraši su preživljavali nekoliko dana. Malo su govorili, obično šapatom, dok ss osećanje tuge i straha nije pretvorilo u prkos prema neprijatelju, a tu i tamo se tiho zapevalo „Padaj silo i nepravdo" i pravile se šale na sopstveni račun u vezi sa sledećim streljanjem. Logor je tiho zabrujao od živosti i čekao nova izvođenja na Bubanj. U sobi broj 14 brojno stanje je za desetak dana naraslo na 100 logoraša, a slična je situacija bila i u drugim sobama. Novih „rezervi" za streljanje i interniranje bilo je dovoljno.

Iz Železničke radionice tada su streljani ovi radnici, članovi KPJ: Jovan Todorović, sekretar partijske ćelije u livnici i kovačnici; Petar JoEanović, član Biroa KPJ u radionici i sekretar partijske ćelije u armaturi, montaži i kovačnici, Đorđe Stamenković, stolarski radnik; Miroslav 3. Nikolić Manas, sekretar partijske ćelije alatnice,Dragiša Lj. Milić, bravar, Vićentije Mladenović Caci, sekretar jedne partijske ćelije; Aleksandar Stefanović Prčeljko, sekretar jedne partijske ćelije, Radisav Nedeljković, bravar; Aleksandar B. Petrović Caci, metalostrugar, Radivoje Milošević, livac i Nikola Grujić, kandidat za člana KPJ. Streljani su i skojevci Branislav Miljković i Milorad Dinić, električarski radnici. Žena Radisava Nedeljkovića se zatekla na putu kod logora kad su kamioni sa osuđenicima na smrt izlazili iz logorskog kruga. Videla je svoga druga u zadnjem kamionu, a posle izpesnog vremena čula je rafale na Bubnju.

Iz Mostovske radionice streljani su Borivoje Nikolić, sekretar partrijske ćelije, metalostrugar, koji je raniJe radio u Peićevoj livnici i zbog učešća u štrajku otpušten sa posla, i Života Marjanović Pana, član KPJ. Oni su dobrim držanjem pred neprijateljem sprečili druga hapšenja u ovoj fabrici.

Iz Peićeve livnice streljani su i Jovan Đurašković, sekretar partijske ćelije, livac, izbeglica iz Slavonskog Broda; Nikola Arsić, sekretar skojevskog aktiva u livnici i skojevci Branislav Petrović Muja, bravar, Aleksandar Đorđević, Vitomir Đorđević i Dimitrije Branković, metalostrugar. Streljan je i Milan Mitrović, kandidat za člana KPJ, čija je sestra Veroslava takođe u to vreme bila u logoru. U njegovoj siromašnoj radničkoj porodici živelo i radilo za NOP petoro braće i četiri sestre. U februarskom hapšenju 1942. godine uhapšena su četiri brata i dve sestre.571

U ovom masovnom streljanju iz Niša su streljani još Branislav Janjić Brki, učenik Trgovačke akademije, skojevac, Dušan Ristić, stolarski radnik, Đorđe Milosavljević, obućarski radnik i Slavko Živić, krojački radnik. Streljan je i Žarko Grujić, član KPJ od pre rata, takođe krojački radnik, poznat iz štrajkačkog pokreta ovih radnika. Stavio se na raspoloženje za borbu partijskom rukovodstvu na slobodnoj teritoriji u Zaplanju, ali je kao star vraćen u Niš na ilegalni rad, zbog kojeg je i uhapšen. Svoje kolebanje i malodušnost da ostane u Ozrenskom NOP odredu platio je glavom, kad se vratio u Niš, Radomir Filipović Mašinski, član KPJ, radnik Železničke radionice. Na Bubnju su završili život geometri Aleksandar Komadinić i Mihajlo Ivanović, koji su uoči rata uvodili u napredni radnnčki pokret seljake niških i svrljišknh sela nrilikom premeravanja zemlje.

Sa velikom tugom preživeli logoraši su se prilikom prozivke za streljanje oprostili sa lekarom iz Kruševca dr Dragićem Vučetićem, koji je bio dobro poznat u naprednom pokretu svoga grada i divna ljudska priroda. Hteo je svakom da pomogne. Užasavao se divljačkih postupaka gestapovaca i žalio što se mnoge scene ne mogu kamerom snimiti. Sa njim je na Bubanj pošao i njegov nerazdvojni drug Vukosav Kačarević, poznat svima u logoru kao Čika Vule, napredni pravnik iz Kruševca. Iz tog grada streljan je i Rista Nikolić, student prava, član KPJ, borac Jastrebačkog NOP odreda. Sva trojica su bili svedoci velikih februarskih streljanja.

