Specijalna Policija I Ljoticev Narodni Pokret Zbor

Specijalna policija i Ljotićev Narodni pokret „Zbor"

Najpouzdaniji saradnici okupatora u gušenju NOPa, punjenju zatvora i logora, bili su Specijalna policija i organizacija Dimitrija Ljotića Narodni pokret „Zbor". Opšti odeljak Uprave policije u Nišu, na čelu sa policijskim komesarom ljotićevcem Mirkom Živanovićem, koji je pre rata vodio borbu protiv komunista i naprednih snaga, prerastao je u tzv. Specijalnu policiju, koja se aprila 1942. godine izdvojila i smestila u posebne prostorije blizu betonskog mosta, u Ulici knjeginje Ljubice (sada Oktobarske revolucije) br. 13. Veoma tesno je od početka rata sarađivala, kao njen ogranak, sa Specijalnom policijom Uprave grada Beograda, koja je pre rata pripremana, uglavnom, za borbu protiv KPJ, te je dobro poznavala mnoge predratne komuniste. Sa svojim personalom bila je najvećim delom instrumenat Gestanoa i Feldkomandanture 809. Specijalna policija bila je samostalna i ovlašćena za hapšenja i gonjenja saradnika NOPa, ne samo na teritoriji niškog okruga, nego i na područjima Knjaževca, Zaječara, Negotina, Toplice, Leskovca, odnosno na celoj teritoriji Feldkomandanture 809.

Mada su sva odeljsnja Uprave policije, nastavivši rad u skoro istom predratnom sastavu, vodila borbu protiv komunista i NOPa, Opšti odsek Uprave policije, poznat kao Specijalna policija, isključivo se bavio „političkim kriminalom". Tim poslom bavili su se II upravno odeljenje Moravske banovine i policnjska odeljenja okružnih načelstava. Međutim, šef Specijalne policije Mirko Živanović je preko Uprave policije najčsšće direktno slao izveštaje o „političkom kriminalu" Ministarstvu unutrašnjih poslova, Odeljenju za zaštitu državne bezbednosti u Beogradu, odnosno svojoj centrali pri Upravi grada Beograda. On je bio lično odgovoran za ovu problematiku.

Izuzimajući trenutno iz razmatranja Specijalnu policiju, koja je imala poseban trstman, organizacioni sastav Uprave policije, smeštene u Dušanovoj ulici br. 52, bio je sledeći:

1. Uprava policije sa odsecima (upravnik policije, sekretar, opšti odsek, odsek krivične policije, administrativni odsek, trgovinski odsek, izvršni odsek, prijavni odsek, odsek za odjave, zbor agenata, komesarijat policije u Niškoj Banji).

2. Komesarijat železničke policije u Nišu.

3. Komesarijat železničke i pogranične policije u Beloj Palanci. Ostali organi policije su bili: Sud dobrih ljudi, Civilna straža,

Organizacija narodne bezbednosti, Predstojništvo gradske policije, policijske škole (okružna u Nišu, sreske u Aleksincu i Pirotu) i Služba građanske zaštite72.

Brojno stanje Uprave policije se menjalo. Na platnom spisku za septembar 1941. godine nalazio se 51 službenik73, a po drugom dokumentu74 bilo je 58, dok ih je kasnije, po jednom platnom spisku iz 1943. godine, bilo preko 130. Na zahteve ljotićevaca upravnici policije su se često menjali.75

Među saradnicima okupatora razvio se neverovatan sistem uzajamnog denunciranja, u čemu su ss naročito isticali ljotićevci. Raznim kanalima dostavljane su nemačkim i kvislinškim obaveštajnim organima najfantastičnije optužbe, iza kojih je stajala borba za vlast i položaj. U toj borbi ljotićevci su želeli da za upravnika policije dođe njihov čovek, Mirko Živanović, što je nailazilo na veliki otpor zvaničnih krugova oko Nedićeve vlade. No, Živanović je u Nišu i bez toga za sve vreme rata bio najsigurniji oslonac okupatora. Januara 1943. godine za upravnika policije postavljen je Đorđe Đorđević, koji je kao nemački eksponent pušten iz zarobljeništva. Posle njega, tek februara 1944. godine, upravnik čitave policije postao je Mirko Živanović i na toj dužnosti bio do bekstva iz Niša septembra iste godine, kada ga je zamenio Andra Milutinović.79

