VI
PROBOJ LOGORA 12. FEBRUARA 1942. GODINE
Krajem 1941. i početkom 1942. godine, kao što je već rečeno, doveden je u logor veći broj zarobljenih partizana Kopaoničkog, Kraljevačkog, Pomoravskog, Krajinskog, Leskovačkog i drugih partizanskih odreda. Režim prema njima, po okrutnosti i bezobzirnosti, bio je mnogo strožiji i teži nego prema ostalim logorašima, počev od trenutka kada za njima škljocne katanac na logooskoj kapiji, pa sve do streljanja. Tortura nad njima je, u stvari, počinjala od prvih saslušanja kojima su biln podvrgnuti odmah nakon zarooljavanja. Nemačka naređenja su precizirala kako treba postupiti sa takvi.m zarobljenicima, koje odmah treba streljati, a koje poslati u logore, mada je po tim naredbama bio kriv svako ko je nosio oružje, svako ko ga je bacio ili sakrio, svako ko pomaže „neprijatelja", prima ga na konak, hrani .. .392
Pomagači okupatora, koji su takođe postupali po tim naredbama, davali su generalijs o tim zarobljenicima i podatke o tome kako su uhvaćeni, dok su gestapovci, pri.menjujući najokrutnije metode mučenja, nastojali da od njih, pre nego što ih streljaju, dobiju što više podataka radi daljih akcija protiv partizanskih odreda i njihovih pomagača. Tako su se, uz besomučnu tuču do besvesti, nizala pitanja: „Kojoj si jedinici pripadao? Koliko si vre.mena u njoj bio? Kakvu si funkciju imao? Ko ti je bio ko.mandant odreda, komesar? Kakvo je bilo brojno stanje i naoružanje odreda? Gde se sklanja oružje, oprema, hrana? Ko daje eksploziv za diverzije?393 Kako se odvija borba? Kakva je organizacija KPJ? Kako se održavaju veze?394 Kad si počeo da radiš za NOP i iz kojih pobuda? Ko te je uveo u pokret? Ko održava vezu sa Odredo.m? i slično.395
Zarobljeni partizani bili su zatvoreni u sobama broj 12 i 14, a kad su u logor doterane jevrejske porodice, svi su koncentrisani uglavnom u sobu broj 12. Izjave svih ovih preživelih logoraša, svi bez izuzetaka, govore o istim neljudskim postupci.ma najgore vrste. Režim i tiranija, o kojima je bilo reči za sve logoraše, bili su za partizane nekoliko puta teži. Teško je opisati te krajnje najnehumanije postupke koji govore o ljudskoj bedi nacista, otrovannh fašističko.m ideologijom, iz kojih su izbijale „osobine zveri".
Tuča danju, tuča noću, na apelu, prilikom izlaska iz sobe, postrojavanja i ravnanja, upadanje pijanih gestapovaca noću u sobe, trčanje golnh ljudi po snegu, ponavljanje saslušanja, deformisanost lica i tela, modrice, otoci, rane, umiranje u mukama, - to je bila svakodnevna slika života zarobljenih partizana zatočenih u „dvanaestici". Cilj je bio da se potpuno demorališu i ubije u njima svaka vera u oslobodilački pokret. Mnoge nisu u logoru ni saslušavali već samo tukli. Evo svedočenja samo nekkh preživaleh, a takva su i ostalih. Ona više kazuju o tim neiz.mernim stradanjima.
„U našu sobu - kaže Dušan Tomović - došla je prvo ćuprijska grupa… Tek s.mo prišli Ćuprijčanima da se upoznamo, dolazi gefrajter sa grupom Nemaca n naređuje da trojica skinu odela i izađu napolje. Nismo dugo čekali. Divalj krik je proparao logorsku tišinu. Pooštrili smo pažnju. Sada su se već i udarci dobro čuli. Udarac i krik smenjivali su se naizmenično vrlo dugo, a onda su krici prešli u roptanje i najzad se izgubili. Udarce smo, međutim, i dalje čuli… I sa drugom dvojicom smo bezmalo podelili sav užas bespomoćnog čoveka koji se nalazio u rukama podivljale zveri". Onda su „nosili leševe" i položili na beton… „Drugovi su hteli da ih prenesu na slamu, ali neko je zakucao na prozor i rekao da je to zabranjeno, jer nesretnicima ,kazna još traje'…", pa je trebalo sačekati jutro. Posle toga ustaje po jedan i ide u svoj ćošak. „Samo se jedan nijs budio, razbili mu glavu. Usirena i prljava krv zapušila je pukoginu na lobanji. S vremena na vre.me, tražio je vode".
Sutradan je ponovo došao kapetan Hamer. Bjegović mu je objašnjavao da jedan zatvorenik ne može ustati. Međutim, on i ne sluša. Kreštavim ,.aiŠep" i lakim udarcem čizme u kičmu zatražio je da taj ustane, ali je on samo zastenjao, nije se ni po.merio. Gefrajteri su počeli besomučno da ga tuku. „Dva tri sata iza ručka, nesretnik je u mukama umro". Bio je to Trailo iz Negotinske Krajine, koji je u logor doveden kao četnnk, jer su krivicu za opljačkanu četničku kasu stavili nje.mu na teret.
Kopaoničke partizane su tukli po najvećem mrazu. „Dovodili ponekad i po 20 …, svlačili ljude i tako gole postavljali uza zid …, u vrstu …. - kazuje isti svedok. Uzimali su jednog po jednog, odvodili kod velikog kuhinjskog stola…, polagali ga potrbuške…, počinjali su od glave. Posle 20-30 udaraca prelazili su na leđa, dok ne bi došli do bubrega. Tu je počinjao glavni posao. Tako pretučenu i golu žrtvu… bacili su u sneg… a onda produžavali posao. Jedan po jedan je išao na sto pa u sneg". To su činili iz noći u noć, „kičme pojedinih drugova bile su polomljene, lobanje probušene".
Svaki novi logoraš je najčešće istog dana morao da izdrži tuču po dolasku u sobu. Uveče js pred spavanje dolazio pijani ko.mandant logora sa grupom podoficira. Bio je to „samo spoljni lik čoveka, a unutrašnjost krvoždera i zveri …", kaže svedok. Onda bi se iznosio kuhinjski sto u dvorište kod česme, naređivali bi logorašima da po grupama izlaze, da skinu pantalone i gaće, a zatim je počinjala tuča pendrekom koji je na kraju imao olovo. Pretučene žrtve su bacali u sneg na gomilu kao ceganice. Učitelja Branišu Jokovića su bezdušno tukli. Dan kasnije „na veliko zapomaganje, svlačimo Branišu Jokovića, odlepljujemo košulju sa njsgovih krsta, a na košulji ostaje veliko crno parče trulog mesa … prašina iz sobe sipi na ranu. Iz rane na krstima viri slama i dlaka od kožuha …, previjamo ga … Ova drugarska pomoć da se zaleči rana, ohrabrila je i čika Mladena, te previjamo i njega … Kad smo mu skinuli ovčarski kožuh, zapahnuo nas smrad. Uz velike napore odlepljujemo krvave i gnojave košulje, slika stravična, koju je teško opisati". Šef gestapoa Hamer, koji je tada dolazio sankama u logor nije se uzbuđivao što su neki zatvorenici u takvom stanju.396
Svi koji su preživeli takva saslušavanja imaju svoju priču o premlaćivanju, a svs su one slične: „Slušali smo udarce pendreka ispred sobe broj 12, praćene jaucima pojedinaca … Poturio mi bradu ispod ivice stola… tukao … Osvestio sam se ne znam posle koliko sati. Uneli su nas drugovi u sobu, ali po naređenju morali su nas staviti na beton kao što smo ležali napolju… Isprebijani morali smo sutra u šetnju".397 , Jednog mladića su pretukli pa se sav naduo. Iste večeri smo tučeni… Jedan drži glavu drugi noge… Nekad su nas izvodili na sneg i polugole terali da trčimo … Stalno neko postrojavanje, prebrojavanje i tuča … Ako neko nije skinuo pantalone, oni nožem raseku pantalone, pa tuku, sutra ponovo tuku… Na logorašima razbijene glave, otečeni tabani, rane na telu".398
Jedna grupa partizana dovedena je sredinom januara 1942. godine. „Jedan broj smešten je u broj 14, a nas 19 u broj 12. Iste noći - kaže svedok Milosav Đurić - upala je grupa Nemaca oko 23 časa sa gefrajtsrom, komandirom straže. Aca je raportirao, mi smo ležali. Pitao je gde su novi, a onda su skočili na nas kao vuci, „auf, auf“, vikali su, udarali kundacima da se dignemo. Niko nam pre toga nije rekao kako da se postrojavamo. Postrojavao nas, a kako sanjivi nis.mo mogli da se postrojimo, on nas je ravnjao pendrekom. Izvodili su po tri i tukli… U mojoj grupi je bio jedan mladi iekarski radnik, dečko. Tukli su ga da smo se čudili kako js izdržavao, a da ne pusti glas. I Nemci su mu se divili. Nožem su mu rasekli pantalone i košulju. Ja sam se, međutim, sam pripremio, skinuo sam pantalone. Tukli su od glave pa redom dole, slagali su pendreke, a kada su došli do slabina, jauknuo sam. Tada mi je krv pošla na usta. Oteo sam se i ujeo gefrajtera koji me je držao. Udario me po glavi, izgubio sam svest. Kada sam se osvestio, bio sam u sredini hrpe, gomile prebijenih tela. U sobe su nas uneli posle četiri sata. To su bile za mene najveće muke.. ."399
Svedok Luka Radmanović govori isto. Četiri dana nije video nikog u sobi, a Milutin Samardžić kaže da su se mnogi onesvešćeni od mučkih udaraca osvestili tek u sobi, „prvo bi počeli da mrdaju, potom bi unezvereno gledali oko sebe… Sećam se jednog dečka, mislim da se zvao Zec, ili tako nešto, hteli su da ga biju u sobi, gestapovac ga je jurio po sobi, uhvatio, ščepao, dečko ga je ujeo, gestapovac se razljutio, počeo da ga šutira, prosto ga zgazio". Ljubomir Zec je bio borac Požarevačkog NOP odreda, veoma kočoperan. Za njega su gestapovci posebno dolazili i tukli ga više puta u dvorištu i u sobi, jer su smatrali da će se dete uplašiti i odati neke tajne. Sav je bio u modricama. Od otoka na očima nije video nekoliko dana. Drugovi su mu stavljali burove obloge, vodili ga na kiblu, negovali kao dete. Sedmoricu boraca iz Krajine saslušavali su odmah po dolasku u logor i nemilosrdno tukli. Od mladog Pauna Živanovića, kome je glava naprsla od tuče, takođe su tražili da prizna ko ga je nagovorio da pođe u borbu protiv Nemaca. Osvestio se od tuče tek sutradan. Mladen Jonović je bio sav u ranama, kičma mu se videla.400
Borivoje Kocić je bio ranjen u borbi u leskovačkom kraju. Prilikom svlačenja za tuču, gestapovci su, videvši ranu, zavlačili u nju olovku i pendrek.401 Četnički vojvoda Vule Vukašinović, jedan od onih pravih srpskih vojvoda koji se zajedno sa partizanima borio protivu Nemaca na opsadi Kraljeva, bio je tako pretučen da mu je koža ispucala, nije mogao da se kreće.402 Ilija Lekić, rudarski radnik, i njegov sin Stevan, đak VI razreda gimnazije istovremeno su saslušavani i tučeni, gledali su jedan drugog bespomoćno. I to je bio gestapovski metod za iznuđivanje priznanja. Dušan Živanović, iz svrljiškog Guševca, gledao je kada su tukli dva njegova sina. Iz sasprens krvi na glavi njegovog mlađeg sina izlazio je posle nekoliko dana gnoj.