Streljano je i mnogo ljudi iz Toplice. Od 19 dovedenih u jedno.m danu sa ogranka Pasjače, streljano je 10. marta 15. Iz samog sela Pasjače streljani su tog dana: Cvetko Jablanović, njegov brat Stojan i brat od strica Ljubomir, svi zemljoradnici; zatim tri brata Mirovića: Petar, Panta i Obren. Čitava ugledna porodica Milice i Vukalice Mirović, koji su imali devet sinova, od kojih je i u prvom svetskom ratu poginulo pet, a za vreme bombardovanja Niša jedan, učestvovala je i u NOPu. Streljani su i Sava Mladenović sa dva sina Ljubomirom i Simom, Milun Mutavdžić, Pavle RadulovićZuletić. Na Bubnju su streljani Andrija Krivokapić i Živko J. Vuković, otac desetoro dece, koji među prvima posle aprilskog rata skuplja oružje, a njegova kuća postaje partizanska baza. Mnogi.m ovim rodoljubima iz Pasjače spaljene su prilikom hapšenja kuće.57'Streljan je Milorad P. Kostić, mašinbravar iz Prokuplja, borac Topličkog NOP odreda. Uhvaćen je kao kurir odreda na putu između Prokuplja i Niša, a zatim sproveden u Logor na Crvenom krstu. Svoj revolucionarni put i život završio je na Bubnju i Svetislav Stanković Sveta, učitelj iz Pečenjevca, dobro poznat po naprednom radu sa seljacima u Mekišu i Samarinovcu, gde je bio na službi. Bio je član Partijskog poverenstva KPJ i organizator ustanka u Toplici. U Specijalnoj policiji i logoru strahovito je mučen. Jednog dana streljan je Miloje Nišavić, student prava iz Gubetina, uhvaćen početkom marta na ulici u Prokuplju sa partizankom Miroslavom Stanimirović Zorom, koju je doveo u varoš radi lekarskog pregleda. Druga bugarska jedinica iznenadila je jednu partizansku desetinu u Vlahovu kod Prokuplja, gde je zarobljen partizan Svetislav Đorđević, učenik gimnazije iz tog sela. Otac Nikodije je potrčao u pomoć sinu, pa su i njega uhapsili. Obojicu su bugarski vojnici strahovito tukli i mrcvarili, a zatim predali Logoru na Crvenom krstu, odakle su izvedeni na streljanje.

Nemii su streljali na Bubnju 10. marta osam pripadnika mesne desetine iz Toponice (dobričke), koje su Bugari uhapsili, pod optužbom da su učestvovali u borbi kod Kodre.578

572. Slobodan Nestorović, Pasjački partizanski srez (Hronika NOB, I deo, 1981, rukopis); NmN, izj. Vuksana Mirovića, službenika SO Prokuplje, Jovana Jablanovića, Cvete Jordašević i Save F. Vuković, kl.
573. Drag. Mirčetić, Buna u Dobriču, s. 175. Na Bubnju su streljani i Spasoje Nikolić sa Belog Kamena, Pavle Radulović sa Pasjače i Mitar Milojević, izbeglica. Iz Toponice kod Žitorađe streljani su: Rajko Antanasković, politdelegat desetine, Vasilije Stajić, desetar, Sava i Živko Vukić, Bori voje Dinić, Stojan Radulović, Nikola Antanasković i Stojan Miladinović.

zločina u Bojniku, bugarski okupatorski vojnici su doveli u logor mnogo seljaka, od kojih su Jovan Mišić i Đorđe Stanković iz Belanovca posle strahovite tuče lomljenja prstiju i nogu, streljani na Bubnju, dok je Zafir Mišić pušten zbog „bugarskog imena". On je kao svedok pričao o zverstvima koje je svojim očima gledao. Streljani su i mnogi drugi.575

U martu i aprilu otkrivena su na lipovačkim pojatama tri teško ranjena učesnika proboja Logora na Crvenom krstu 12. februara 1942. godine, koje je štab Ozrenskog NOP odreda tu ostavio na lečenju, od kojih je Toma Šiler ubijen na licu mesta, Ćirko Ančević vraćen u logor i streljan, a Miodrag Stanojević odveden u ljotićevski zatvor u Aleksincu, zatim u zatvo SDS u Nišu, odakle je uspeo da pobegne.

