Stratiste Na Bubnju I Svedoci Streljanja

Stratište na Bubnju i svedoci o streljanju

Logor na Crvenom krstu je najvećim delom pražnjen streljanjem logoraša na Bubnju. To mesto je za stratište izabrao šef Gestapao SS kapetan Hamer krajem 1941. godine, jer je ovom velikom logoru bio potreban i veći egzskutivni prostor, nego što je bio u početku korišćeni Deliski Vis. S druge strane, general Beme je u svom uputstvu od 10. oktobra 1941. godine precizirao kakva treba da budu mesta izabrana za streljanje i kako treba zakopavati ubijene, čemu nije odgovaralo ono što je dotad rađeno sa streljanima na Delisko.m Visu.241

Tako je za novo stratište rodoljuba izabran Bubanj, isturena brdska masa zapadne Gorice, koja se nalazi na periferiji Niša, 3 kt. udaljena od njegovog centra. Egzekutivni prostor se nalazio na 300 metara levo od starog puta Niš - Leskovac, iznad sadašnjeg spomenika. Zahvatao je površinu od 6 ća, na kojoj je isečena bagremova šuma radi preglednosti i stvaranja brisanog prostora, za slučaj pokušaja bekstva. Ceo taj prostor bio je pre rata vojnodržavno imanje, poligon ograđen jakim stubovima i žicom, koji je služio za vojne vežbe.242 Nemci su ojačali tu ogradu i postavili stražu. Pristup stratištu bio je zabranjen. našta su upozoravale table sa natpisom: „Ko se besposlen uhvati na Bubnju, biće kažnjei smrću". Stratište su čuvali nedićevci.

Osim na Bubnju, Nemci su, pojedinačno i u manjim grupama, streljali logoraše iz Logora na Crvenom krstu i na drugim mestima: na Đuzinim livadama kod Kaznenog zavoda, u rovovima Tvrđave, kod Medoševca, na Gradskom polju, na Pasjači i Balčaku, u Vitkovcu i drugim mestima.

Komisija za utvrđivanje ratnih zločina je u zapisniku o svome radu na Bubnju, februara 1945. godine, dala ove podatke o tom stratištu:
„Unutrašnjost ovog kompleksa bila je jako pošumljena…, a sada su samo posečeni tragovi bagremova. Od prilike na sredini imanja, koje je dopiralo do puta Niš - Leskovac, nalazio se glavni ulaz, na kome je ranije bila kapija. Od iste vodi jedna aleja, nasuta peskom, sitnim kamenom i šoderom do samog mesta gde su vršena streljanja… i u jamama zakopavane žrtve. Pred povlačenje Nemci su sve leševe izvadili i spalili".243

Komisija je 16, 17. i 18. februara 1945. godine na Bubnju našla na licu mesta i u zapisnik unela sledeće:

„Pri ulazu na samom mestu strelišta sa desne strane vidi se jedna izgorela zgrada od čvrstog materijala, ia kojoj su ostali zidovi sa temeljem i u kojoj su stanovali čuvari strelišta Bubanj. Levo od ove zgrade, na daljini od 80 metara, nalaze se temelji bivše barake zgrade koja je spaljena, a u istoj su svlačene žrtve. Mspred te zgrade celom dužinom prednje strane, u dužini 55 metara, nalazi se bedem visok 2,5 metra, sa svojim kosim nagibom, ispred koga se nalazi izravnjen teren u dužini 55 metara, u širini na severnoj strani 12, a na južnoj 6 metara. S južne strane ovog platoa ulaz je kolovoza i to dovoljnog za prolaz kamiona i drugih prevoznih sredstava. .

Na ovom terenu i to celom severnom i severoistočnom stranom nalaze se rovovi i jame i to rov koji ide u šest preloma, dugačkih 54 metra, širokih 2,5 metra. Ovo je ukupna dužina, a oblik rova cikcak. Niže od ovog rova, a paralelno sa njim, nalazi se drugi rov u devet preloma u ukupnoj dužini od 25 metara, a u širini 2,5 metra. Između ova dva rova kalazi se velika jama, dugačka 21,5 a široka 2,5 metra. Prema severoistočnoj strani od prvog spomenutog rova, nalze se jedna do druge dve jame, svaka po pet metara, a u širini po tri.
Na severoistočnoj strani od pomenutih baraka, na razdaljini oko 30 metara, nalaze se dve jame, jedna u nastavku druge i to prva u dužini 20 metara, a u širini 5. Zemlja na ovim jamama je upala, ugnuta i preko koje se vide tragovi prelaska teškog vozila, verovatno tenka sa gusenicama.

