Prva Hapsenja Streljanja I Zatvori

P R V I D E O

I

PRVA HAPŠENjA, STRELjANjA I ZATVORI

Osim odvođenja u logor za ratne zarobljenike u Nišu vojnika bivše jugoslovenske vojske, Nemci su, radi zastrašivanja, nekoliko dana nakon ulaska u Niš, uhapsili i jednu grupu niških građana koje su držali dva do tri dana u zatvoru u Tvrđavi, upozoravajući građanstvo na teške posledice u slučaju nelojalnosti prema nemačkoj vojnoj sili.143

U prvom broju nemačkog Službenog lista za okupiranu Jugoslaviju objavljena je naredba o primeni kaznenog ratnog prava i o kaznenim odredbama na zauzetoj teritoriji, a zatim sledi niz zastrašujućih naredbi i pretnji brutalnim merama. Štab 11. nemačkog korpusa izdao je 27. aprila 1941. godine zapovest „da svaki otpor bude slomljen sa bezobzirnom okrutnošću… u nemirnim oblastima uzimati taoce",144 dok je komandant 2. armije feldmaršal Maksimilian Vajks (Maximilian von Weichs) bio još oštriji. On traži ne samo da se strelja, već i da se veša „i leševi ostave da vise".145 Pomagači okupatora su se trudili da se takve mere bezpogovorno primenjuju. Tako su, na primer, žandarmi jula 1941. godine u Beloljinu kod Prokuplja uhapsili nekoliko ljudi zbog skrivanja oružja, a Nemci su za takav prekršaj streljali seljaka Cvetkovića, iz Donje Toponice.146 Ovakvih primera zastrašivanja bilo je još.

U okviru planiranja napada na SSSR, Feldkomandantura 809 js uspostavila tesnu saradnju sa ranije fašiziranom policijom, Ljotićevim Narodnim pokretom „Zbor" u Nišu, banovinskim, sreskim i drugim kvislinškim vlastima, da bi se upoznala sa dokumentacijom i podacima o komunistima na teritoriji pod njenom komandom.

Na traženje feldkomandanta Botmera da se prikupe podaci o komunistima radi hapšenja, policija je odgovorila da takvim podacima već raspolaže.147 Bilo je to tačno, jer je policija, od 1937. godine, intenzivno iratila aktivnost KPJ i SKOJa, na osnovu čega je, zahvaljujući i slabom držanju pojedinaca nakon hapšenja početkom i krajem 1940. godine, grupa komunista bila izvedena 17. marta 1941. godine pred Državni sud za zaštitu države. Šefu opšteg odseka Uprave policije Mirku Živanoviću se sada pružila prilika za definitivni obračun sa komunistima. Pošto su izvršene sve pripreme i rešeno pitanje gde će da se „prikupe svi komunisti", počelo je hapšenje odmah posle napada Nemačke na SSSR. Koncentracioni logor na Banjici, formiran početkom jula 1941. godine, bio je spreman da ih primi.

U ime vojnog zapovednika Srbije načelnik njegovog Upravnog štaba dr Harald Turner izdao je 22. juna 1941. godine poznato naređenje Milanu Aćimoviću, predsedniku komesarske kvislinške uprave Srbije, kojim je tražio da se, prema ranijem sporazumu, uhapse svi vodeći komunisti i španski borci, s tim da se naročito obrati pažnja na Niš, Kragujevac, Užice i Čačak i rudnike Rtanj, Bor i Trepču. Još se napominje da će se za tu akciju srpskoj policiji dati oružje, a u slučaju potrebe, pomoć nemačkih trupa.148

Policija je odmah stupila u dejstvo, a vršilac dužnosti bana je, na osnovu uputstva Milana Aćimovića, 26. juna 1941. godine, poslao zvanično uputstvo svim potčinjenim vlastima, koje je davalo široko ovlašćenje specijalnim izaslanicima i od potčinjenih organa, pored ostalog, tražilo da „žandarmerijske čete, vodovi, stanice, bez obzira da li na licu mesta ima oficira, treba da izvršavaju naloge specijalnih izaslanika i dodeljenog mu oficira;… da šalju izveštaje o radu na terenu najbržim mogućim pugem, a u izvanrednim hitnim slučajevima da zamole nadležnog nemačkog komandanta da izveštaj za Ministarstvo unutrašnjih poslova dostazlja preko komandanta vojnog zapovednika".149

Dok je ovo uputstvo putovalo, specijalni izaslanici su se već nalazili u Nišu, Leskovcu, Zaječaru, Negotinu, Kruševcu i Jagodini.150 Specijalni izaslanik za Niš Ilija - Ika Paranos, inspektor iz Beograda, ieć 23. juna je sa Mirkom Živakovićem, šefom Opšteg odseka Uprave policije, razrađivao plan hapšenja komunista i ostalih naprednih ljudi.