Nemci su aprila 1942. godine na Bubnju streljali jednu grupu osuđenika iz Kaznenog zavoda, koje je tu zatekao rat.576 Posle februarskih streljanja u Kaznenom zavodu je ostalo još oko 200 osuđenika, od kojih je najveći broj likvidiran u raznim odmazdama. Žarko Zdravković Mile Ludajka iz Leskovca, koji je zarobljen 19. marta 1942. godine i kome je sudio preki sud SDS u Nišu, svedoči da je već prvog dana saslušanja osuđeno na smrt i sledeće noći streljano osam zarobljenih partizana. Sutradan su osuđena i streljana još šestorica, a sledećeg dana trojica.

Na osnovu izjava očevidaca Komisija za utvrđivanje ratnih zločina evidentirala je da su neutvrđenog dana oko podne juna 1942. godine streljana na Bubnju 72 lica, dovezena u tri kamiona, dok je u četvrtom bilo oko 50 Nemaca za blokiranje strelišta i izvršenja zločiia. Iz kamiona osuđenici su skidani po osam i streljani u potiljak sa daljine od oko 10 metara. Dva zatvorenika su sahranjivala svoje drugove a zatim su i oni streljani. Sutradan su došli Romi, polili streljane krečom i zatrpali. Tih daia streljana je na Bubnju i jedna grupa rodoljuba iz Palikuća.

Prema jednom nemačkom izveštaju o rezulgatima mera za gušenje ustanka u Srbiji u vrsme od 22. maja do 6. juna 1942. godine ubijeno je u borbi 1083 partizana, ranjeno 75, zarobljeno 1745, od kojih se najveći broj predviđa za logore u Norveškoj, a 325 streljano za odmazdu.577 Nema sumnje da se znatan deo podataka odnosi na jugoistočnu Srbiju.

MasoEno streljanje 10. marta, kao i streljanja i puštanja manjih grupa logoraša do kraja juna 1942. godine, malo su rasteretila logor, iako su stalno dovođeni novi zarobljeni partizani i drugi saradnici NOPa. U to vreme zahuktaloj nemačkoj ratnoj mašini, koja je angažokala sav ljudski potencijal za front, bila je potrebna radna snaga za rad u fabrikama i za izgradnju vojnih objekata, ofanzivnih i defanzivnih namena. Preko kvislinške berze rada i Srbozara pokušavalo se da se obezbede radnici za rad u Nemačkoj, ali sve to nije davalo očekivane rezultate. Zbog toga je vršilac dužnosti Vojnog zapovednika za jugoistok, general pionira Valter Kunce (\Ua11eg Kipt,ge), u jednoj zapovesti od 18. marta 1942. godine rekao da se svi uhvaćeni partizani ne moraju uvek streljati, nego upotrebiti

U teškim borbama koje su vođene na svrljiškonišavskom području protiv mnogobrojnih neprijateljskih snaga zarobljeni su i streljani na Bubnju mnogi borci i pripadnici mesnih partizanskih desetina, od kojih je samo iz Lužnice 20 streljano na Bubnju 10. marta i u drugim odmazdama do juna 1942. godine. Za streljanje su pozvani Dragutin Mitić Gute, zemljoradnik, Živojin Ćirić, Lazar Ćirić i Desimir V. Veljković, omladinac, - borac SvrljiškogNišavskog NOP odreda, svi iz Resnika kod Babušnice. Gute je sam došao u logor da zameni sinove Svetislava i Ljubomira koji su bili u logoru. Posle odvođenja oca, prozvali su i njih, ali ne za streljanje, kako su pomislili, opraštajući se od drugova, već radi puštanja kući. Kada su bili van logora čuli su mitraljeske rafale na Bubnju, znali su da se u tom trenutku oprašta od života i njihov otac, borac mesne desetine, koji je dao svoju glavu za njihove.
Prnlikom čišćenja terena uhvaćeni su, dosedeni u logor i streljani i pripadnici mesnih partizanskih desetnna iz Bratišezca, Striževca, Zavidinca i Ostatovice. Na stratištu Bubanj završio je žieot hrabri borac SvrljiškogNišavskog NOP odreda Dušan Ž. Žikić Tazan, pitomac podoficirske vazduhoplovne škole iz Crvenog Brega kod Bele Palanke, koji se nije odazvao pozivu izdajničkih formacija. Razoružao je dva četnika Koste Pećanca kada su pokušali da ga uhapse. Zarobljen je u proleće 1942. godine u Zaplanju. Streljani su siromašni seljaci iz Velikog Krčimira, među kojima Kosana R. Savić Veja, borac Babičkog NOP odreda. koja je u borbu otišla zajedno sa mužem.