Pri upravi policije bio je zbor agenata koji su veoma usko sarađivali sa Specijalnom nolicijom, zbog čega su mnogi osuđeni na smrt ili duže kazne zatvora. Na čelu zbora agenata bio je Janko Pukmajstor, rodom iz Slovenije i oženjen Nemicom, koji je došao u Niš iz Zagreba 1940. godine. On je sprovodio naređenja za hapšenja pripadnika NOPa, zbog čega je posle rata osuđen na smrt.77

Specijalna policija je, u okviru Uprave policije, imala poseban tretman i posebnu ulogu u okupacionom sistemu, koja se sastojala u otkrivanju i nemilosrdnom gonjenju i uništavanju saradnika partizanskih odreda i NOPa. Na tome je radila u sledećem organizacionom sastavu:

a) Upravnik, zamenik i agenti,

b) policijska straža: I, II, III i IV policijska stanica. Specijalna policija je radila samostalno i to, uglavnom, u ovom personalnom sastavu:

Mirko Živanović, šef Specijalne policije za vreme rata, emigrirao u Brazil (San Paolo); rođen u Pirotu 1905. godine, pre rata došao u Niš, u ogranak Specijalne policije Uprave grada Beograda. Imao je zvanje višeg policijskog ko.mesara. Svu evidenciju o zatvorenicima držao je kod sebe. Često je i sam odlučivao o masovnim hapšenjima saradnika NOPa i o tome ko će biti streljan. Koliko je u tome bio samostalan govori i činjenica da često nije uvažavao intervencije ni viših organa da nekog pusti iz zatvora. Tako je, da navedemo primera radi, lično odgovorio Ministarstvu unutrašnjih poslova da „nema uslova za puštanje Dragojlovića Dragoljuba, uhapšenog zbog komunizma". Bio je u stalnoj vezi sa Gestapoom i Feldkomandanturom 809, održavao je sastanke sa agentima, primao od njih izveštaje o situaciji na terenu i odlazio dva puta nedeljno nemačkim vlastima na referisanje, održavao vezu sa SDS, četnicima Koste Pećanca i ostalim saradnicima okupatora. Držao je i političke govore na skupovima u Nišu i drugim mestima, „pobijao materijalističko shvatanje sveta", nekad omalovažavao borbenu spremnost jedinica SDS, a veličao dobrovoljačke (ljotićevske) odrede, što je izazivalo revolt u redovima SDS i DM.78

Andra Milutinović je bio pomoćnik šefa Specijalne policije i jedini Živanovićev zamenik, sa kojim je tesno sarađivao i od koga je primio Upravu policije posle njegovog bekstva. Osuđen je na smrt i streljan.

Vlada Popović, zvani Ćira, pred kraj rata je nekoliko meseci bio šef Specijalne policije, koja je imala više agenata i doušnika.79

Stanovništvo jugoistočne Srbije je posebno dobro upamtilo teror agenata Specijalne policije iz Beograda, koji su, kao eksperti, došli na ispomoć Specijalnoj policiji u Nišu. Zajedno sa njom oni su, februara i marta 1942. gocine, organizovali otkrivanje partijskih i skojevskih organizacija u gradovima i izvršili masovna hapšenja. Bili su to: Nikola Gubarev, komesar Uprave grada Beograda, Boško Bećarević, šef komunističkog odseka UGB, Ljubiša Petrović, Petar Damnjanović i Svetolik Popović, agenti.