Za 22 partizana Beličke čete Pomoravskog NOP odreda, koji su optuženi za učešće u mnogim akcijama i za ubistvo sedam Nemaca na Juhoru, organizovano je suđenje pred prekim sudom Feldkomandanture 809. Kao i ostali, tučeni su prve večeri, a 7. januara 1942. godine vezali su ih po dvojicu za ruke i stražarno sproveli u Feldkomandanturu, gde su posedali na optuženičke klupe. Suđenje je održano u sali današnjeg Univerziteta. Za razliku od drugih suđenja „po kratkom gestapovskom postupku" ovo je bilo režirano radi propagande, da bi se dokazala zakonitost primene nemačkog ratnog prava. U vrlo zvaničnoj i pedantno režiranoj sudskoj atmosferi, u prisustvu advokata Srbina, rečeno je optuženi.ma da se nalaze pred nemačkim prekim sudom, pročitana im je optužnica, a zatim je počelo saslušanje svakog pojedinačno. Suđenje je trajalo od 7-17 časova. Izjave koje su dali u Ćupriji optuženi su kategorički poricali, izjavljujući da su iznuđene pod pritiskom. Tražili su da se pogleda telo nekih od njih, koji su najviše tučeni. Advokat je dao svoju odbranu. Sudsko veće se povuklo i, nakon zećanja, saopštilo da su osmorica osuđena na smrt, a ostali na vremenske kazne, što treba da potvrdi i viši nemački sud. Advokat je izjavio da će se žaliti, pa je jedanput i dolazio u logor kod svojih klijenata, ali ga više nisu videli.403
Koliko je to suđenje bila farsa videlo se posle nekoliko dana kada su gestapovci upali u sobu i tražili onu osmoricu osuđenih na smrt. Oni su se brzo spremili, misleći da se radi o streljanju. Međutim, počeli su da ih uobičajeno divljački tuku kao ranije.
Svi zarobljeni partizani su se veoma dobro držali na svim saslušanjima, izuzimajući dva brata iz grupe Ćupričana. Omladinci Rudolf Dolinar, Stevan Lekić, Mihajlo Simić, Mihajlo Pavićević izdržali su tuču, a da ne jauknu. Međutim, jednog dana šofer šefa Gestapoa sa grupom Nemaca ušao je u sobu. Mali logoraš Simić, zbunjen onim što se dešavalo u sobi, a uz to sanjiv, nesvesno je pošao prema Ne.mcu. Ovaj ga je ošinuo po licu, a zatim ga zgrabio, podigao i tresnuo o beton.404
Ljudi su, skamenjeni takvim i mnogim sličnim prizorima, ćutali, ali i mislili: „Zar sve ovo treba trpeti i izdržati? Nešto treba hitno raditi".
Doživljavajući svakodnevno takvu fašističku tiraniju, svi logoraši u sobi broj 12, a naročito zarobljeni partizani, bili su načisto s tim da ne mogu očekivati ništa dobro od Nemaca, koji su im očigledno pripremali sigurnu smrg i to posle užasnih mučenja. Zato je velika većina njih, iako preokupirana mislima o hlebu i hrani, o tome kako će izdržati sledeće mučenje, kako će se ponašati na streljanju, mislila i o tome kako da izbegnu ono najteže - streljanje na Bubnju. Oči mnogih su se okretale ka slobodnim planinama oko Niša, koje su i u prošlosti bile uporište za otpor i borbu protiv porobljivača zemlje. Zavera je počela da se uvlači u sobu broj 12 i 11.
Ideja o bekstvu pojavila se još u četničkom zatvoru kod Ćele Kule, ali nije i razrađivana, jer se zatvorenici za kratko vreme nisu bili međusobno upoznali, pa su se bojali provokatora. Osim toga, četnici su im govorili da neće biti izručeni Nemcima. Misao o bekstvu dobila je u intenzitetu od prvih dana boravka u Logoru na Crvenom krstu. Ukoliko su pritisak, brutalnost i ugroženost života logoraša bili bezobzirniji, utoliko je njihova odlučnost da se isčupaju iz gestapovskih kandži bila veća. Brutalni režim i smrt drugova u samom logoru od tuče ujedinjavali su ljude oko ideje da je bekstvo jedini izlaz da bi se izbeglo ranije ili kasnije streljanje na Bubnju ili postepena smrt od psihičkog i fizičkog iznurivanja i nemilosrdne tuče.
Partijska organizacija Niša imala je krajem 1941. godine neke veze sa zatvorenicima u Kaznenom zavodu i u logoru. Dobijen je i raspored straže u Kaznenom zavodu radi izrade plana bekstva. „Mi smo ponovo uspostavili vezu sa drugovima u tamnici", izveštavao je član Pokrajinskog noverenstva KPJ Vasilije Buha. „Oni žele što pre na slobodu. Urgiraju da im pomognemo. Mi ćemo učiniti sve što budemo mogli da im pomognemo. Šaljemo im materijal i novac".405 OP KPJ i MK KPJ u Nišu su dobijali podatke iz Kaznenog zavoda, posredstvom Milke Pecarske i Jelke Radulović, preko Velinke GajićVele Mrđe, službenice Građanske bolnice, koja je u Zavodu imala rođaka, službenika na tehničkim poslovima. Bilo je i drugih veza, ali taj plan bekstva komunista nije realizovan.
Iz jednog izveštaja Pokrajinskom komitetu KPJ za Srbiju vidi se da su OK KPJ i MK KPJ imali veze i sa Logorom na Crvenom krstu: „Mi imamo vezu sa tamnicom i logorom, brinemo za njih i dostavljamo materijal". Tu vezu održavao je Miroslav Stojanović - Janko, sekretar MK KPJ. Posle puštanja iz logora poznatijih građana iz Niša, talaca, i većeg broja naprednih omladinaca, krajem 1941. godine, veza sa logorom je bila prekinuta. Sa nepoznatim zarobljenim partizanima u logoru, koji su bili iz daljih krajeva, veza je teža uspostavljena. Međutim, po izjavi Desimira Jovovića Čiče, partijsko rukovodstvo Topličkog NOP odreda ia Jastrepcu bilo je upoznato sa njihovom namerom da beže iz logora. Od boraca je skupljeno deset pištolja, koji su poslati po specijalnom kuriru, ali su oni dospeli do Novog Sela, a ne i u Niš, da bi bili uručeni onima kojima su bili namenjeni.
Zarobljenim pargijskim rukovodiocima veoma je dobro bila poznata teška situacija na terenu oko Niša, što su potvrđivale i nove vesti o ofanzivi jakih neprijateljskih formacnja na partizanske odrede, koja je počela krajem januara i početkom februara. Iz iskustva su znali da su zbog nje veoma angažovani partijski i vojni forumi na terenu. U isto vreme, Gestapo i Specijalna policija u Nišu i Beogradu prodirali su u partijske organizacije u Nišu, Prokuplju, Leskovcu i Beloj Palanci i dovodili veliki broj novih zatvorenika u zatvor Specijalne policije, tako da je i ta ugroženost partijskih kadrova otežavala da se pruži neka efikasnija pomoć logorašima na Crvenom krstu. Nikakve rezultate nije dao ni pokušaj Sretena Vučkovića, jednog od organizatora proboja logora, da uspostavi vezu sa gradskom partijskom organizacijom preko Danila Bukiša i drugih Jevreja koje su Nemci izvodili iz logora na rad u gradu.