Na istočnoj strani grudobrana, koji je štitio baraku, nalazi se ognjište u dužini oko 50 metara, a širine 3 metra, a još dalje, u blizini zgrade za čuvara, nalazi se ognjište u prečniku od 3 metra. I na jednom i drugom ognjištu nalaze se ostaci spaljenih kostiju. Ove ugljenisane kosti pokazuju strukturu ćelija kostiju".244

Komisija dalje izveštava da je probnim kopanjem po jamama u dubini od 250 st. ustanovljeno da je zemlja rastresita čak i u onim jamama koje se nalaze severno i severozapadno od baraka, u kojima su, po iskazu svedoka, zakopavani Jevreji i osuđenici iz Kaznenog zavoda. Po svim rovovima i jamama, kao i do samog dna njihovog, nađeni su omanji komadi ljudskih kostiju, ljudska kosa, slepljena krečom, zatim predmeti koji teško trule, razne muštikle, dugmad od muškog i ženskog veša i odela. U izvesnim slojevima zemlje naišlo se na krečne sastojke pepela i uglja i na jako smrdljive materije, kojih je u blizini dna i na samom dnu bilo u velikoj količini, tako da je dno bilo siokasto obojeno i celo potpuno natopljeno materijama truljenja organskog porekla, koje jako zaudaraju. Na kraju js Komisija u zaključku utvrdila:

1. da su u gornjim jamama i rovovima bili zakopani ljudski leševi;

2. da je prema broju jama i rovova, njihovoj dužini, širini i dubini bio veliki broj pobijenih;

3. da je po dubini bilo nekoliko slojeva leševa,

4. da su paljene žrtve i

5. da je streljanje vršeno zločinački i sadistički, bez imalo čovečnosti.245

Tako je izgledalo stratište na Bubnju neposredno posle oslobođenja, na kome su se od početka 1942. godine do kraja rata odigravale ljudske tragedije.

Na stratišnom prostoru, na zaravni brda Bubanj, između prvog spomenika streljanih u obliku piramide i mesta gde se nalazila baraka za svlačenje žrtava, na oko 30 metara iznad novog spomenika u obliku pesnina, vide se i danas tragovi nekih cikcak raka i grudobran odakle se pucalo na zatvorenike uz zemljani bedem, na daljini od 12 metara. Iznad sadašnjeg početka prilaznog puta spomeniku skreće od glavnog puta za Leskovac dobro vidljivi put kojim su kamionima logoraši voženi do stratišnog prostora.

Nemci su uništili svu dokumentaciju o Logoru na Crvenom krstu, tako da nikad neće moći da se utvrdi ni broj logoraša, ni broj streljanih na Bubnju. Nemački i kvislinški izveštaji su fragmentarni, obično brojke, često netačne. I zvanična saopštenja sa imenima streljanih veoma su retka, jer su služila samo radi povremenog zastrašivanja stanovništva. O tome šta su radili na Bubnju i Nemci nisu pričali, a pod pretnjom smrti zabranjivali su logorašima koji su radili na uništavanju tragova njihovih zločina da u logoru pričaju o onome šta su videli. Moglo se iričati samo o onome što je zvanično objavljeno.

Svedoni o broju streljanih na Bubnju mogli su da budu ti naši logoraši i zarobljenici Italijani, koji su pod nadzorom i kontrolom Specijalne komande 1005 (Sonderkommando 1005). sastavljene od oko 60 pripadnika Sipo i VdO, iskopavali i spaljivali leševe da bi se uklonili tragovi SS-ovskog terora. Međutim, Nemci su i njih streljali da bi sakrili svoje zločine od suda istorije.

U izveštaju Komisije za utvrđivanje ratnih zločina na Bubnju se kaže da je okupator, da bi sakrio trag ovog masovnog ubijanja i otežao utvrđivanje broja i identiteta ubijenih lica, svoje žrtve vadio iz zemlje, „polivao izvesnom materijom koja je izazivala visoku temperaturu, da bi što brže i što bolje sagoreo leševe. Zatim je preko zatrpanih rovova i jama prešao tenkovima i valjcima, da bi se teren poravnao i ne bi raspoznavao spolja. Prema kazivanju svedoka, taj posao utiranja tragova trajao je oko dva meseca, a samo sagorevanje i spaljivanje leševa trajao je 21 dana i bilo je tako jako da je plamen išao do 21 metar u visini, šireći pri tom neizdržljivi smrad. I ova činjenica o visini plamena i trajanju sagorevanja pokazuje da je viliki broj žrtava okupator poubijao".