Specijalna policija iz Niša imala je dobru vezu sa policijskim agentima i ljotićevcima sa područja čitave istočne i jugoistočne Srbije, koji su u zatvore poslali mnoge aktiviste NOPa. Jula 1941. godine formirano je u Leskovcu Predstojništvo policije sa predratnim agentima, koji su se odmah stavili u službu okupatora, ali je bilo pojedinaca koji su učinili dragocene usluge NOPu.80

Opšti odssk Uprave policije, odnosno Specijalne policije, raspolagao je spiskom istaknutih komunista iz cele zemlje, sa ličnim opisom, generalijama, slikama i drugim podacima o njima. Policija je kontrolisala ne samo njih, već i one koji su „naklonjeni njima".81

Primenjujući veoma surove metode prilikom saslušavanja zatvorenika, Specijalna policija je dolazila do mnogih podataka, te je tako imala dosta dobar uvid u aktivnost NOPa i partizanskih odreda. Takođe je pratila ponašanje sumnjivih pripadnika raznih kvislinških formacija, izveštavajući njihove komande o nalazima, radi dalje „potrebne kontrole".82 Ona špe hapsila dražinovce, što je, u izuzetnim slučajevima njihovog nelojalnog ponašanja, bio posao Nemaca i Bugara.

Posle istrage u Specijalnoj policiji, uhapšena lica su odvoćena u Kazneni zavod na izdržavanje kazne ili u nemački koncentracioni logor na Crvenom krstu, radi streljanja ili interniranja. Jedan broj mlađih zatvorenika upućivan je na „prevaspitanje" u Smederevsku Palanku, u „Zavod za prinudno vaspitanje omladine"83. Zatvorenici su predavani koncentracionom logoru uz potvrdu84.

U otkrivanju i hapšenju ilegalnih radnika KPJ i SKOJa i uopšte u progonu saradnika NOPa, najrevnosniji saranici Specijalne policije i Gestapoa bili su ljotićevci, članovi Narodnog pokreta „Zbor", koji su u Nišu, niškom području i šire bili međusobno povezani, a isto tako i sa svojom centralom u Beogradu. Disciplinovano i fanatično su bili privrženi ličnosti i ideja.ma Dimitrija Ljotića. „Njihova osnovna načela su - kako u izveštaju kaže nemački komandant Srbije - borba protiv slobodnih zidara, Jevreja, protiv komunista, protiv zapadnjačkog kapitalizma i njegovih oblika dotrajalosti".85

Predsednik ljotićevske organizacije u Nišu bio je trgovac Petar Vuković, koji je i uoči rata rukovodio tom organizacijom. Iz jednog izveštaja Glavnom tajništvu Jugoslovenskog narodnog pokreta „ZBOR" u Beogradu, od 19. maja 1940. godine, vidi se da su postojale sreske i mesne ljotićevske organizacije u niškom okrugu88.

Sin Petra Vukovića, Zoran Vuković, bio je najbliži saradnik i ađutant Dimitrija Ljotića. Bio je jedno vreme šef omladinske zboraške organizacije, rukovodio u početku rata ljotićevskom obaveštajnom službom, radio za Sipo i SD. Kasnije je došao u sukob sa Ljotićem, smatrajući ga mlakim i neodlučnim, te je zbog toga on pozvan da vodi glavnu reč u „Zboru", zbog čega je isključen iz organizacije, ali mu uloga u Sipo i SD nije umanjena87.

Ljotićevci su za vreme rata držali sastanke, prikupljali podatke o situaciji u niškom okrugu i šire i o tome izveštavali predsednika organizacije „Zbor" u Eeogradu, dajući predloge kako da se unapredi i učini efikasnom borba protiv komunista. Predlagali su da se i selo upozna „da imamo srpsku vladu"88, da se u jednom proglasu preko radija „objave imena komunista da ih narod vidi",89 da se dovedu novi i likvidiraju stari šefovi ustanova koji kažu „kod mene nema komunista",90 da se u svakoj opštini organizuje „Narodna milicija od 50-100 odanih ljudi", da se smene sve opštinske uprave i postave komesaripravnici,91 da se smeni ban, da se najhitnije nađe mogućnost za formiranje jednog srpskog dobrovoljačkog odreda. jer je „u Nišu, Leskovcu kao i Toplici haotično stanje",92 da se za komandanta Dobrovoljačkog odreda postavi kapetan Karakljajić, umesto Nikole Vučkovića koji nije sredio stanje ni u Uredu,93 da se hitno izvrši smena „nalickanih policajaca", i da se u ovaj kraj pošalje najmanje 1000 policajaca.94

