Prozivanje I Odvodenje Na Streljanje

Prozivanje i odvođenje na streljanje

Posle saslušanja logoraši nisu znali kakvu je odluku Gestapo doneo o njima, tako da su stalno bili u neizvesnosti da li će ih streljati, interpirati ili pustiti. Nakon velikih februarskih streljanja 1942. godine, Nemci su masovno streljali logoraše na Bubnju po nekom manjeviše ustaljenom ritmu, obično utorkom i petkom, čime su valjda hteli da pokažu svoju siste.matičnost i u tom „poslu". Subotom i nedeljom nisu streljali, jer su to za njih bili dani odmora, a ponedeljkom i sredom su u Gestapou i Upravi logora vršene pripreme za streljanje prema naređenju i odobrenju nemačkog zapovednika Srbije. Pored ostalog, u te dane je trebalo pripremiti i rake.

Vreme streljanja je takođe bilo ustaljeno, najčešće pre podne, počev od 6 ili 7 do 11 časova, u kom vremenu su obavljane sve radnje, počev od irozivanja u sobama, do streljanja na Bubnju i po podne oko 16 časoza. Manje grupe su streljane i mimo tog reda. Novi logoraši su se kod starih interesovali da li je bilo streljanja, u koje dane i kada je bilo poslednje. Tako su svi, i stari i novi, sa zebnjom očekivali utorak i petak. U te dane pretvarali su se u uho, ne bi li čuli zujanje kamiona ili zapazili neku drugu neobičnost.

U vreme streljanja logoraši su odvođeni iz logorskog kruga i kuhinje u sobe, straža je raspoređivana po krugu, a zatim je komandant logora ili neki gestapovac, u pratnji dva Nemca sa automatima, dolazio u sobe. Tada su svi logoraši ustajali i u stavu mirno iščekivali prozivku. Pošto bi im objasnili da ko bude pročitan izađe sa stvarima, nekad i bez stvari, čitali su imena, nekad pogrešno, ljudi su izlazili u dvorište, gde su im žncom vezivali ruke i tovarili ih u kamione. Da bi sve to brže obavili, Nemci su česgo prszvanim logorašima govorili da će da idu u Nemačku na rad. Za utovar prozvanih logoraša iz prizemnih soba kamioni su dovoženi u rikverc do samnh vrata. Mnogi prozvani nisu gajili iluziju da ih ne vode na streljanje, pa su se opraštali od drugova, upućujućp preko njih neku poruku porodici, drugi su to izražavali partizanskim lesmama, prkosom prema neprijatel.u i poklicima slobodi i Partiji.

Kamione sa osućenicima do stratišta na Bubnju obezbeđivala je feldžandarmerija ili Vs10 sa dva kamioneta, jednim na čelu, a drugim na kraju kolone. Logoraši su streljanja teško doživljavali. Svaki odvedeni drug iz sobe bio je za njih bolan gubitak. U sobe se uvlačila tišina, ljudi su kao okamenjeni putali, samo bi se ponegde čuo tihi jecaj ili nečija tužbalica. Posle odlaska kamiona, logoraše su izvodili na doručak ili ručak, a one koji su određeni za pojedine poslove na rad. Tada su oni bez reči, uz napregnutu palsn.u, slušali rafale egzekutora. Nekad se kamion vraćao sa Bubnja sa stvari.ma streljanih, koje su dezinfikovane i nekud slate. O tome svedok Milosav Đurović kaže: „Ja sam bio određen da radim u konjušnici, kod svinja i teladi. Gledao sam kada dovode u kupatilo vezane logoraše za streljanje i odatle na Bubanj. Izgledali su kao polumrtvi. Jedna grupa mladića iz Toplice otišla je na streljanje pevajući. Divio sam se njihovoj hrabrosti i plakao. Još više me potresalo kada su posle sgreljanja donosili krvava odela streljanih. Ja sam ih pario i davao loše obučenim logorašima da se zaštite od hladnoće. Jedna ista odela išla su nekad nekoliko nuta na Bubanj i vraćala se. Petka Jokovića su prozvali i odveli u trenutku brijanja". „Jedan mladić od 19 godina, čijeg oca su već streljali, posle čitanja njegovog imena, samo za nekoliko sekundi ličio je na starca od 50 godina", kaže svedok dr Jović.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License