Zbog svega toga, lograšima je jedino ostalo da se oslone na sopstvene snage i da, primenjujući partizansku taktiku iznenađenja i prepada, izvrše proboj tog dobro čuvanog nemačkog Logora na Crvenom krstu, i to nod vrlo nepovoljnim okolnostima. Od novoprispelih logoraša saznavalo se da je situacija u zemlji vrlo teška, da okupator i njegovi pomagači vrše snažan pritisak, razibjaju partizanske odrede u Srbiji i strzhovito terorišu narod, da je NOP svuda u povlačenju. Logoraši su znali da je nemačka ratna mašina u to vreme bila na vrhuncu moći i da js ratna fašistnčka soldateska duboko zakoračila na istok, sve do Moskve, ali i da je tu stala i počela da trpi ozbiljnije poraze, što je bila jedina prijatna vest. Uprkos takvim okolnostima proboj logora je organizovan i izvršen pod rukovodstvom članova KPJ i drugih boraca, čije revolucionarno iskustvo do rata i u NOPu nije bilo malo. Ti kadrovi bili su organizatori partizanskih odreda i NOPa, oni su rasplamsavali plamen ustanka i revolucije u svojim krajevima. Bez njih teško je bilo i pomisliti na pokušaj da se politički heterogena masa gladnih, bolesnih i pretučenih logoraša povede u napad na nemačku logorsku stražu, kojoj su mogli da priskoče u pomoć bugarski vojnici iz susedne kasarne.
Međutim, organizovanje proboja nije bilo ni jednostavno ni lako, pako je svako na to pomišljao, jer je, kao i u svakoj heterogenoj sredini kakva je bila sredina logoraša u sobi broj 12, bilo trzavica. Pod uticajem gladi, hladnoće. prizora mučenja, streljanja i opšte neizvesnosti, pojedinci su do izvssne mers padali u malodušnost. Ropstvo, glad i stalno očekivanje tuče, zamorplo je takve ljude. Pokidanih nerava, nemoćni da pskale mržnju na prave krivce, „ujedali su jedan drugog". Tako je jedan logoraš po ceo dan šetao po sobi i zviždukao jednu istu melodiju. Sve intervencije, pa i pretnje da prestane nisu pomagale, dok se jednog dana sam nije smirio.446 Nekima se činilo da dobijaju manje porcije hrane i manje komade proje od drugih, iako su svi dobijali po kutlaču supe i 200 grama proje. Dešavalo se da u kazanu, posle deobe, ostane po 5-6 kutlača supe. Da ne bi bilo sukoba oko dodatka, napravljen je spisak po kojem je svakog petog ili šestog dana deljena svakom po jedna kutlača preostale supe.407
Zbog raznih bezpačajnih sitnica dolazilo je do čarki i među intelektualcima. Zato je bio potreban rad Partije za prevazilaženje trzavica. U sobi broj 12, gde se začela i razvijala misao o proboju i gde je bilo čitavo rukovodstvo akcije, bilo je različitih ljudi: đaka, radnika, rudara, najviše zemljoradnika, zanatlija, intelektualaca, od kojih su mnogi bili bez nekog obrazovanja i određenog političkog opredelenja. Od 74 logoraša u kruševačkoj grupi bilo je oko 40 koji su zatvoreni zbog raznih krivičnih dela. Posle streljanja 21. januara 1942. godine jedne grupe i vraćanja druge u Kruševac radi suđenja, od tih 40 ostalo je samo osam, što je bilo povoljnije za dogovaranje u sobi. Najbrojnija je bila Studenička grupa od 66 logoraša, pretežno rudara, boraca Kopaoničkog NOP odreda. Sa područja opštine Kraljevo bilo je 17 boraca, sa područja Jagodine 22, iz Timočke Krajine 11, iz svrljiške opštine sedam saradnika NOPa, Bele Palanke tri, iz leskovačkog okruga šest boraca, sa područja prokupačke opštine tri ilegalna radnika NOPa i iz Kaznenog zavoda su dovedena dva člana KPJ i pet neidentifikovanih, što znači da je pred proboj u sobi broj 12 bilo ukupno 147 logoraša, koliko je evidentirano i u nemačkim i drugim zvaničnim izveštajima. Neki su doterani ranije, a neki pred sam proboj, tako da se svi međusobno nisu ni poznavali, što je takođe otežavalo organizovanje proboja, jer su ljudi, kao što je rečeno, bili iz raznih krajeva.
Među zarobljenim borcima bilo je i takvih koji su zarobljeni pošto su napustili odred, a ulogoru su pod pritiskom torture i tuče postali potkazivači, kakav je slučaj sa braćom Milašinom i Miodragom Miladinović, koji su bili čas u partizanima Beličke čete Pomoravskog NOP odreda, a čas u četnicima. Po proceni organizatora proboja opasnost za rsalizaciju plana mogla je da preti od Damnjana Tomića - Ace Kockara, trgovačkog pomoćnika, čopeka nestabilnog karaktera, koji je po dolasku Nemapa u Kruševac hapšen kao skitnica. Znao je po malo nemački i bio sobni starešina u sobi broj 12 do prebacivanja u tu sobu logoraša iz sobe broj 14, kada js za sobnog starešinu određen student Branko Bjegović koji je bolje govorio nemački. Tomića je pogodilo smenjivanje sa te dužnosti. Pokazalo se da je procena organizatora proboja bila osnovana, jer je Tomić stvarno poremetio plan akcije. Trebalo se paziti i od Miodraga Miše Stanojevića ksji se sa njnm družio. Opasnost je pretila i od nekih drugih malodušnih ljudi, jer je u sobama bilo šarenilo karaktera, počev od onih kao kremen čvrstih i svesnih, pa do raznih kolebljivaca.
Međutim, heterogeni sastav i trzavice nisu umanjile spremnost logoraša da prihvate ideju o proboju, jer je ona, sa malim izuzecima, živela u svakom od njih, ali je neko trebalo da ih organizuje. No, u sobi broj 12 bilo je i dosta veoma dobrih ljudi, sa izvanrednim karakternim osobipama, odličnih organizatora, oprobanih revolucionara u predvečerju revolucije, članova KPJ i SKOJa, koji su od prvih dana ustanka postali komandanti, komandiri i politički komesari u partizanskim odredima, partijskopolitički radnici na terenu i izvrsni borci partizanskih odreda.
Nalazeći se na ivici smrti, logoraši su počeli da se nadaju i očekuju da ti ljudi nađu nsko rešenje, pa je tako i ideja o organizovanju proboja postala privlačna za svakog. Za njenu realizaciju, organizovanje i izvođenje proboja angažovali su se upravo ti kadrovi, naviknuti na borbu u svim uslovima. Neki od njih su se međusobno poznavali i pre polaska u logor, tako da su mogli bez opasnosti da se dogovaraju i da u tom smislu procenjuju situaciju. Bili su to u početku samo članovi KPJ. Postepeno su se kao članovi užeg rukovodstva proboja logora afirmisali: Dušan Tomović, Sreten Vučković, Branislav Ćurčić, Branko Bjegović, a kasnije i Vule Vukašinović, koji nije bio član Partije, ali je u borbi protiv neprijatelja dokazao da je patriota. On je prihvatio plan proboja i goporio hrabreći druge: „Ja sam star, od batina iznemogao i neću moći da izađem iz logora, ali vi ćete izaći, nastaviti borbu i osvetiti i mene".
Dušan Tomović bio je student prava Beogradskog univerziteta od školske 1935/36. godine. učestvovao je u mnogim akcijama i štrajkovima naprednih studenata, zbog čega je upoznao i zloglasnu beogradsku glavljaču. Delovao je sa grupom drugova u Trepči na organizovanju rudarskih radnika. Kada je 1934. godine u tom mestu formirana partijska ćelija, koja je prerasla u partijsko rukovodstvo i MK KPJ, Tomović je bio njen član. Zbog svega toga policija ga goni. Na početku ustanka jedan je od organizagora Kopaoničkog NOP odreda i njegov politički komesar.
Sreten Vučković je bio apsolvent Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta. Još u VI razredu gimnazije pokazuje interosovanje za napredni pokret, zbog čega je isključen iz negotinske gimnazije. Kao student učesgvovao je u mnogim demonstracijama. Član KPJ je od 1938. godine. Krajem 1940. godine, odlazi na partijski rad u Negotinsku i Timočku Krajinu,kada postaje i član OK KPJ Zaječar. Uhapšen je 23. marta 1941. godine, a po puštanju iz zatvora vraća se u Donji Milanovac i na početku ustanka radi na formiranju Majdanpečkog NOP odreda,408 u kojem je bio partijski i vojni rukovodilac.
Branislav Ćurčić takođe je bio student prava Beogradskog univerziteta. Napustio je Vojnu akademiju zbog bolesti. Rano se opredelio za napredni pokret. Nižu gimnaziju je završio u Novom Pazaru, a višu u Kruševcu. Bio je kandidat za člana KPJ i jedan od organizatora Kopaoničkog NOP odreda.