Beskompromisni u bsrbi protiv komunista, ljotićevci su se trudili da im nijedan komunist ne izmakne iz ruku. Kada bi neko od nadlsžnih i intervenisao da se neki uhapšenik pusti, Mirko Živanović je sređivao da se umeša poručnik i komandant feldžandarmerije Jening sa „ne dozvoljavam da bude pušten". To mu je bilo pokriće pomoću kojeg se odupirao svojim pretpostavljenim u Nišu, o čemu piše centrali u Beogradu ljotićevac Milovan Kostić, tražeći smenu bana i upravnika policije.95 U istom pismu on obaveštava Petra Vukovića o rasturanju njihovog lista „Naša borba", kao i da su od sledećeg broja naručili 2000 primeraka. On javlja, takođe, da se vratio sa odsustva Nemac koji stanuje u Vukovićevom stanu, a koji je bio ranjen u hotelu „Park", dok drugi „S. Hans nije došao". Na kraju, moli da ga Vuković postavi za nastavnika Trgovačke akademije u Nišu i to što pre. jer „kad se crveni okupe, teže će ići, s obzirom da je poznato da je Trgovačka akademija najjači komunistički centar među srednjim školama".96

Ljotićevci su imali dobar uvid u sastav pojedinih kvislinških formacija i borili su se za njihovu „čistotu". Već 23. oktobra 1941. godine predsednik ljotićevske organizacije u Nišu Petar Vuković, budno prateći rad četnika, konstatuje da situacija tamo „ne dopušta nikakav optimizam". Izveštavajući dalje o „ražalovanom" predratnom poručniku Miodragu Đorđeviću, kome daje epitet „pitomca Kominterne", on se zgražava što je taj čovek neograničeni gospodar u Leskovcu, najvećem industrijskom centru, i pita se ko će sa takvim ljudima zaštititi zemlju u „prelazno doba od obesne i razuzdane rulje" u situaciji kada „ne budemo… uživali zaštitu okupatora".

Prilikom rsorganizacije četničkih odreda, po predlogu feldkomandanta Botmera zapovedniku Srbije, planirano je da ljotićevci u njih uključe svoje ljude. U tom cilju iz Niša je traženo da se odobri Zoranu Vukoviću da bezuslovno dođe u Iiš „za nekoliko dana" i da sa sobom povede „naše drugove V. Mandića, M. Vukovića, Josipa Jovića i Sretena Dragićevića", koje bi sa „najvećim poverenjem načelnika štaba" Mikića, ubacio u četnički glavni štab u Nišu i pošto vidi „kako se razvija situacija", može da se vrati. U istom pismu govori se o lošem vojvodi Aci Popoviću, „kralju sa Pasjače",97 i o tome kako u vozu 90°/o putnika priča o krahu Nemaca.98

Najvatreniji ljotićevci u Nišu bili su advokat Mirko Nešić, profesor Mirko Jovanović, direktor gimnazije Jovan Čemerikić, okružni načelnik Čedomir Mladenović, učitelj veština Milan Spasenić, načelnik četničkog štaba Trifun Mikić, komandant SDS Bora Marković, zatim neki Rajčević. Šef propagandnog odseka bio je nastavnik Milovan Kostić, verni saradnik okupatora, pod čijim su rukovodstvom emitovane propagandne poruke preko uličnih glasnogovornika.99 Propagandni odsek, sa sedištem u Iginoj palati, postao je stecište raznih agenata i doušnika, koji su dostavljali podatke Specijalnoj policiji i Gestapou. U njemu su najaktivniJ'i bili neki svršeni srednjoškolci, među kojima je najzapaženiji bio Dragiša Fridl.

Starešina organizacije „Zbor" u Nišu bio je Dušan Pejčić, a omladinsku organizaciju vodio je neko vreme i Žarko Uskoković, agent Sipo i SD sa pseudonimima „Gero", „Oskar" i „302".100