Mada u toj kritičnoj situaciji nisu davane direktive za sklanjanje, jer se nije znalo da predstoji neposredno hapšenje, Mesni komitet KPJ Niša je od prvih dana okupacije upozravao članove KPJ i SKOJa na tu mogućnost, a Dragi Stamenković je, došavši u Niš iz Leskovca, 22. juna razgovarao sa sekretarom OK KPJ o novonastaloj situaciji i o opreznosti.151 Međutim, neki komunisti koji su hapšeni 1940. godine nisu ozbiljno shvatili situaciju i opasnost koja im preti.

Hapšenje je zahvatilo veliki broj levičara, počev od onih koji su hapšeni 1940. godine po Zakonu o zaštiti države, izuzev Deke Kovačevskog i Mare Naceve, koji su otišli u Makedoniju, pa do onih koji su se uoči rata eksponirali kao antifašisti i levičari. U prvom talasu hapšenja, po izveštaju dr Fuksa od 12. jula 1941. godine, uhapšeno je u Nišu i Kruševcu 39, a u Zaječaru osam komunista.152 Međutim, prema izveštaju Uirave policije, u kome su dati sažeti podaci o aktivnosti svakog uhapšenog, samo u junu je uhapšeno i u Kazneni zavod upućeno 52 lica,153 od kojih je najveći broj bio angažovan u naprednom pokretu uoči rata.

Racija u Nišu je počela u toku noći 23/24 juna i trajala sve do podne, a narednih dana su nastavljena pojedinačna hapšenja. Grupe od 3-5 policijskih agenata, žandarma i Nemaca, blokirale su i pretresale kuće, hapsile i odvodile osumnjičene u Upravu policije u Dušanovoj ulici,a odatle u Kazneni zavod. Sačuvani su zapisnici o saslušanju istaknutih komunista.154

Po spisku, koji je sastavio sa Paranosom, policijski komesar Mirko Živanović je za svakog pojedinca 24. juna 1941. godine napisao nalog za hapšenje. Tako, na primer, za „crvenog lekara" dr Vučinića on obaveštava Upravu policije o sledećem:

„U smislu postojećeg naređenja Ministarstva unutrašnjih poslova naredio sam da se danas privede Vučinić dr Petar, lekar iz Niša. Imenovani je priveden i zadržan u pritvoru ove Uprave, pošto je poznat kao komunista i propagator".

U produžetku se dajs kratko obrazloženje da je uhapšeni bio član KPJ dok je ona bila legalna i da je konspirativno nastavio da deluje i posle njene zabrane.

Živanović je posebnu pažnju posvetio pronalaženju dokaznog materijala, naročito za 17 komunista, veoma dobro poznatih u Nišu i okolini po delovanju u naprednom i revolucionarnom radničkom pokretu. Zato se posebno angažovao za hapšenje i pretres stana advokatskog pripravnika Živote Đošića u Dušanovoj ulici br. 50. Prema zapisniku o pretresu nađena je zbirka raznih komunističkih knjiga, među kojima i Komunistnčki manifest, zatim knjige O postanku gradova i Kritika literature i pet pisama i beležaka. Đošić nije bio u svom stanu. Našli su ga u stanu sudije Vlade Popovnća u Hreljinoj ulici br. 21, uhapsili i predali agentu Andri Milutinoviću. Agent Alfred Pekerek navodi da je, prilikom pretresa Đošića, našao jedan letak bez naslova, zatim letak pod naslovom „Nedeljni pregled događaja" i neke beznačajne stvari. Agent Andra Milutinović, koji ga je sprovodio, kaže u izveštaju da je Đošić pokušao da beži u Hreljinoj ulici, pa je stražar ispalio dva metka u vazduh.