Branko Bjegović bio je Ličanin, student pravnog fakulteta Zagrebačkog sveučilišta. Još kao đak gimnazije 1936. godine je „zbog komunizma" proveo pet meseci u poznatoj Bihaćkoj kuli. Pušten je iz zatvora oslobađa.ućom presudom i nastavio VI razred gimnazije. Kao izbeglica došao je 1941. godine u Srbiju i bio borac Kraljevačkog NOP odreda i član KPJ. Ni nepovoljan položaj savezničkih armija na frontovima, ni njegov pad u ruke neprijatelja nisu u njemu slomili veru u pobedu. Povlačenje Crvene armije na istok i partizana iz Srbije nisu ga pokolebali, jer je bio duboko svestan da je borba u koju je pošao opravdana. On je čvrsto verovao u slom fašizma i perspektivu novog života.409 Kada ga je šef Gestapoa odredio za sobnog starešinu umalo što nije odbio tu „čast", ali su ga drugovi ubedili da je to za sve logoraše u sobi broj 12 sretna okolnost.
Vule Vukašinović, po zanimanju fotograf u Kraljevu i rodoljubivi četnički vojvoda, borio se rame uz rame sa partizanima. Za vre.me I svetskog rata učestvovao je kao četnik protiv Bugara u topličkom ustanku.
Bilo je i drutih pouzdanih članova Partije i SKOJa, logoraša i boraca sa kojima SS brzo uspostavljao kontakt bez opasnosti. Takav je bio Branislav M. Rajičić, iz Čibukovca, član KPJ od 1928. godine, zatim član MK KPJ Kraljeva, zaobiđen kasnije zbog frakcijskih borbi, ali mu to nije smetalo da među prvima stupi u partizanski odred. Ljubisav M. Đurđevnć Čemberlen, sudski službenik na Ubu i u Raškoj, kao član KPJ, iako hrom, obilazio je teren i radio na organizovanju ustanka. Svi logoraši se veoma dobro sećaju divnih smladinaca, đaka, članova SKOJa Stevana Lekića i Rudolfa Dolinara, boraca Kopaoničkog NOP odreda koji su plan proboja logora prihvatili sa radošću i ponosom, kao i skojevci Mihajlo Simić i Mihajlo Pavićević. Logoraše, zarobljene partizane Beličke čete Pomoravskog NOP odreda, koje je preki sud Feldkomandanture osudio na smrt, nije trebalo ubeđivati da prihvate plan proboja, kao ni Borka T. Kocića, maguranta iz Leskovca, istaknutog člana rukovodstva SKOJa u svome kraju, čija je porodica takođe pripadala naprednom pokretu i uključila se u NOP. Zamisao o proboju su prihvatili Živojin P. Nikolić Vučko, rudar miner iz Boljetina kod Donjeg Milanovca, koji je među prvima otišao u majdaniečku četu Požarevačkog NOP odreda, sa rečima: „Odlazim u odred na poziv KPJ, svi koji vole KPJ polaze samnom", Milorad Rakić grafički radnik iz Kruševca, koji je voleo da peva Jesenjinovu pesmu „Doviđenja druže", a isto tako Stojan Dragićević Mate, iz Vrnjačke Banje, koji je tražio da prilikom proboja bude vođa jedne udarne grupe. Takvi su bili i Jaroslav Gvozdenović, grafički radnik, uoči rata proganjan i hapšen zbog štampanja letaka u Beogradu, koji je radio i u Nišu,Hranislav Miletić Krena, krojački radnik i organizator štrajkova i mnogi drugi. Svi su oni nrihvatili ideju o organizovanju proboja, koja je život u logoru ispunila nadanjima.
Iako je sastav logoraša bio heterogen, većinu je počela da obuzima dugo prikrivana namera o proboju. Zato su, očekujući da organizuju akciju, kritikovali vojne i političke rukovodioce u odredima za pasivnost i neodlučnost, dajući razne predloge za akciju, koje su ovi prividno odbijali, ali su sa najpoverljivijim drugovima pravili plan. Bilo je i realnih predloga pojedinaca, ali i mnogo više nerealnih: izaći kroz prozor. zadaviti šetajućeg stražara iza zgrade i oteti pušku, a zatim obući njegovu stražarsku bundu pa paralisati ostale stražare i onda bežati kroz Gradsko polje. Drugi je predlagao da se iz sobe prokopa kanal i tako izađe u Gradsko polje, treći da svih 150 logoraša grunu na vrata u momentu kada gestapovci dođu da ih vode na Bubanj, da se obračunaju sa njima i pobegnu.
Psihozu neizvesnosti i straha naglo je povećalo streljanje na Bubnju, 21. januara 1942. godine, 24 zatvorenika uhapšena zbog kriminala, koji su doterani iz Kruševca zajedno sa zarobeljnim partizanima. Kad su tog dana dsšli kamioni i otvorila se vrata, logoraši su videli do njih priterači kamion, pokriven ciradom, sa otvorenim zadnjim delom, kao i pemačke vojnike pod punom ratnom spremom. Gestapovac je naredio da izlaze oni koje prozovu i to bez stvari, jer im nisu potrebne.410 Ljudi su izlazili i uz viku Nemaca penjali se u kamion, a kada je on otišao i vrata zatvorena, u sobi je zavladao tajac. Logoraši su očekivali nova streljanja.
Nekoliko dana nakon tog streljanja, desli su se još neki događaji, koji su povećali strah i strepnje logoraša. U dvanaesticu su, kao što je već rečeno, prebačeni zarobljeni partizani iz četrnaestice, da bi se u nju smestile pohapšene jevrejske porodice. Krajem januara došla je u dvanaesticu i grupa četnika Vula Vukašinovića, a sa njima grupa zarobljenih partizana.
Takva koncentracija zarobljenih partizana u jednoj sobi izazvala je i radost nekih, jer su se našli zajedno drugovi iz borbe. Međutim, nije bilo teško prozreti zašto Nemci to čine. Logoraši iz sobe broj 12 trebalo je da budu prvi na udaru novih streljanja, pa je sve to izazvalo nemir i orijentisalo rukovodstvo akcije da ubrza prepreme za proboj logora. Nemci su nazivali sobu broj 12 sobom „bandita". U susednoj sobi broj 11, sa kojom se održavala veza, bili su logoraši osumnjičeni „za komunizam", a bilo je i nešto boraca iz raznih krajeva. I njih su Nemci s.matrali teškim krivcima.
Pripre.me za proboj su ubrzane na osnovu već utvrđenog plana koji je u suštini predviđao tipično partizansku munjevitu borbenu akciju po mraku. Trebalo je da se za vreme večernje „šetnje" i apela napadne uprava logora, razoruža i drži na nišanu logorska straža dok se otvore vrata na svim sobama i puste logoraši da pobegnu kroz otvorenu logorsku kapiju, ili probijenu logorsku ogradu, a onda da se svi povuku kroz Gradsko polje V planinu. Mislilo se i na bolesne i iznemogle drugove. S obzirom na blizinu neprijateljskog garnizona, a posebno kasarne sa bugarskim vojnicima, sve je to trebalo izvesti za nekoliko minuta i izgubiti se u mraku.
Plan je urađen na osnovu ustaljenog svakodnevnog postupka izvođenja logoraša na večernju „šetnju" i postrojavanja na apelplacu radi predaje raporta sobnog starešine Branka Bjegovića o brojnom stanju. Bilo je predviđeno da kada komandant logora ili komandir logorske straže, posle prijema raporta i provere brojnog stanja, naredi trk natrag u sobu, svaka grupa izvrši svoj zadatak i parališe stražu, da se zarobi i popede komandant logora, a da se straža ne likvidira, da bi se, iako se to nije moglo očekivati, eventualno izbegla odmazda nad građanima.411 Računalo se i na sopstvene gubitke, ali i na uspeh akcije i izvlačenje velikog broja logoraša, koje je očekivalo streljanje na Bubnju.
Na osnovu tako zamišljenog plana vršene su pripreme i proučavan svaki detalj. Prikupljeni su podaci o straži, o stražarskim mestima i kretanju stražara. Znalo se da ih u logoru ima oko 20. U normalnim uslovima u toku dana su na straži bila četiri stražara, dvojica na kapiji, a po jedan šetajućn pza i ispred zgrade, oko česme. Za vreme „šetnje" i apela straža je udvostručavana, a nekad su u krug izlazili svi stražari. Početkom februara postavljen je kod kuhinje na balvan, koji je služio kao zaklon, i puško.mitraljez koji je sa tog položaja mogao efikasno da dejstvuje prema logorskim sobama, izlaznoj kapiji i Gradskom polju. Na puškomitraljesko.m gnezdu bila su obično dva stražara, a na šetalištu iza logorske straže, na uglovima severno i južno, oko klozeta, bila su po dva. Oko stroja logoraša na apelplacu, moglo ih je biti i više.
Logoraši su zimi izlazili na apelplac obično oko 17 časova kad js već mrak, ali je logorski krug bio dobro osvetljen jakim električnim sestlom, a na uglovima ograde bili su postavljeni i reflektori. Znalo se, takođe, da logor ima trafostanicu, telefonsku vezu sa garnizonom u gradu, a posebno sa Gestapoom. Dobro je osmotren i raspored prostorija. Naročito su osmatrane sobe komandanta logora i straže, zatim kretanje stražara koji su zimi bili zaštićeni teškim bundama, kagguljačama i rukavicama, a automatsko oružje ili puške obično su držali na gotovs. Razumljivo, računalo se i na brzu intervenciju bugarske okupatorske vojske iz susedne kasarne. Znalo se i da se na desetak kilometara od Niša, na ograncima Ozrena i Svrljiških planina, nalaze partizanski odredi sa kojima treba, posle proboja, uspostaviti vezu i nastaviti borbu protiv neprijatelja u mnogo povoljnijim uslovima, nego što su to bili u logoru.