Sekretar niškog područja Ljotićeve organizacije „Zbor" bio je advokat Mirko Nešić, njen član od 1937. godine, pisac fašističke rasprave „Nekoliko misli o zadružnoj državi" za koju je od Milana Nedića dobio 15.000 dinara. Mobilisao je ljude za Dobrovoljački korpus, ucenjivao žrtve i sa 100.000 dinara da bi izdejstvovao njihovo puštanje iz zatvora, zalagao se da se što više ljudi otera u koncentracioni logor „da se tamo opamete". Ozlojeđen što NOP nezadrživo buja, i pored toga što se on „razboleo dokazujući ko su komunisti", on u pismu predsedniku „Zbora" u Beogradu kaže da mu dođe da svome narodu „opsuje majku i oca" i da pljune „sam sebi u lice od muke što pripada takvom narodu".101 On je održavao i skupove na kojima je pozivao građane da dostavljaju imena Srba, saradnika NOPa, a prosvetnim radnicima poručivao da budu organizatori špijuniranja svojih učenika.102

Ljotićevska organizacija je nastojala da razvije aktivnost u srednjim školama, angažujući jovana Čemerikića, profesora Mirka Jovanovića, Milovana Kostića i druge. Poverljiva naredba ministra prosvete Velibora Jonića od decembra 1041. godine direktorima gimnazija tražila js da se svp učenicn „podvrgnu kritičkom pregledu u pogledu nacionalne pouzdanosti i da se kagegorišu: u nacionalno pouzdane, u komuniste i njihove simpatizere, saradnike i na one koji podležu sugestiji i uticaju". Takvi spiskovi dobro su došli Bugarima i gestapovcima za hapšenja, pa su evidentirani učenici stalno bili izloženi raznim neprijatnostima tokom čitavog rata.103

Ljotićevci su bili uključeni i u aktivnost Srpske zajednice rada i Berze rada koja Je vrbovala radnike za rad u Nemačkoj, polazeći pri tom od toga da je u Nišu „velika koncentracija nekvalifikovane radne snage, potrebne nemačkoj ratnoj privredi". Korišćene su pretnje, ucene, hapšenje (pa puštanje), samo da bi se neko prisilio da ide na rad.

Ljotićevci su nastojali da na komandnim mestima raznih neprijateljskih formacija i u ustanovama imaju svoje ljude. Od prvih dana okupacije zalagali su se da Upravu policije vodi Mirko Živanović, koga su hvalili u svojim izveštajima kao beskompromisnog borca protiv komunizma, a optuživali dotadašnje uiravnike policije za „labavost i nedoslednost", tražeći njihovo smenjivanje, počev od Dimitrija Simonovića, pa preko Milosavz Teodosića i Mihajla Tufegdžića, do vršioca dužnosti bana. Kada je, na osnovu njihove denuncijacije, Tufegdžić smenjen, on se žalio gde god je stigao. Obratio se i predsedniku kvislinške vlade Milanu Nediću, tražeći od njega da odredi islednika koji „neće zavisiti od one bande ljotićevaca", u koju, pored ostalih, spadaju: „okružni načelnik, predsednik Gradskog poglavarstva, komandant Okružne ko.mande, šef Specijalne iolicije i advokat Mirko Nešić. Htelo se - piše dalje Tufegdžić - po svaku cenu da posatvi za upravnika policije taj moj nesretni komesar Živanović. To mora da bude, pa neka se okrene ceo Beograd".104

I pored toga što su veoma nastojali da na neke rukovodeće položaje dovedu svoje ljude, ljotićevci nisu u tome uvek uspevali, jer su se Nemci, znajući da su oni kompromitovani kao otvoreni saradnici okupatora, oslanjali na druge reakcionarne građanske snage. Oni su odmah posle kapitulacije, umesto dotadašnjeg predsednika Gradskog poglavarstva demokrate Petka Bukumirovića postavili jerezovca, trgovca Dragog Živkovića. Međutim, razvoj NOPa je u očima Nemaca iskompromitovao mnoge kvislinge kao „nedorasle", pa su čssto menjane i dovođene druge garniture. Tako je 15. septembra 1941. godine izabrano novo Gradsko veće, na čelu sa predsednikom Veća, a time i Gradskog poglavarstva inžinjerom Bogdanom Kneževićem. U njegovom sastavu je najviše bilo većnika iz JRZ, koji su se dotad pokazapi kao protivnici „partizanskih nemira" i prihvatiln Nedićevu vladu.

