Prvi Bugarski Okupacioni Korpus I Bugarski Zatvori

Prvi bugarski okupacioni korpus i bugarski zatvori

Kao što je poznato Borisova Bugarska je po završetku aprilskog rata dobila ..pravo" da okupira i deo jugoistočne Srbije u rejonu Pirota, Leskovca i Vranja, koji je okupacionim dekretom od 12. jula 1941. godine i anektirala. Kad su s jeseni 1941. godine partizanski odredi ugrozili komunikacije u delu jugoistočne Srbije pod nemačkom okupacijom, sredinom septembra su, na zahtev vojnoupravnog komandanta za jugoistok, došla tri bugarska bataljona kao vojno obezbeđenje pruge Pirot-Niš-Leskovac. Komandant tih bataljona je po dolasku izjavio da njima „pripada pravo na represalije",499 što je bio zlokoban nagoveštaj o spremnosti Bugarske da učestvuje u gušenju ustanka u ovom delu naše zemlje da bi ostvarila sakstefanski san o „Blgar Moravi". O tome govori i dolazak sa tim bataljonima dvojice agenata, Angela Popova i Viktora Geranova, poznatih ratnih zločinaca.

Zbog situacije u Srbiji, istočnoj Bosni i na istočnom frontu, nemačka Brhovna komanda se 24. decembra 1941. godine sporazumela sa bugarskom Vrhovnom komandom da obaveze nemačkih divizija (113., 342. i 717.) u delu Srbije preuzmu veće bugarske jedinice.500 Već 5. januara 1942. godine počelo je zaposedanje 35 srezova u pet okruga jugoistočne i istočne Srbije (niški, leskovački, zaječarski i moravski) od 25 000 bugarskih vojnika iz sastava 21., 17. i 6. pešadijske divizije I bugarskog okupacionog korpusa, pod komandom generallajtnanta Asena Nikolova, koji je svoj štab smestio u Nišku Banju, gde je bio i nemački štab za vezu (kapetan Frehse) sa komandujućim generalom Srbije, kome je ovaj korpus bio potčinjen. Najbliži njegovi vojnopolitički saradnici u štabu korpusa bili su: Stojan Ivanov, pukovnik i načelnik štaba, Nikola Čolakov, načelnik bugarske obaveštajne službe (RS) pri štabu korpusa, Aleksandar Dočev, kapetan RS korpusa i agent Angel Popov. Oni su donosili odluke o čišćenju terena od partizana, hapšenju njihovih saradnika i odvođenju u logor.

Teritoriju istočne i jugoistočne Srbije posele su dve divizije I bugarskog okupacionog korpusa: 21. pešadijska divizija desno od Južne Morave do okupatorske demarkacione linije, pod komandom generala Vasila Maneva, kasnije pukovnika Antona Baltakova, sa sedištem štaba u Nišu, i 17. pešadijska divizija koja je, pod komandom pukovnika Sapundžijeva (posle njega Rafailova) sa štabom u Prokuplju, zaposela prostor levo od Južne Morave, između Velikog i Malog Jastrepca do Kukavice i Kosovske Mitrovice.501

Sredinom 1942. godine 17. pešadijsku diviziju smenjuje Rilska pešadijska divizija pod komandom generala Bogdanova i zloglasnog pukovnika Handžijeva, a 6. diviziju smenjuje 9. pešadijska divizija sa ništa boljim komandantima. Krajem marta 1943. godine izvršena je još jedna smena bugarskih okupatorskih jedinica. Komisija za utvrđivanje ratnih zločina registrovala je 1053 zločinca pripadnika tog korpusa tokom rata u Srbiji,50'sa kraćim podacima o njihovim zločinstvima.

U sastavu I bugarskog okupacionog korpusa bile su i policijske i druge jsdinice. Bugarska policija bila je svrstana u „bojne policijske čete", a njena glavna uprava imala je četiri odeljenja, od kojih je političko, kao odeljenje državne sigurnosti, imalo najodgovorniju funkciju. Obaveštajna korpusna sekcija imala je zadatak da otkriva komuniste, komande odreda, naoružanja, način snabdevanja, sastav partijskih jedinica i slično. Uputstvo za obaveštajnu službu korpusa tražilo je da se „obuhvate svi slojevi srpskog naroda", da se zatim donese zaključak „iz koje sredine potiču najbuntovniji srpski elementi" i ko su njihovi instruktori. Uiutstvo je dalje tražilo da svaka vojna jedinica ima spisak za svako naselje, da se posmatra svaka porodica i „označe sumnjiva lica", zatim da ih obaveštajna služba prati, skuplja podatke i da pronalazi