Rukovodstvu akcije bplo je jasno da sve pripreme moraju biti strogo konspirativne, zbog brbljivaca i kolebljivaca koji mogu izdati, pa je zato praćeno njihovo kretanje. Najveća opasnost, kao što se i pokazalo, mogla je doći od Damnjana Tomića - Ace.
Povoljna okolnost za dogovaranje bnla je ta što su logoraši u sobi bili razmešteni po grupama, kako su dolazili. Prilazilo se najpovsrljivijim i šapatom dogovaralo. Iz dana u dan obrađivani su novi logoraši i broj uključenih u došvor o proboju je rastao. Kada su se vraćali sa saslušanja u Feldkomandanturi, Branko Bjegović je prilazio nekim zatvorenicima i kroz razgovor procenjivao da li su raspoloženi za proboj. Prikupljani su podaci o ljudima iz sobe, kao što su: u kom je odredu bio pre dolaska u logor i kakav je bio borac, kako se držao na saslušanju, kako je podneo batinanje, kako reaguje na tiraniju gestapovaca. Procenjivalo se ko bi mogao biti vođa grupe za izvršenje specijalnih zadataka. Rukovodstvo akcije js razrađivalo detalje plana proboja i kontaktiralo samo sa vođama grupa koji su okupljali najpoverljivije i nahrabrije za izvršenje zadataka.
U organizaciju proboja je ušlo oko 60 logoraša, podeljenih na udarne grupe, koje su dobile određene zadatke, a za vođe su izabrani najhrabriji. Logoraši su se u grupama šapatom dogovarali kako da izvrše zadatak i međusobno se kuražili. Na osnovu rasporeda logorske straže u krugu i njihovog naoružanja, kao n na osnovu rasporeda objekata koje je trebalo napasti, stvoreno je nekoliko udarnih grupa od po 4-5 i dve od po 10 logoraša. Grupe su dobile zadatak da isključe struju, prekinu telefonsku vezu, napadnu stražare na stražarskim mestima, mitraljesca na ulazu u zgradu i puškomitraljesca na balvanu, da osvoje magacin oružja. Predviđsna je i grupa koja će zarobiti komandanta logora, zatim grupa za spasavanje bolesnih i prebijenih drugova i grupa koja će otvoriti vrata soba logora, tako da može pobeći svako ko to želi.
Branko Bjegović je trebalo postrojenim logorašima na apelu sa „napred drugovi" da oglasi početak napada i da sa svojom grupom likvidira komanira straže kome predaje raport, a da onda sve grupe stupe u akciju. Bjegović je kao sobni starešina bio u povoljnoj situaciji da uspostavi vezu sa sobom broj 11 i on je to učinio preko Bože Stojanovića, iz kruševačke grupe, tako da se i tamo vršilo pridobijanje ljudi za napad i proboj. Sa ženama zatvtorenim u sobama na spratu takođe je održavana veza, ali one nisu bile uključene u ovu akciju. Nisu bili uključeni ni Jevreji.
Plan proboja je oduševljavao naročito mlade logoraše, koji su u mašti već zamišljali kako će se iznenada sručiti na logorsku posadu i kako će posle toga biti na slobodi, gde će ih čekati puška, nastavak započete borbe do oslobođenja. Mada se radilo konspirativno, šaputanje i dogovaranje je palo u oči nekim malodušnim ljudima koji su se plašili i smatrali da će, ipak, na kraju biti pušteni iz logora, te da zbog toga takva akcija nije potrebna. Do takvih kolebanja i iluzija došlo je i zbog toga što su jedno vreme masovne tuče malo prestale, a više su tukli sa.mo pojedince.
Međutim, većina logoraša je bila veoma zadovoljna, jer su osećali da je Partija uzela stvar u ruke. Počela je u sobi šapatom da kruži pretnostavka da je uspostavljena veza sa gradskom partijskom organizacijom, a kao dokaz uzimano je to što je jedno vreme bila bolja hrana, čak se dobijalo po malo mermalade p parče sira, čaj je bio malo zaslađen, jer je preko Jevreja i nekog stražara nabavljen saharin, u sobi se našlo i nekoliko ćebadi, a još ranije Crveni krst je o Božiću, preko sveštenika, poslao dva poklon paketa i cigarete, jedan zatvorenik je od hleba napravio šahovske figure, a odnekud se u sobi našla i knjiga „Dobra zemlja" od Perl Bak. Sve se to s.matralo kao zasluga partijskog rukovodstva, te je i time njegov ugled rastao.
Pripreme su vršene, ali dan napada na logorsku stražu nije preciziran. Međutim, 9. februara desilo se nešto neočekivano, što je ubrzalo donošenje odluke da se bez odlaganja stupi u akciju. Tog dana došao je šef Gestapoa Hamer sankama u logor u pratnji dva oficira. Bila je oštra zima, logoraši su izvedeni iz sobe broj 12 i postrojeni na zbornom mestu. Hamer je izvadio spisak i prozvao 81 logoraša, među kojnma su bili svi iz rukovodstva proboja, izuzimajući Branka Bjegovića. Prozvani su izdvojeni u possbnu grupu. Ovog puta nije prozvan ni jedan od preostalih osuđenika zbog kriminala iz kruševačkog kraja. Naređeno je da se ubuduće prozvani postrojavaju posebno, na dva metra od neprozvanih. Prozvani su otac i sin, Ilija n Stevan Lekić. Prozvan je i Stevanov drug iz škole Rudolf Dolinar. Hamer je, pročitavši njegovo ime, malo zastao i kao da je razmišljao o tom imenu, učinilo mu se nemačko, a onda je rekao da se Dolinar vrati u stroj nsprozvanih. Međutim, mladi Slovenac mu je odgovorio: „Što bude sa mojim drugovima, neka bude i samnom!". Hamer je nešto srdito promumlao i produžio dalje da proziva, a kada je bio gotov, naredio je da svi idu u sobu. Bila je to prozivka za odmazdu, jer je tih dana poginuo neki nemački oficir.412 Prozivanje na dvatri dana ranije ire streljanja bilo je perfidan način mučenja, jer se znalo da prozivaju one koje će sgreljati, mada to nisu direktno rekli.
Vraćajući se u sobu ljudi su bili uznemireni. Prozvani su osetili da im se smrt približava. U sobi se živo komentarisalo zašto među prozvanim nema osuđsnika za kriminal. Smatralo se da je, pošto su ranpje samo njih streljali, sada došao red na zarobljene partizane. Neprozvani su komentarisali da js prozivanje izvršeno kao priprema za transport na irinudni rad, a ne za streljanje. Međutim, prozvani su sebe smatrali „mrtvacima na dopust", dok se ne iskopaju rake na Bubnju, jer se od kuvara Jevrejina saznalo da se tamo spremaju rake koje su kopali njegovi sunarodnici. Zato se skoro otvoreno govorilo da treba stupiti u akciju, pa je u tom smislu vršen pritisak na organizatore proboja da budu efikasni i da se dogovoreni plan hitno realizuje, kako se Nemcima ne bi dozvolilo da streljaju 81 čoveka.
Neizvesnost je teže pogađala ljude nego najteža bolest. Čekalo se najgore - streljanje. Napad na logorsku stražu, obračun sa njom i proboj bila je jednna šansa da ne dođe do najgoreg. Međutim, neke koji nisu prozvani sbuzeli su strah, oportunizam i sebičnost. Oni su davali akcenat na pretpostavku da je prozizanje, u stvari, pripre.ma za transport u Nemačku, a ako je to radi streljanja, onda bekstvo treba izvršiti iz kamnona kada ih povedu na Bubanj. Rukovodstvo proboja je takva razmišljanja odbacilo i donelo odluku da se 10. februara izvrši prepad na logorsku stražu prema dogovorenom planu, o čemu su, preko rukovodilaca udarnih grupa, obavešteni svi koji su bili obuhvaćeni planom proboja. U grupama su se oni konspirativno i intenzivno dogovarali i preslišavali kako da se izvrši zadatak. Branko Bjegović je o odluci obavestio Božu Stojanovića,413 koji je sa Ristom Nikolićem okupljao i pripremao za proboj i logoraše iz sobe broj 11.
Deseti februar je sporo prolazio. Ljudi su bili nervozni. Logoraši uključeni u pripremu proboja su prilazili jedan drugome, dogovarali se šapatom, neki su se utopljavali onim što su imali, pritezali obuću. Konsnirativno dogovaranje postalo je naročito upadljivo pred izlazak na apelplac. Sve to pratio je Damnjan Tomić, zvani Aca Kockar, i nije mu bilo teško da uoči da se neatto priprema i ko u tome vodi glavnu reč.
Kada su vrata otvorena, logoraši iz udarnih grupa su neuobičajeno i nervozno potrčali prema šetalištu i klozetu da što pre obave posao da bi za apel bili spremni. Mimikom, očima i stezanjem pesnice međusobno su se dogovarali, pozdravljali i zaricali. Kada je komandir straže dao znak za apel, oni su potrčali da u stroju zauzmu polazni položaj za napad, dok su ostali logoraši išli polako, što je ljutilo Nemce. Ljutilo ih je što se nisu izdvojili i posebno postrojili oni koje je Hamer prozvao. Bjegović je objašnjavao da su se zbunili.414 Logoraše je iznenadila i zabrinula promena uobičajenog postupka na apelplacu i veći broj stražara sa automatnma, pripravan puškomitraljezac pored oružja, komandir straže je išao pored stroja preteći sa mašinkom na gotovs i u pratnji još nekoliko naoružanih Nemaca. Situacija je bila napeta.