U pripremi tih izbora ljotićevci iz Niša, još 27. jula 1941. godine, dostavljaju predsedniku „Zbora" Dimitriju Ljotiću svoj predlog, kojim se za upravnika policije predviđa Mirko Živanović, umesto Dimitrija Simonovića, dok za većnike sugeriraju: Petra Vukovića, Mirka Nešića, Ristu Jovanovića, Milana Šijačkog, lekara i agenta engleske obaveštajne službe, Aleksu Slepčevića i druge, sa kojima održavaju dobre odnose, dok potencijalne kandidate odbacuju kao masone. Pošto je protiv njihovih želja za predsednika Gradskog poglavarstva izabran inžinjer Bogdan Knežević, oni su odmah počeli da ga napadaju i denuciraju sve dotle dok nisu uspeli da za nredsednika bude izabran njihov čovek, direktor niške gimnazije Jovan Čemerikić.105

Najistaknutiji pripadnici Ljotićevog pokreta u Leskovcu bili su neki učenici gimnazije, koji su organizovali popagandni centar i tesno se povezali sa Krajskomandanturom i Okružnim načelstvom.100 Marga 1942. godine, njima se pridružio Hranislav Mitrović, starešina Organizacionog područja „Zbora" u leskovačkom kraju, koji se po povratku iz zarobljeništva bezrezervno stavio na raspolaganje Dimitriju Ljotiću.

Veoma dobro su sarađivali Specijalna policija i niški ljotićevci i sa njihovim istomišljsnicima u Prokuplju, Kuršumliji i Aleksincu.107