502. IaN, Mf. U/105-187-242; IaN, KOZARA, K2/131, K3/1481539 Mf. U/110- 243, KOZARA, K4/690.

lica od kojih se može tražiti doušnička saradnja.503 S druge strane, Feldkomandantura 809 je regulisala da svaki sreski načelnik dostavlja telegramom najhitnije podatke o kretanju partizana i njihovim sabotažama „šefovima garnizona" 21. bugarske pešadijske divizije (u Nišu, Beloj Palanci, Knjaževcu, Boljevcu, Žitkovcu).504 U arhivskoj dokumentaciji nalaze se mnogi izveštaji sa imenima rodoljuba, koje su dostavili bugarski agenti pod šiframa K 12, K 14, K 15. X 18, B 6 itd.505

Bugari su uhapšene rodoljube nekad odmah streljali na terenu bez ikakvog saslušavanja kao „komunističke bandite", protiv kojih su tobože vodili borbu, a neke su dovodili u Niš u svoje zagvore i posle saslušanja predavali Nemcima ili puštali kućama. U svakom mestu, u kojem je bila veća bugarska jedinica, bio je i njihov zatvor. Najveći i najstrašniji bpo je u podrumima sadašnje zgrade Armnje na Trgu JNA, u kojoj js bio štab bugarske divizije. Zatvorenike su držali i u kasarnama u kojima su bile njihoks jedinice u inžinjerskoj, konjičkoj na Crvenom krstu i u kasarni kod Panteleja.

Bugarski fašisti obično nisu uhapšene držali u zatvoru duže od mesec dana, ali su u primeni drastičnih mera i iznuđivanju priznanja „prevazilazili mogućnosti koje čovek uopšte može da izdrži". O tome govore mnogi svedoci. „Udarili su mi 120 batina…, slomili mi ruku, nisu me posle ni pogledali…", kaže jedna žrtva. „Uhvatili su me u spavaćici, jedva sam stigla da obučem mantil. odveli me i počeli da tuku, onda me jedan tako snažno udario nogom da sam se onesvestila. Kada sam se osvestila, bila sam sva u krvi… Doneli su mi od kuće novo rublje", kaže Ana Gorunović; „Kada su nas uhapsili, vezali su nas za drvo, našli nam pušku. Na putu za Niš, odveli nas prvo na Bubanj. U jednom rovu videli smo poluzakopani leš, onda su nam rekli da ćemo i mi tako završiti ako ne priznamo. U zatvoru nas stavili u kvrge i do besvesti tukli po celom telu."506 Svedok Radojko Đukanović kaže: „Kada su iz bugarskog zatvora doveli u logor na Crvenom krstu grupu Kruševljana, gde je bio i Mikica Dimitrijević, na nekima od tih ljudi nije bilo celih prstiju, dok su im polni organi izgledali kao krvava lopta".

U knjizi dr Dimitrija Kulića „Bugarska okupacija 1941-1944" opisani su mnogi metodi mučenja u bugarskim zatvorima. Umeli su islednici nekada da vežu praznu testiju za mošnice i da postepeno sipaju u nju vodu, tražeći priznanje. Sistem „dvadeset i pet" je bio stalno u upotrebi. Tuku i broje do devetnaest, pa kažu: „Zbrka, otnovo" i tuku ponovo brojeći od jedan. Električni aparat za „saslušavanje", koji su često upotrebljavali, funkcionisao je na principu induktorskog telefona. Žrtvu svuku. Jedan pol struje vežu za uvo, a drugi za mali prst noge. Pri laganom okretanju ručice na ovom aparatu zatvorenik je osećao kao da mu se klještima čupa meso sa tela, preživljavajući teško psihičko stanje.

Uobičajeni rekvizigi za mučenje u bugarskom zatvoru bili su: pendrek, lanac, motka. Bugarski agenti imali su i propisano uputstvo koje je objašnjavalo kako da se tučom iznudi priznanje u okupiranim delovima Srbije i Makedonije. U njemu se predviđalo i ovo: udaranje zatvorenika pesnicom, predmetom od drveta, gvožđa, gume, bokserom, udaranje u predelu bubrega, gaženje potkovanom obućom po golom telu, nanošenje udarca pištoljem; vešanje zatvorenika za ruke i udaranje batinom u tom položaju itd. U sistem mučenja, po uputstvu, spadalo je i ovo: posle batinanja naterati zatvorenika da trči sa otečenim nogama; nepomično stajanje u toku dana; vešanje sa glavom naniže; zabijanje i paljenje palidrvca pod nokte,naterati zatvorenike da se skinu i da što duže leže na hladnom betonu; zapaljenom cigaretom pečenje po licu; teranje zatvorenika da sluša one koje muče; mučenje gladovanjem i žeđu itd.507

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License