Okupator, ipak, nije mogao da sakrije sve tragove svojih zločina. Ostalo je nekoliko svedoka koji su lično preživljavali fašističko razbojište na Bubnju, gledali gomile streljanih, lokve krvi kraj pobijenih, razbijene glave, prosut ljudski mozak. To su oni naši građani, Romi, koje je kvislinško Gradsko poglavarstvo na zahtev Gestapoa, određivalo da kopaju rake i sahranjuju streljane. O tim strahotama dali su izjave i stražari SDS, koji su čuvali stratišni prostor da mu ne prilaze građani.

Egzekutori u Nišu radili su na Bubnju kao i egzekutori na drugim mestima, koji kažu: „Najveći deo vremena otpada na kopanje jama, dok se samo streljanje svršava vrlo brzo, 100 ljudi za 40 minuta".248 Mesto streljanja organizator egzekucije je „obezbedio sa tri mitraljeza",247 ubijao je sa 12 metara……predmeti od vrednosti i preostale stvari oduzete su pod nadzorom" i predati „policiji bezbednosti".248 Takav je postupak streljanja prema svedočenju očevidaca249 bio i na Bubnju. Svedok Medo Omerović izjavio je o streljanju na dan 17. februara 1942. godine:

„Meseca februara 1942. godine odveden sam od strane Feldžandarmerije oko četiri sata uzjutra zajedno sa oko 25 mojih sunarodnika (Cigana) kamionom na mesto zvano „Bubanj". Po našem dolasku dobili smo od Nemaca ašove i krampove, pa smo čekali do 6 časova, a tada su počeli da pristižu kamioni sa Jevrejima. Kad bi kamion stigao, Nemci su izvodili iz njega po 12 lica, pa ako su bila nešto bolje odevena, svlačili ih i potom odvodili na jedno 30-40 metara od kamiona. Tu bi ih poređali leđima okrenutim Nemcima koji treba da ih streljaju. Na 6 metara daljine od žrtava, stojali su oko 12 Nemaca i na dati znak pucali u potiljak žrtava.

Pošto je posao završen sa prvom dvanaestoricom, Nemci su dovodili drugih 12. Tako je to išlo celog dana. sve do 4 časa po podne, tako da je celog daka streljano 1000 osoba.

Sva streljana lica bili su Jevreji, a među njima i dve žene i oko 12 dečaka između 12-13 godina".250

Ovaj iskaz potvrđuju i mnogi drugi svedoci. Anedži Kurtić kaže: „Kad su streljali decu, jedan dečak od 14 godina kleknuo je pre nego što će da ga streljaju, sklopio ruke i molio „Bitte", no i on je streljan sa ostalom decom".251 Posle dva dana svedok je ponovo išao na Bubanj, gde se od 6-15 časova ponavljalo neprekidno streljanje ljudi, oko 800, većinom Srba.252

Memet Kurtić, iz Niša, izjavio je sledeće:

„Datuma se ne sećam, ali znam… kada su nas Nemci skupili ispred feldžandarmerije, odakle su nas kamionima prebacili na Bubanj da bismo radili na pokopavanju streljanih.

Oko 8 časova naišao je prvi kamion sa žrtvama. Nemci su 10 lica izdvojili i odveli ih na 50 metara od mesta gde je stajao kamion i tako poređali ljude i streljali, gađajući u potiljak.