Sa područja Babičke Gore dovedeno je u logor i u proleće 1942. godine streljano na Bubnju mnogo zarobljenih boraca Babičkog NOP odreda i pripadnika mesnih partizanskih desetina Zarobljena je, dovedena u logor i streljana bratanica Moše Pijade, Alisa D. Pijade Vanja. borac Babičkog NOP odreda i sanitetska sestra, izvanredne lepote. Zarobili su je bugarski okupatorski vojnici, ponižavali i stavljali na najgroznije muke, a zatim je predali Nemcima radi egzekucije.

Sa užeg i šireg leskovačkog područja zarobljeno je i uhapšeno u februarskomartovskoj ofanzivi mnogo pripadnika mesnih desetina i boraca Babičkog i Leskovačkog (Kukavičkog) NOP odreda, od kojih je najveći broj interniran u koncentracione logore širom porobljene Evrope, odakle se mnogi nisu vratili svojim kućama, dok je jedan broj streljan na Bubnju.574

U logor je doveden i streljan na Bubnju Mihajlo F. Arsić, zemljoradnik iz Crnog Vrha kod Bučumeta, učesnik prvog svetskog rata i četovođa u topličkom ustanku 1917. godine, nosilac Karađorđeve zvezde. Na početku ustanka formirao je, kao vojvoda Medveđski, četnički odred, odrekao poslušnost Kosti Pećancu i borio se rame uz rame sa partizanima protiv neprijatelja do zarobljavanja. Posle poznatog masovnog kao radna snaga na teritoriji koju je Nemačka osvojila U tom smislu on je 23. marta iste godine potvrdio saglasnost da se zarobljeni partizani interniraju u Norvešku.578 Posle nekoliko dana tražio je izveštaj o broju zarobljenika da bi obavestio nemačku Vrhovnu komandu, koja se takođe saglasila da se zarobljeni partizani sprovo^ u severnu Skandinaviju na rad „pod najtežim uslovimz za život".579

Pošto je Vojni zapovednik Srbije general Bader dobio takvu saglasnost na svoj predlog kako da postupi sa zarobljenicima, on je 31. marta dao Feldkomandanturi 809 uputstvo sledeće sadržine: ,.Sve ustanike koji se zarobe treba upućivati na prinudni rad u Norveškoj, dok sve one, koji se zarobe za vreme borbe, treba načelno obesiti ili streljati".580 General Bader je prethodno razgovarao sa policijskim vođom Majsnerom i zapovednikom BdS Šeferom o postupku prema ustanicima iz koncentracionih logora u Šapcu, Beograd-Dedinju, Nišu i Zemunu, koji treba da se evakuišu u nemačke „interesne oblasti".581 Tek 20. aprila stigao je zahtei Vojnog zapovednika Jugoistoka da se 2000 logoraša iz koncentracionih logora u Srbiji transportuje u Norvešku. Prvi transport krenuo je sa Banice 24. aprila sa 714 logoraša, a sledećeg dana sa oko 1000. Ukrcani su na savskom pristaništu u rečne brodove i otputovali u Nemačku, odakle su posle kraćeg vre.mena transportovani u Norvešku. Drugi, mnogo veći transport trebalo je sa 2000 logoraša da krene 7. maja, ali je sa 1700 krenuo tek 11. maja 1942. godine. Poslednji transport je sa Sajmišta otišao želsznicom 1942. godine sa 786 logoraša. Ukupno je internirano u Norvešku 4200 logorzša.582