Prilikom hanšenja Aleksandra Stojanovića, modelara, učesnika u španskom građanskom ratu, policija nije našla kompromitujući materijal, ali je on i bez toga svoju neopreznost i političku pripadnost platio glavom. Kod člana KPJ Sretena Stefanovića, knjižara, policija je, prema zaiisniku o pretresu knjižare i stana, pronašla više „sumnjivih" knjiga, jedan letak sa naslovom „Učenicima i učenicama svih srednjih škola" i devet fotografija dr Dragiše Mišovića. Sa Stefanovićem je uhapšen i njegov šurak, knjižarski pomoćnik Dimitrije Jovanović, sa sličnim optužnim materijalom.

Prilikom pretresa stana i ostalih prostorija krojača Stanka Stankovića, člana KPJ i MK SKOJa, agent policije je zaplenio samo jsdnu „sumnjivu" knjigu („Uskrsenje" Lava Tolstoja) i 14 raznih fotografija. Ni oi, kao ni drugi, nije priznao da je član KPJ. I kod starog revolucionara i komuniste Dimitrija Stoiljkovića, koji je, prema zapisniku o saslušanju, 1929. godine bio osuđen na šest godina robije po Zakonu o zaštiti države zbog pronađene pisaće mašine u njegovom stanu, kojom se služio „nrovaljeni komunistički forum", pronađene su prilikom pretresa ove, knjige Razvitak društva od Filipovića, Za naše rudare od Miodraga Belića, Putovanje po Sovjetskom savezu od Augusta Cesareca i Ustav SSSR.

Uhapšenog inžinjera šumarstva Momčila Popovića, rođenog u Vranju, teretili su da je bio uvodničar Radničkih novina u Zagrebu, a Nikolu Dražića kao „pročslnika partijske ćelije i organizatora partijskog provaljenog foruma". Ostali uhapšeni terećeni su uglavnom za partijski rad uoči rata, zbog čega su odgovarali pred Državnim sudom za zaštitu države, kao i za dalje konspirativne veze i prepisku sa poznatim komunistima.

Već 3. jula 1941. godine, šef Opšteg odseka Uprave policije Mirko Živanović, sproveo je Upravi grada Beograda (Specijalnom odseku) prvu grupu pohapšenih komunista. U sprovodnom aktu je stajalo:

„U smislu postojećeg naređenja Ministarstva unutrašnjih poslova, sprovode se toj Upravi, s molbom na dalji postupak, niže navedena lica, i to:
1. Stanković Stanko, krojački radnik iz Niša,
2. Bradonjić Ž. Miodrag, bravarski radnpk Železničke radionice,
3. Popović Dragoljub, strugar iz Niša,
4. Marković Vidak, apsolvent filozofije iz Niša,
5. Popović Momčilo, šumarski inžinjer iz Niša,
6. Dražić Nikola, stolar Železničke radionice iz Niša. Napred navedena lica uhapšena su kao poznati komunisti i molim
da se o prijemu istih dostavi potvrda ovoj Upravi".

Sutradan je sprovedena u Beograd druga grupa uhapšenih: Aleksandar Stojanović, Dušan Vitorović, učitelj, Dimitrije Stoiljković, Sreten Stefanović, Dimitrije Jovanović i dr Petar Vučinić, a 6. jula i treća grupa u kojoj su bili: Života Đošić, Zdravka Vučković, Ratomir Veselinović, Dušan Pavlica i Vukašin Jakovljević.155

Osim Zdravke Vučković, Dušana Pavlice i Dušana Vitorovića, koji su kasnije pušteni iz zatvora zbog nedostatka dokaza, svi ostali su streljani 1941. godine za odmazde u raznim prilikama. Iz Kaznenog zavoda odveden je jula iste godine u Beograd i streljan i Milan Milošević - Ćopa. abadžija iz Mrčajsvaca, koji je 1940. godine odgovarao po Zakonu o zaštiti države.

Saopštenje objavljeno u listu „Novo vreme" od 19. jula 1941. godine da su sa grupom od 28 lica streljani u Beogradu zbog neke sabotaže i Života Đošić, Dimntrije Stoiljković, Nikola Dražić, Vidak Marković i Aleksandar Stojanović Španac, prenerazilo je i obuzelo neizmernom tugom građane Niša, a posebno napredne ljude, koji su dobro znali da su ti drugovi ceo svoj život proveli u revolucionarnoj borbi za prava radničke klase. Ostali zatvorenici, koji su se nalazili u Kaznenom zavodu, sa strahom su očekivali da policija svakog trenutka i njih povede na Banjicu ili na neko gubilište.