Predajući raport, Bjegović je razmišljao šta da radi sa toliko Nemaca pored komandira straže koga je trebalo da napadne. Zbog toga, a i zbog opšte razdraženosti Nemaca, nije dao ugovoreni znak za napad. U tom njegovom razmišljanju ljutiti komandir straže je već dao naredbu za odlazak u sobu i požurivao logoraše sa „los, los!". Zbunjeni i razočarani oni su sa sumnjom i nepsverenjem počeli da gledaju u Branka Bjegovića. „Odlazak na strelište ns bi bio teži od ovog neuspeha, posle tolikog nščekivanja i priprema", kažu preživeli proboja. Ljudi su bili ogorčeni, neki su počeli i da sumnjaju u čitavo rukovodstvo, a kad su Bjegovića, odmah posle povratka u sobu, pozvali u kancealriju komandanta logora, a malo kasnije i Dušana Tomovića, Branislava Ćurčića i Vula Vukašinovića, pomislili su da je dogovor o proboju otkriven. Pokazalo se, međutim, da situacija nije bila krajnje ozbiljna, jer su Nemci samo nešto naslutili. O Bjegoviću im je nešto neodređeno rekao Boža Stojanović, koji je radio na organizovanju logoraša iz sobe broj 11. On nije bio dovoljno oprezan zbog čega su nešto o dogovorima za proboj saznali i neki slabićn, od kojih je neko otišao Nemcima i prijavio Božu da se nešto sprema. Ovaj je pod batinama rekao nešto neodređeno za Bjegovića, pa je zato i on pozvan kod komandanta logora. Istučen je bez nekog saslušanja, ali nije ništa rekao.
Tomovića, Ćurčića i Vukašinovića prijavio je Damnjan Tomić Aca. kao najuglednije u sobi. Nemci su i njih isprebijali i vratili u sobu, ali su primili k znanju da je situacija u logoru napeta, pa su zato pooštrili budnost. U tom cilju su pokušali i da zavrbuju jednog od mlađih logoraša, Ljubomira Zeca, ne samo tučom nego i obećanjima, da bi rekao šta se to spremz u sobi. Međutim, njegov odgovor je bio kategoričan da se u sobi ništa ne sprema, da goloruki ne mogu ništa da spremaju protiv naoružanph nemačkih vojnika. Logorašima je laknulo kada se rukovodstvo akcije vratilo u sobu. Objašnjeno im je da plan nije izveden zato što nije bilo uslova.415 Ipak, poverenje u uspeh akcije je poljuljano, pa je sutrašnji dan sa zebnjom očekivan.
Dogovaranje je nastavljeno 11. februara sa ciljem da se tog dana uveče izzrši proboj bez ikakvog odlaganja. Odlučnost i spremnost opredeljenih za to mešali su se sa komentarima nekih kolebljivaca. Opet je počelo sobom da kola mišljenje nekih neprozvanih za streljanje da je bolje bežati iz kamiona kad povedu na streljanje i da izdvajanje možda i nije izvršeno zbog streljanja nego zbog transporta na prinudni rad. Logoraše uključene u organizovanje proboja takvi komentari nisu pokolebali i sve udarne grupe su spremno čekale da izvrše zadatak. Međutim, te večeri soba broj 12 nije otvarana i logoraši nisu pušteni na uobičajenu „šetnju", što je izazvalo još veću napetosg. Te noći se malo spavalo.
Sutradan. 12. februara 1942. godine, ponovljena je odluka da se akcija izvede bez odlaganja. Jevrejin kuvar je ponovio o ručku Bjegoviću da su rake na Eubnju iskopane i da će prozvane logoraše sutra rano voditi na streljanje. Odlaganja više ne može biti. Takva odluka je ohrabrila logoraše. Nada je oživela i ljudi su se ponovo okupljali, došaptavali i dogovarali. Napetost u sobi broj 12 bila je očigledna. Čekalo se veče, a vreme je tako sporo prolazilo. Došlo je i vreme za „šetnju" i apel, ali se vrata nisu otvarala. Nervoza je zbog toga još više obuzela logoraše. Izgledalo je kao da se vrata neće uopšte otvoriti. Kroz ogrebotine na matiranom prozoru videlo se da su u logorski krug došla kola sa slamom i Jevreji kako je ubacuju u neke sobe i čiste dvorište od njenih ostataka.418
„Ako nas povedu na streljanje, skočiću na Nemca i isčupaću mu jabučicu", govorio je glasno bez ustezanja Paun Živanović, izgubivši nadu da će se vrata otvoridti. Međutim, vrata su neočekivano otvorena, ljudi su odahnuli, kao da su već na slobodi. Uzani prostor iza zgrade brzo se napunio. Logoraši su žurili da što pre zadovolje fiziološke potrebe i da budu spremni za apel. Udarne grupe bile su na okupu, spremne da pođu na apel i na zadatak. Međutim, budnost nemačkih stražara, kojih je i ovog puta bilo više nego uobičajeno, bila je pojačana. Ispred logorske zgrade bilo ih 12, na balvanu za puškomitraljezom jedan, a s jedne i s druge strane malog prostora za „šetnju" iza zgrade bila su po dvojica.
U trenugku najveće koncentracije logoraša na predstojeće zadatke, Damnjan Tomnć Aca Kockar i Miša Stanojević uputili su se jednom stražaru i nešto mu rekli, a zatim brzo pošli prema kancelariji komandanta logora. Branko Bjegović je budnim okom pratio njihovo kretanje i kad je video da su ušli kod komandanta logora, jasno mu je bilo sve. Odmah je prišao dvojici stražara koji su se nalazili kod severoistočnog ugla žičane ograde, skočpo na njih ščepao ih za vrat, privukao jednog do drugog i istog trenutka viknuo „Drugovi, izdaja, napred!". Gušajući se sa njima, bacio ih je u žicu. Pritrčali su Stojan Dragićević Mate, mehaničar i šofer iz Vrnjačke Banje, i Živorad Marković, student i istaknut član KPJ, oteli stražarima puške i otvorili smrtonosnu vatru na puškomitraljesca na balvanu, a zatim, povlačeći se, i na druge Nemce. Očistili su i prostor oko klozeta, prebacili puške preko žice i pokušali da se prebace, ali su tu bili pogođeni.417
Tako je proboj počeo neorganizovano ranije, mimo dogovorenog plana, pre apela, zbog čega su udarne grupe bile iznenađene, jer su bile raštrkane po dvorištu, a ne na ugovorenim polaznim položajima za napad. Nastao je opšti metež. Izlaz na kapiju bio je već pod vatrom. Neko je povikao: „Drugovi ka žice!". Masa se panično ustalasala, pošla gore, pa dole, a onda frontalno na žičanu ogradu iza zgrade logora. Zbunjeni takvom masovnom navalom logoraša i uplašeni njihovom vatrom iz otetih pušaka, stražari su se povukli u centralni deo dvorišta, zauzimajući zaklone iz kojih su u prvom trenutku neprecizno pucali na logoraše. Razoružanjem dva stražara na severnoj strani žičane ograde. i likvidacijom puškomitraljesca na balvanu, bio je trenutno oslobođen od vatre severne deo šetališta, a povlačenjem zbunjenih stražara sa prostora oko klozeta i južni deo.418
Neki logoraši su jurnuli na stražare, ali su pokošeni. Kad su čuli Bjegovićev povik i prve pucnje logoraši koji su se nalazili na delu šetališta iza zgrade i oko klozeta odmah su jurnuli da probijaju prolaz kroz žičanu ogradu. Jedan logoraš iz Timočke Krajine vešto se kao krtica tu provlačio ispod žice, vičući iz sveg glasa: „Napred drugovi!". Zatim je naletela čitava masa logoraša i pod njenim pritiskom trostruka ograda od bodljikave žice je probijena iza zgrade kod njenog severoistočnog ugla, prema Gradskom polju, gde jje sada Tehnički školski centar, a manji prolaz je probijen iza muškog klozeta. Pošto su Jevreji prethodnog dana očistiln sneg oko zgrade, i nabacali ga prema žičanoj ogradi, logoraši su to koristili i pokušavali da je preskaču frontalno, na čitavoj dužini. Neki su iskoristili povoljan trenutak i preskočili ogradu iza kupatila. Svako se spasavao kako je umeo i znao. No to su bili samo prvi povoljni trenutci za proboj, dok su se Nemci snašli, a onda je otvorena veo.ma snažna vatra na uskovitlanu masu logoraša iz svih automatskih oružja i pušaka. „Kao kad se roj pčela padanjem sa grane raspršti na sve strane, tako se lopta od ljudske mase talasala i razbijala od vatre oružja isčezavajući brzo iz prostora užasa i pakla ili ostajući pokošena na bodljikavi.m žicama", kaže jedan svedok.419
Jauci i dozivanje u pomoć mešali su se sa vatrom oružja, no niko nikome nije mogao da pomogne. Težeći da izbegnu vatru jednih stražara, naletali su na vatru drugih i padali pokošeni. Situacija je postala naročito teška kad je komandant logora uveo grupu stražara u logorsku zgradu, koji su sa stepeništa prozora otvorili vatru iz automata i pušaka, bacaJući i bombe. Kada je vatra koncentrisana na probijene prolaze na ogradi, logoraši su pokušavali da je pređu i na drugim mestima. Nije lako bilo savladati ni prvi red bodljikave žice visok preko tri ni drugi visok četiri metra, ni ježa visine 1,5 metar postavljenog između njih. Na bodljivakoj žici i po dvorištu, pored mrtvih i ranjsnih, ostajalo je odslo i obuća mnogih koji su u grču jurišali da se izvuku iz smrti.