Iza toga smo morali streljana lica odvući do ranije već iskopanih raka, koja je bila dugačka 30 metara, a široka 5.
Za. vreme dok smo ređali te žrtve, Nemci su poređali drugu desetoricu, te i njih na isti način streljali. Tako je to bilo celog dana, sve do 5 časova po podne. Tom prilikom streljano je oko 700 lica. Među tim licima bilo je više seljaka, dok su ostali bili varošani".253

Osman Limanović, Bajram Limanović i Mamut A.metović ponavljaju istu priču da ih je Feldžandarmerija i kvislinška policija iz IV kvarta, sa grupom od 20 sunarodnika, odvela na Bubanj, da je raka na cikcak bila već iskopana, da je bilo snega, da su iz barake preneli burad kreča do rake, da su Nemci dovodili kamionima zatvorenike i streljali, od jutra do uveče, a oni slagali leševe, polivali krečom, da je jedan mladić naleteo kožićem na Nemca, da je jedan počeo da beži, aln ga je brzo stigao rafal.254

Svedoci Ismail i Ramadan Sinainović iz Niša izjavili su: „Datuma i godine se ne sećam, ali se sećam da je bio mesec februar.

Nas dva, sa još 20 sunarodnika, odvedeni smo po nalogu Nemaca na Bubanj, gde smo morali pokopavati, među kojima nije bilo žena".255

Ako ovi svedoci i nisu mogli da upamte tačan datum i broj strelja
nih, sama slika o postupku streljanja duboko se i nezaboravno urezala u
njihovu svest.

Pred Komisijom za utvrđivanje ratnih zločina svedok Branislava Nikolić iz Niša, koja se za vreme streljanja slučajno našla na njivi blizu Bubnja, izjavila je:

„Na dan 14. maja 1943. godine, bila sam sa Leposavom Cvetković na jednoj njivi na Bubnju. Tog dana po podne, naišli su nemački kamioni. Nemci su iz njih isterali oko 60 lica, više muškaraca, a manje žena. Lica su bila samo u donjem vešu. Poterali su ih trčećim korakom do iskopanih rovova, pa, okrenuvši ih tako svučene, streljali su ih rafalom u grupama od 6-7. Slećeda grupa je morala da baca streljane, pa je onda ona streljana. Jedan Nemac je prevrtao i ubijao još žive. Videla sam od Leposave više žrtava".256
Milan Ćeran, izbeglica iz Bosne, uhapšen u Sokobanji, bio je takođe svedok streljanja na Bubnju. On je tamo vođen sa grupom zatvorenika radi zatrpavanja leševa.

Očevidci streljanja kažu da su žrtve Nemci nekad svlačili i streljali u donjem vešu i da su neki rovovi bili prepuni leševa, tako da su mogli da se zatrpaju samo tanjim slojem zemlje, koji je iz „higijenskih razloga" takođe bio prelivan krečom.

Nemci su u početku, na Deliskom Visu, streljali po nekom njihovom protokolu. Žrtve su vezivali za stubove, pobodene kraj iskopanih raka, a preko očiju im vezivali maramu.257 Kasnije su na Bubnju, da ne bi dangubili, napustili takav „protkol". Gestapo je u Nišu organizovao i uvežbavanje egzekutora u gađanju u potiljak. Jedan spisak takvih „strelaca" za gađanje maketa sačuvan je kao arhivski dokument u Narodnom muzeju u Nišu 258

241. 36. NOR, 1/1-203. Na stratišnom prostoru, pored raka, podignuta je 1950. godine kamena piramida sa spomen pločom. Oko 150 metara niže na zapadu otkriven je na platou 1963. godine spomenik revoluciji, borbi i pobedi u obliku tri velike stisnute pesnice koje su se ustremile ka nebu i simbolizuju snagu otpora, prkosa i pretnju neprijatelju. U sastavu ovog spomeničkog prostora je i horizontala reljefa koji simbolično prikazuje tragične događaje, vezane za Bubanj i Logor. Spomenik je delo zagrebačkog akademskog vajara Ivana Sabolića.
242. IaN, Mf. 1/520; AUN, DK, inv. br. 18602, prikaz ZLOČ. br. 17189.
243. Isto.
244. Isto.
245. Isto; NmN, izj. Radula Vojvodića, stražara na Bubnju, nkl.
246. 36. NOR, 1/1-216 (246).
247. Isto.
248. 36. NOR, 1/1-212.
249. IaN, KOZARA, Š/178-179; Jevrejski muzejBeograd, K221a/1, reg. br. 2398; Savez jevrejskih opština, urednik dr Zdenko Lvental, Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji.
250. Isto.
231. Isto.
252. ISTO.
253. IaN, KOZARA, K2/62-63.
254. IaN, Mf. 1U/696.
255. ISTO.
256. ISTO.
257. Grupa autora, Niš u vihoru…. s. 253.
258. NmN, izj. dr Dragutina Jovića, knj. XXX.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License