Iz dokumenaga nemačke tajne policije kojim se na zahtev Društva Crvenog krsta u Nišu daju tih dana podaci o nekim logorašima interniranim u „nemačke interesne krajeve", kao i na osnovu izjzva preživelih interniraca. vidi se da su iz Logora na Crvenom krstu upućeni u Beograd, a odatle kasnije u Nemačku i Norvešku, veliki transporti u dane: 23. aprila, 4. maja i 10. avgusta 1942. godine. U sva tri transporta internirano je ukupno iz logora oko 750 logoraša, zarobljenih partizana, pripadnika mssnih partizanskih desetina i drugih organizzcija NOPa sa područja leskovačkog (Leskovac, Lebane, Medveđe, Vlasotince i druga mesta jugoistočne Srbije) i niškog ratnog okruga (Toplica, Zaplanje. svrljiški kraj, Niš i druga mesta). Polazeći iz Niša logoraši nisu znali da idu u Norvešku. Prva grupa interniraca iz logora u Nišu, koja je pridružena drugim grupama nnterniraca iz zemlje, transportovana je odmah iz Beograda preko Austrije i Nemačke u Norvešku gde je stigla juna 1942. godine. Druga grupa, sa kojom je iz Niša transportovanz i grupz Jevrejz, zadržana je izvssno vreme na Sajmištu i u Norvešku je stigla oktobra iste godine. Treća grupa transportovana je sa Sajmišta početkom septembra 1942., a u Norvsšku stigla tek aprila 1943. godine.

Internirci koji su prošli kroz sabirni logor na Sajmištu, u koji su dovođeni borci i saradnici NOPa i iz drugih krajevz zemlje, imzli su prilnku da osete i vide grozote i tog mučilišta, golu i gladnu decu, ljude kao aveti od gladi i mučenja, koje je svakodnevno kosila dezinterija, bacanje i po stotinu ljudi u jame itd. Da bi nevolja bila još većz neki internirci iz druge grupe su na Sajmištu oboleli od tifusa, koji se razbuktao u logorima oko Bečz,583 gde su prvobitno raspoređeni na rzd kod veleposednika i po fzbrikama. Zato je zaveden karzntin, zbog čegz je jedzn grznsport upućen u Noevešku sa zakzšnjenjem od dvz mesecz. Treći trznsport je na putu u Norvešku zadržzvzn dugo po usputnim lukzmz zbog nemogućnosti plovidbe.

Iz Logora na Crvenom krstu najviše je bilo interniraca u logorima u severnoj Norveškoj: u Botnu, Korgenu, Krokštranu, Tromzeu, Potusu, Osenu i drugim mestima. Život, rad i stradanje interniracz u logorimz je posebno poglzvlje fzšističkih zverstzvz. Usled teškog rzdz po surovim klimztskim uslovima u kamenolomima, na seči šume, gradnji puteva i želszničkih pruga, postavljanju dzlekovodz, kzo i zbog slzbe ishrane i loših hignjenskih uslova, mnogi su internici pomrli, mnogi podlegli zverskom mučenju i batinznju, z veliki broj su esesovci pobili. U Korgenu i Osenu ubili su julz 1942. godine 59, u Botnu 150, u Bzjsfordu 278 internirzca. Nzjjeziviji prizor bio je kzda su zabzrikadirani internirci, pružajući otpor, izgoreli u plamenu sa barzkom koja je. po naređenju komandantz logora, polivena benznnom i zzpzljenz.584

Iz prve i treće grupe interniraca, koji su iz logora transportovani u Norvešku, oko 60 je zadržano na prinudnom radu u Nemačkoj i Austriji, od kojih su neki iskoristili blizinu jugoslovenske granice i pobegli u Jugoslaviju da bi dalje nastavili borbu.585

Bilans stradanja interniraca iz Logora na Crvenom krstu u nemačkim logorima u Norveškoj bio je ovaj: od ukupno 750 stradalo je oko 300 a preživslo oko 350.586

:. Aleksandar Voinović, Ponovo slobodni, Beograd, 1957.

I Milorad Ašković, Blagoje Marinković i Ljubomir Petrović n d s 20 Zoran Milentijević, n. katalog. Tačan broj interniranih nije utvrćen a i u ovim izvorima se podaci razlikuju. Našim istraživanjem poimenično smo, uz moguće nepreciznosti za pojedina lica da su evidentirana i po mestu ooravka i po mestu rođenja, došli do padatka od oko 750 interniranih

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License