Situacija je postala još jezivija kad su na izmaku borbe protiv golorukih logoraša počele da zavijaju sirene na alarm, dok su oni koji su se probili pokušavali da umaknu preko ledom oklopljene bare, ostavljajući za sobom krvave tragove, a drugi poslednjom snagom jurišali na bodljikavu žicu. Jednog trenutka bila je isključena struja, što su mnogi iskoristili da umaknu po mraku. Alarmirani sirenama stupili su u dejstvo i bugarski vojnici iz susedne kasarne. Neobašteni o čemu se radi, stvarali su svojom vatrom zabunu kod Nemaca. Da bi preciznije gađali logoraše koji su bežali kroz Gradsko polje, Nemci su snažnim reflektorima osvetljavali čitav prostor do Vinika, a naročito oko logora. Zavijanje sirena, rafali automatskog oružja, prasak bombi i pušaka, kazivali su građanima Niša da se tog trenutka dešavalo nešto značajno.
Zbog toga što js poremećen plan proboja vrata drugih soba nisu otvorena. Logoraši u njima su odmah shvatili o čemu se radi. Priljubljeni na podu da bi se zaštitili od metaka, preživljavali su užase proboja:jauke, dozivanja u pomoć, viku Nemaca i pakao vatre iz automata, pušaka i bombi. Od detonacija bombi tresla se čitava zgrada. Očekivali su da razjareni Nemci upadnu i u njihove sobe i pobiju ih. Stari učitelj Velja Trivunac, taoc za sina Dušana, partijskopolitičkog radnika SvrljiškoNišavskog NOP odreda, uzdisao je i vikao: ,.Uh, ubiše nam dscu". Dva Jevrejika u potkrovlju umrla su od straha. Sahranili su ih sutradan njihovi sunarodnici pored jezera. Kad je pucnjava počela da jenjava čule su se eksplozije triju bombi u sobi broj 12, kojim su Nemci pobili bolesne i iznemogle „bandite", koji nisu mogli da beže.420
Svedoci ovog juriša golorukih logoraša bili su i žitelji Niša, čije su se kuće nalazile na stotinak metara od logora. Čuvši sirene, Bugari iz susedne kasarne su se razvili u borbeni poredak i od današnje Ulice 12. februar otvorili vatru prema logoru. Blokirali su najbliže kuće, jsr su smatrali da partizani odatle napadaju, uhapsili su i odveli nekoliko ljudi.421
Feldkomandanta Botmera, potpukovnika Bartlesena, majora Milsra i Kestera pucnjava je digla sa večere. Osluškujući je, mislili su da partizani napadaJ'u aerodrom, dok jedan oficir telefonskim razgovorima nije ugvrdio da se radi o bekstvu logoraša.422 Kada je proboj već bio završen, dojurilo je iz grada nekoliko kamiona feldžandarmerije u punoj spre.mi, koja je od Ulice 12 februar širokim frontom preko logora pucajući nadirala dalje prema Gradskom polju, odakle su kasniJ'e doneli nekoliko pronađenih leševa. Hrabriji građani iz susednih zgrada, ugasivši svetlo u sobama, mogli su da vide na snežnoj belini mnogo Nemaca. Na svaka 2-3 metra oko logorskog kruga stojao je po jedan sa automatom. okrenut logorskoj zgradi. Nemci su išli od J'ednog do drugog palog logoraša i iz pištolja ubijali one koji su još davali znake života.
Sutradan, logoraši iz drugih soba, neispavani i izmučeni neizvesnošću i proteklim jezivim događajem, nisu pušteni napolje, izuzimajući po dvojica ili trojica iz sobe radi iznošenja kibli. Međutim, oni su oprezno gledajući kroz ogrebotine na matiranim staklima prozora mogli da vide stravičnu sliku oko bodljikavih žica: delove odela, obuće, kape, neko ćebe i 48 poređanih leševa. Sneg je na čitavom šetalištu bio obojen krvlju. Došli su šef Gestapoa, feldkomandant, šef Specijalne policije Mirko Živanović, jedan nedićev eiši oficir i još neki oficiri. Bila je to neka komisija za utvrđivanje činjeničnog stanja. Žičana trostruka ograda bila je, kao na ratištu, na dvatri mesta oborena. Posle uviđaja, izvedena je grupa Jevreja sa budacima i ašovima da iskopa rake pored bare van žičane ograde, gde su u popodnevnim časovima sahranjeni izginuli logoraši.428 Građani koji su imali svoje u logoru, obilazili su tog i sledećih dana oko logora, da bi, razdirani bolom, iz daljine videli ima li kog živog.
U toj neravnopravnoj borbi mnogi goloruki logoraši nisu otišli dalje od bodljikavih žica. Pali su smrću neustrašivih Stojan Dragićević Mate, borac Vrnjačkog NOP odreda i Živorad Marković, partijskopolitički radnik u Jošaničkoj Banji i okolini, koji su otetim puškama štitili nroboj drugova. Markovića su videli preživeli sa kaputom u ropcu na žici. Ljubisav Đorđević Čemberlen, sa polomljenom kičmom i obijenim bubrezima nije mogao da preskoči žicu. Tako su pali i Stanoje Jakovljevnć, stolarski radnik, i Branislav Rajičić. član KPJ, koji su se isticali hrabrošću u Kopaoničkom NOP odredu. Mladi gimnazijalac Mihajlo Simić, član SKOJa, sa tršavom kosom i ambicijom da bude operski pevač, naleteo je na iuščanu cev pored zgrade. Drugi omladinac, skojevac Mihajlo Pavićević, iz porodice revolucionara, došao je samo do prvog reda žice.
Pali su Slovenac Rudolf Dolinar i Srbin Stevan Lekić, gimnazijalci, skojevci, borci Kopaoničkog NOP odreda, dva dobra druga koji su zajedno otišli u borbu, zajedno zarobljeni i dovedeni u logor i zajedno poginuli. Za njihove divne likove vezana su mnoga lepa sećanja preživelih učesnika proboja. Postupak prema njima u logoru bio je kao prema odraslim logorašima. Neprijatelj nije štedeo njihovu mladost i detinji izgled. Zajedno su bili u okovima u četničkom zatvoru. Stevan je bio okovan zajedno sa svojim ocem. Zajedno su morali ići u klozet, zajedno svuda. Kada se jedan okrene na ležaju, morao je i drugi. Brat Stevanov, poznat iz napredkog radničkog pokreta u Kragujevcu, poginuo je u jednoj borbi protiv neprijatelja.
Kad su jednom Iliju Lekića tukli u logoru, nije pustio glas da ne čuje sin, iako su ga tukli besomučno i do besvesti. A kad su i Stevana golog stavili na sto za tuču ispred logorske sobe i tukli do iznemoglosti, ni on nije pusgio glas, da ne bi oca ražalostio. U logorskoj sobi su jedan od drugog skrivali bolove. Stevan je bio vedrog duha, spreman za šalu. Unosio je tako potrebnu vedrinu u sobu. Sa tuče se vraćao veseo. Zagrlio bi i poljubio oca da mu nagovesti skoriji spas, jer su pripreme za proboj logora bile uveliko u toku. Kad je Hamer i njih dvojicu prozvao za streljanje, po povratku u sobu je rekao: „Ako nas budu streljali, ja ću zagrliti tatu i tako ćemo zajedno poginuti", a otac je na to rekao: „Ako, sine, poginemo onda ćemo bit zajedno ja, ti i Bata". Hteo je i da se oprosti sa sinom, nadajući se svakog trenutka streljanju, našta mu je Stevan rekao: „Slušaj, tata, mi nećemo dozvoliti da ginsmo kao kukavice pred Nemcima. Mi ćemo ih golim rukama napasti, razoružati i njihovim oružjem potući. Naćićemo se onda na slobodi, nastavićemo borbu i osvetiti ne samo našeg Batu, nego i mnoge druge koji su pali u borbama". Onda je prišao ocu i poljubio ga. To je učinio i Rudolf Dolinar, koji je ostao u stroju prozvanih za streljanje iako mu je ponuđeno da iz njsga izađe, jer je želeo da podeli sudbinu svojih drugova. Ganut njihovim poljupcima, Ilija Lekić se osmehnuo, stegao ruku sinu, a zatim i Rudolfu, rekavši. „Znao sam ja, deco moja, skim polazim u borbu. Znao sam da ste vi sivi sokoli i nepobedivi junaci. Zgaziće.mo Švabu, bićemo na slobodi, osvetićemo Batu i ostzle".424 Dva dobra druga ostala su na logorskoj žici.
Ne znajući za sudbinu sina, Ilija se probio preko žice, misleći da se i on irobio. Žurio je da ga stigne. To isto učinio je i Dušan Živanović, zemljoradnik iz Guševca, čiji su sinovi Gradimir i Vlastimir, presečeni rafalom, ostali na žici.