72. Isto (Specijalna policnja u borbi protiv NOPa).
73. IaN, Varije, F101.
74. IaN, KOZARA, K2/131.
75. NRGFSP; „Novo vreme" od 13. i 27. UŠ/1941. g.; IaN, Mf. N/12-16; Posebno su se bili okomili na Dimitrija Simonovića, Milosava Teodosića i Mihaila Tufedžića.
76. IaN, K2, dok. 61/65-85; NRGFSP, dok. ljotićevskog Narodnog pokreta, zbor, pisma od 21. I 1942. i od 14. XII 1941. Među šefovima odseka i službenicima Uprave policije bilo je i onih koji su sumnjičeni za rad u NOPu. Tako je Desimir Novaković, šef prijavnog odseka 1944. godine hapšen i bio na Banjici, a službenik Milan Popović je streljan.
77. IaN, KOZARA. K2/131, K3; Mf 1/255, N/529 i 111/13; NRGFSP. Agenti zbora policije bili su: Dušan Petrović, Milan Bogićević, zv. Vule, (učestvovao u mnogim racijama i mučio rodoljube), Pavle Bogićević, Nikola Raketić, Miloš Pešikin, Gligorije Glišić, Milan Pavlović, Ratomir Janković (streljan), Ratomir Jovanović, Milutin Milošević, Lazar Arsić, Slavomir Đurišić (streljan), Jakov Blagojević, Svetislav Mladenović, Milovan Marković, Blagoje Stojković, Todor Plačajević, Prodan Vasiljević, Radoslav Ćorđević, Vladimir Marković, Janko Blagojević, Slavko MitićPoni, Stojan Ganić. Narod je po zlu upamtio i Marka Batričevića, policijskog komesara Komesarijata železničke policije u Nišu; Vasilija A. Bukvu, policijskog komesara Komesarnjata železničke pogranične policije u Beloj Palanci; Branka Kotarčevića, policijskog komesara u Niškoj Banji i Đorđa Bogojevića, komandanta policijske straže.
78. Isto.
79. Agenti Specijalne policije u Nišu bili su: Mirko Popović, ubijen 1943; Milutin Kuzmanović, umro 1943. godine; Radovan Šakić koji je pre.mešten u Leskovac; Stevo Lužajić, ubijen od Nemaca zbog zloupotrebe službene dužnosti; Savo Šujica; Milan Pavlović (streljan); Đura Novak; Branko Mijušković; Alfred (Pavle) Pekerek, obešen od Nemaca zbog primanja mita; Tanasije Nikolić (streljan); Aleksandar Rastović (streljan); Aleksandar Mišković, osuđen na 15 godina robije. Osim ovih agenata Specijalna policija i Gestapo su imali i doušnike u mnogim privrednim organizacijama i ustanovama.
80. Milivoje Perović, n. d., s. 94-95. Po zlodelima su u Leskovcu bili poznati ovi agenti: Sergije Golubijev, Vladislav Tomović, Dušan NikolićVranjanac, Milan Krulj, Avro Milošević, Đorđe Veki, Branko Pešić „Cvikeraš", Dušan Veljković, Miloš Pešikan, Kartarević, Mihajlo Đorđević Ćućulija, Radovan Šakić, Vlada Perovanović, žandarmerijski narednik, Đuro Pištalo i drugi. Bilo je agenata koji su činili usluge NOP-u kao: Anton Cikošek, Milica Ježić, Slobodan Simić, Mileta Radojković i Luka Lazarević.
81. IaN, Mf. 3/13, NRGFSP.
82. IaB, UGB IV, Specijalna policija - Niš, 1LM16.
83. M. Borković, Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci, VIG, br. 1/1966, s. 97.
84. IaN, Zločinačka aktivnost okupatora i njegovih pomagača u Toplici, rukopis.
85. 36. NOR, HN/3-32.
86. NRGFSP, dok. ljot. org. ZBOR.
87. NRGFSP. Grupa autora, Niš u vihoru…
88. NRGFSP, pismo od 28. VIII 1941. g.
89. Isto, dok. od 27. VII 1941.
90. Isto.
91. Isto, dok. od 4. IX 1941.
92. Isto, dok. od 13 IX 1941.
93. isto, dok. od 14. XII 1941.
94. Isto, dok. od 2. VIII 1941.
95. NRGFSP, dok. ljot. org. ZBOR, pismo 0D 20. IX 1941.
96. Isto.
97. Četnički vojvoda Aca Popović sarađivao je sa partizanima.
98. NRGFSP, pisma P. Vukovića Ljotiću od 10. I 1942. i od 29. XII 1941.
99. Narodni listNiš, br. 49/1945. (2. VII).
100. NRGFSP, dok. ljot. org. ZBOR od 14. XII 1941; Grupa autora, Niš u vihoru..
101. „Narodni list", Niš, 1944.; NRGFSP, dok. ljot. org. ZBOR od 4. IX 1941
102 . 36. NOR, 1/2-56.
103. IaN, Varia, F129. U ovom dokumentu načelnik okruga niškog kaže: „Među našom srednjoškolskom omladinom još uvek se nalazi jedan broj komunističkih učenika. Mnogi od njih prilikom kategorisanja učenika u smislu raspisa IV br. 323/41, označeni su kao sumnjivi i kao takve znaju ih direktori i Uprava policije. Slati ih za Smederevsku Palanku".
104. IaN, Mf. P/7 od 15. I 1943.
105. Isto, dok. od 27. VII 1941.
106. Poznatiji ljotićevci u leskovačkoj gimnaziji bili su i: Velibor Dinić Bata, Miodrag Mitrović, Dragiša Popović, braća Mihajlović, a u tekstilnoj školi Šilak Alojz.
107. NRGFSP, dok. ljot. org. ZBOR; Slobodan Nestorović. Pod Hisarom, s. 288;
Ljotićevci su posebno ožalili smrt svojih istomišljenika u Prokuplju, policijskog pisara Ace Kamparelića i učenika gimnazije koje su partizann likvidirali posle prvog oslobođenja Prokuplja oktobra 1941. godine. Poznati su bili kao denuncijanti i Živojin Kamparelić, Filip Đurašković i Ratko Valjarević. Razbijene ljotićevske snage u ovom mestu ponovo je okupio agent Specijalne policije u Beogradu Kunovčić.
U kosaoničkom srezu šef Specijalne policije Mirko Živanović se oslanjao na ljotićevca Tihomira Mirkovića, apotekara u Kuršumliji, a u Aleksincu na „večitog" predratnog Slavka Grujića Čiču, Dragoljuba Spalajkovića i Stankovića, zvanog Šimi.

Iz knjige

Miroslav M. Milovanović, Logor na Crvenom krstu, NEMAČKI KONCENTRACIONI LOGOR NA CRVENOM KRSTU U NIŠU I STRELЈANJA NA BUBNЈU, Institut za savremenu istoriju – Beograd, Opštinski odbor SUBNOR – Niš,IRO „Narodna knjiga“ – Beograd.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License