Pod udar prvph hapšenja našlo se i 16 radnika mlađe generacije iz Železničke radionice i železničkog čvora, koji su prošli kroz Železničku zanatsku školu, žarište naprednog pokreta Niša. Marica je sve do podne dovodila uhapšene, koji su sa rukama u vis i pred puškama policije, dobijenim tog dana prvi put od okupatora, stajali nekoliko časova uzazid zgrade u dvorištu policije, a zatim su sprovedeni u Kazneni zavod. Smešteni su u ćelije na drugom spratu tzv. „bele kuće", u kojima
su u to vreme za zatvorenika bili krevet i stolica, sto, bokal, čaša, kibla, sijalica omotana mrežom, paljena spolja.156

U policiji i Kaznenom zavodu neke od tih prvih zatvorenika nisu ni saslušavali, dok su druge čak i tukli i vršili pritisak da bi ih pridobili za rad u kvislinškoj obaveštajnoj službi. Ogorčen na novinara Stoiljka Stoiljkovića, čelnik niških zboraša Petar Vuković, u pismu od 10. jula 1941. godine sekretaru organizacije „Zbor" u Beogradu kaže da mu je ovaj novinar poručio da utiče da zatvorenike ne tuku, navodeći kako je Dušan Vitorović, učitelj, bio pretučen. Takva upozorenja je uputio i ljotićevcu Mirku Kešiću sudija V. Popović.157

U Kaznenom zavodu je bilo i 14 dobro čuvanih političkih zatvorsnika, koje je izbijanje rata 6. aprila 1941. godine zateklo na izdržavanju kazne (od 6 meseci do 10 godina zatvora), na koju su bili osuđeni po Zakonu o zaštigi države. Oni su se 7. jula 1941. godine pismom obratili baku Moravske banovine da ih pusti, s obzirom na to da je država propala i da „Zakon o zaštiti države ne funkcioniše ni de jure ni de fakto".158 Međutim, Uprava policijs je jedan broj njih sprovela u Beograd, gde su streljani, a druge kasnije poslala u Logor na Crvenom krstu.

Po izjavi Mojsila Ziramova, koji je bio u toj grupi komunista, oni su pokušali da organizuju bekstvo, ali u tome nisu uspeli zbog nelojalnog držanja nekih osuđenika za kriminal159 koji su o tome bili obavešteni. Pobegao je jedino Miodrag Barjaktarević, iskoristivši nesmotrenost stražara, a jedna grupa tih osuđenika je izašla kroz kanalizaciju van, ali je naišla na stražu koja je tamo bila postavljen zbog nekog obaveštenja da će se spustiti ruski padobranci. Videvši osuđenike, ta straža je opalila nekoliko metaka i iohvatala ih.160

Hapšenja komunista u Aleksincu, Prokuplju, Leskovcu i Zaječaru samo delimično su uspela. Najveći broj se blagovremeno sklonio, a neki uhapšeni su uspeli i da pobegnu iz zatvora.161

U Leskovcu su 22/23. juna uhapšeni, sprovedeni na Banjicu i streljani kao komunisti: Dragan Tomić, student, Čedomir Šundrić, radnik, Kostadin Nedeljković, fotograf, dr Milan Dimitrijević, zubni lekar. U Beloj Palakci je 30. juna uhapšeno sedam lica, od kojih je Pavle Živković iz Klisure, član KPJ, radnik fabrike „Ikarus" u Zemunu, streljan u odmazdi na Skeli.182 Specijalna policija je avgusta uhapsila i Todora Ilića, radnnka nz Vrgudinca, koji je takođe streljan u Beogradu. Na Banjicu je transportovan i Stevan Antić, učitelj iz Divljane, koji je nakon pet meseci pušten, ali je kasnije više puta hapšen i na kraju su ga zaklali četnici DM.

Mnoga bekstva komunista iz zatvora dovela su vršioca dužnosti bana Moravske banovine Milana Kostića u nezgodnu situaciju, pa je 23. jula 1941. godine intervenisao kod potčinjenih organa, prenoseći im upozorenja Feldkomandanture i tražeći da se nijedan komunista ne upućuje u bolnicu, sem ako se radi o najtežem obolenju koje „samo po sebi onemogućava obolelom bekstvo".163

Ogorčen na neefikasnost policije, a posebno na njenog upravnika u Nišu Simonovića, ljotićevac Mirko Nešić, advokat, 2. avgusta 1941. godine piše predsedniku pokreta „Zbor" u Beogradu, da su u Nišu pušteni skoro svi komunisti", a među njima i Paligorić, Živić i neki profesor, da je u Prokuplju uhapšen samo jedan učitelj, koji je uspeo da pobegne; da su i u Zaječaru pobsgli svi uhapšeni komunisti zajedno sa ključarom, da je u Aleksincu uhapšen samo Milovan Vučević, dok se ostali javno kriju, među njima i Drakče Milovanović i da je zbog svega toga iotrsban efikasniji upravnik policije „pa da se počne sa novim hapšenjem, ne samo evidentiranih, nego i neevidentiranih komunista".164

143. NmN, izj. Svetozara Šumarca i drugih. knj. XXI.
144. 36. NOR, 1/1-101, S 327.
145. 36. NOR, 1/1-102.
146. IaN, ruk. Zločinačka aktivnost okupatora i domaćih izdajnika u Toplici za vreme NORa.
147. NRGFSP, Zapisnik o saslušanju Botmera, komandanta Feldkomandanture 809.
148. 36. NOR, 1/1-108.
149. 36. NOR, 1/1-109; NRGFSP.
150. 36. NOR, 1/1-190.
151. Dragi Stamenković, Na partijskom zadatku u jugoistočnoj Srbiji, Niški Zbornik br. 10/1981, S 19.
152. 36. NOR, HN/1-78.
153. IaB, UGB, 1U116/4a.
154. IaB, UGB, Specijalna policija - Niš, IV-116, br. 1-12.
155. Isto. Na saslušanju Života Đošić kaže da nikada nije bio član komunističke stranke, ali da je idejno pripadao „tom pravcu", da je čitao dela Marksa i Engelsa i ostalih klasika marksizma, da je „simpatisao tu ideologiju", da je učestvovao u demonstracijama za vreme Konkordata i u manifestacijama za Čehoslovačku, da je 1940. godine optužen po Zakonu o zaštiti države i iz zatvora ubrzo pušten pred početak rata. Uhapšenog Sretena Stefanovića i negovog pomoćnika teretili su za prodaju knjiga Nolitovog izdanja. Izveštaj Uprave policije o uhapšenim licima u junskom hapšenju komunista, sa kratkim izvodima saslušanja (IaB, UGB, IV-Ib/4a i br. 1-12) sadrži ukupno 52 imena, među kojima i: Nikole Đorđevića Muse, Milorada Stevanovića, Aleksandra Stefanovića, radnika Železničke radionice, zatim Danila Bukiša i Mihajla Paligorića, pravnika, Zorice Mišković, suplenta, Velimira Vukmanovića (bratanca Svetozara Vukmanović Tempa), Milice Ž. Pecarske, domaćice, Nade Senić, suplenta.
156. NmN, Izjave savremenika i učesnika u naprednom pokretu i narodnooslobodilačkoj borbi u fabrici „Stanko Paunović", rukopis (izjave Nikole Đorđević. Aleksandra Stsfanovića Cajlaza i drugih).
157. NRGFSP, dok. ljot. org. ZBOR, pismo P. Vukovića 0D 10. VII 1941.
158. A1RP, Arhiva Državnog suda za zaštitu države, fotokopija u NmN. 36. NOR, 1'2-99.
159. NmN, izj. Mojsila Ziramova, nkb.
160. IaB, 1336/MGHVIII-206.
161. Zaječar i okolina, Zaječar 1974., s. 34.
162. 36. NOR, 1/2-122.
163. NRGFSP.
164. Isto, dok. ljot. org. ZBOR, pismo Mirka Nešića predsednika ZBORa u Beogradu od 2. avgusta 1941.

Iz knjige
Miroslav M. Milovanović, Logor na Crvenom krstu, NEMAČKI KONCENTRACIONI LOGOR NA CRVENOM KRSTU U NIŠU I STRELЈANJA NA BUBNЈU, Institut za savremenu istoriju – Beograd, Opštinski odbor SUBNOR – Niš,IRO „Narodna knjiga“ – Beograd.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License