Stari patriota Vule Vukašinović ostao je u ropcu krvavog lica kod žice u šumadijskom odelu sa plavom anterijom. Pretučeni napredni učitelj Braniša Joković, sa polomljenom kičmom, mogao je samo da se približi žici i tu je ostao. Blizu njega poginuo je i njegov kolega Todor Stanišić. Borivoje Borko Kocić, istaknuti skojevski rukovodilac iz Leskovca, teško je ranjen na žici, ali je uspeo da dođe do sela Miljkovca. No, tamo je kasnije otkriven, ponovo doveden u logor i streljan na Bubnju. Učitelj Miloš Lučić, stasit i ponosit mladić, preskočio je žicu, ali je odmah zatim ranjen. Drugovi su ga nosili do pruge. Video je da ne može ostati u životu i zamolio ih da ga ostave i sebe spasavaju. „Drugovi, pobeda je naša, ja ostajem u kolektivu mrtvih", rekao je opraštajući se od drugova. Gonioci su ga našli nedaleko od pruge i doneli mrtvog u logor. Nadničar, belički partizan Živojin Milenković Ćopa, koji je na saslušanju morao da objašnjava kako je gađao iz puške bez jedne šake na ruci, kidisao je na stražu i nije stigao do žice.425
Malo je dokumenata o ovom događaju, od kojih su neki samo fragmentarni. Zvanični bilans proboja Logora na Crvenom krstu, po jednom nemačkom kzveštaju od 14. februara 1942. godine, bio je: „147 zatvorenika logora u Nišu pokušalo bekstvo, 42 ubijeno, 105 pobeglo, jedan landesšicen stražar mrtav".420 U drugom izveštaju piše da se .,12. februara 1942. godine 147 uhapšenih pobunilo, provalilo kapiju i pobeglo iz logora. Od toga je 42 lica ubijeno u bekstvu".427 Komandant kvislinške žandarmerije u Nišu podneo je 23. februara izveštaj o bekstvu logoraša u kome su podaci samo delimično tačni. Izveštaj glasi:
„U logoru u Nišu se nalzilo 150 komunista koje je čuvala nemačka vlast. 12. februara ove godine, oko 19,30, jedan nemački stražar sprovodio je 10-15 ksmunista da vrše nuždu. Ovi su napali stražara, oteli mu pušku i ubili ga, a potom otvorili vrata, pa pustili i ostale komuniste koji su ss dali u bekstvo. Za vreme bekstva nemački vojnici su otvorili vatru iz pušaka i mitraljeza i u krugu ubili 42, a uspelo da pobegne 102 komunista. Upućene patrole uhvatili su 6, a 96 je pobeglo".428
Dva dana posle proboja, odnosno 14. februara, Pokrajinsko poverenstvo KPJ u Nišu podnelo je sledeći izveštaj: „Iz niškog koncentracionog logora iobeglo je 102 zatvorenika, a oko 40 ih je ubijeno pri bekstvu. To su većinom partizani koji su po nemački.m propisma trebali uskoro biti postreljani. Uoči bekstva naredili su im da kopaju šančeve. Zatvorenici su shvatili da se za njih kopaju rake, i odlučili su se, bez obzira na opasnost, na bekstvo. Pri bekstvu ubili su 5 nemačkih čuvara".429
S obzirom na to da su, i prema nekim izveštajima, patrole sutradan i koji dan posle proboja logora pronašle šest poginulih i teško ranjenih, znači da je od 147 logoraša iz sobe broj 12, 40 poginulo na žici, dva doušnika su Nemci streljali (Damnjana Tomića i Mišu Stanojevića), šestoricu su pronašle patrole i vratile u logor, što je ukupno 48 žrtava, dok je 99 prokrčilo sebi put do slobode.
Devedesetidevet raskrvavljenih i iscrpljenih logoraša, mnogi bez obuće i polugoli, oežali su kroz debelim snegom pokriveno Gradsko polje, ostavljajući krvave trašve iz svojih rana. Trčali su da stignu one koji su odmakli. Pošto nisu poznavali teren, orijentisali su se po lavežu pasa ka selima, nadajući se da tamo dobiju vezu sa odredom. Osamnaest teških ranjenika povlačilo se uz pomoć drugova do slobodne teritorije. Teško ranjenog Aleksandra Nikolića drugovi su nosili do Gra.made. To su bili ogromni napori da se sa ono malo preostale fizičke snage što pre umakne goniocima koje je alarmna sirena digla na noge. Logoraši su se ironično podsmehivali njenom zakasnelom zavijanju.
Učesnici proboja logora, od kojih se najveći broj odlučio da nastavi borbu protiv neprijatslja, znali su da u okolini Niša dejstvuju uglavnom tri partizanska odreda, Ozrenski, SvrljiškiNišavski i Jastrebački, pa su se tim pravcima i krstali u manjim ili većim grupama. Svaki od njih ima svoju dirljivu priču o spasavanju iz pakla vatre neprijateljskog oružja, savlađivanju bodljikave žice, o potresnim scenama pogibije drugova, bežanju kroz polja, brda i doline, uspostavljanju veza sa odredima, priču o nezaboravnom divnom prijemu kod seljaka iz Cerja, Miljkovca, Kravlja, Kopajkošare, Davidovca i drugih partizanskih sela, o požrtvovanju simpatizera i saradnika NOPa, članova mesnih partizanskih desetina, koji su ih prikupljali i vodili do partizanskih štabova, smeštali u svoje kuće, obukli, obuli, nahranili i previjali rane, iako su bili svesni da su za beguncima upućene potere. Svi članovi tih porodica bili su angažovani u pružanju pomoći, nski u dvorištu na straži, drugi su ložili vatru, grejali vodu i previjali rane. Pojatari i vodeničari kuvali su za iznenadne iskrvavljene goste kačamak, davali im mleko i sir i orijentisali svakog dalje u pravcu koji je želeo, upozoravajući ga kako da izbegne susret sa neprijateljem. Mnoge od tih patriota i vrsnih saradnika NOPa pobio je neprijatelj u toku NORa ili su izginuli u borbama, kao što su Dobrosav Vidojković, Đura Miljković, Mladen Dinić, Radojko Tomnć, Slavko Stojanović i još mnogi iz Cerja i drugih sela.
Najveći broj logoraša kretao se pravcem: Vinik, Kamenica, Hum, Rujnik, Leskovik, Cerje i Miljkovac. Njih je prihvatio Ozrenski NOP odred. Nakon ispitivanja o držanju u logoru i pre logora, kojom prilikom su dva izdajnika dobila zaslužene kazne, u odred je stupilo 48 logoraša, dok je nskolicini dozvoljeno da se, po njihovoj želji, probiju do svog kraja. Neke manje grupe su se kretale preko Komrena, Donje Toponice, Velepolja, Lipovca, Subotinca i Mozgova, uspostavljajući veze sa partizanima preko tih sela. Manja grupa od 14 logoraša, koja se kretala preko Rsovca, Beloinja, Zelenog Vrha do Gornjeg Rinja, ili preko Malče, Gramade, Kopajkošare, Davidovca i Bučuma, stupila je u SvrljiškiNišavski NOP odred. Trojica su prešla Južnu Moravu i na Jastrepcu se povezala sa Topličkim NOP odredom. Jedan je otišao u Babički NOP odred, a sedmorica su se samostalno probijali i kasnije nastavili ilegalni rad za NOP. Od onih koji su se probili osam je kasnije ponovo uhapšeno i po drugi put dovedeno u logor, od kojih je pet streljano na Bubnju, a tri internirano u Nemačku i Norvešku.430
Prema ukupnom bilansu, 73 logoraša je učestvovalo posle proboja u NOR, od kojih je 33 poginulo u borbama i streljano po otkrivanju, a 18 je dobilo „Partizansku spomenicu 1941".431
Proboj Logora na Crvenom krstu 12. februara 1942. godine, organizovan i izveden pod rukovodstvom komunista i drugih patritota, golorukih logoraša, bsz po.moći sa strane i u vreme najteže vojnopolitičke situacije u Jugoslaviji i celoj Evropi, bno je izvanredan herojski podvig, koji je nadahgBivao i zračio u mraku te teške ratne 1942. godine. Bio je to svojevrstan šamar i uvreda za naciste, opijene slavom dotadašnjih pobeda, tim pre što je podvig izveden i pored njihove predostrožnosti, jer su naslućivali da se nešto priprema.
Kad su posle proboja u poteru za odbeglim logorašima pošle skupatorske i kvislinške jedinice, rodoljubivi narod bližih i daljih npških sela i šireg područja svesno je, sa rizikom po svoje porodice, prihvatao logoraše i, ukazujući im višestruku pomoć, povezivao ih sa partnzanskim odredima, doprinevši tako da se, i pored izdaje, proboj kruniše punim uspehom.
Stupajući u Ozrenski, SvrljiškiNišavski i Toplički NOP odred logoraši su ojačali te dosta oslabljene odrede u stalnim borbama, da bi zatim zajedno pošli iz borbe u borbu i u nove pobede.
392. 36. NOR, HN/1-245.
393. NmN, izj. Žike Radovanovića, knj. II.
394. Nikola Ilić, Južnomoravci u nemačkim logorima u Norveškoj 1942-1945, Leskovački zbornik, br. VIII, s. 243.
395. NmN, izj. Boginje RistićBajević, nkl.
399. NmN, izj. Milosava Đurića, ka. IV.
406. NmN, izj. Dušana Tomovića, F 16.
416. Isto.
423. NmN, izj. Ane Čomić, Slavka Milutinovnća, Nikole Velića, nkl. i Jordana Petrovića, knj. XXI.
425. S obzirom na to da su, i prema nekim izveštajima, patrole sutradan i koji dan posle proboja logora pronašle šest poginulih i teško ranje NmN Branko Nožica, Biografije učesnika proboja, rukopis. Poginuli su još: Ognjan Ž. Aleksandrić, Ljubisav R. Kašić, Bogdan B. Smiljanić, Stanislav Antonijević, Milen B. Zdravković, Pavle D. Mitić, Dušan A. Nikolić, Dragan B. Kovačević, Đuro B. KOvačević, Mladen J. Jonović, Živojin M. Nikolić Vučko, Milorad. S. Rakić, TrajkoStefanović, Draža D. Novaković, Mirko S. Savić, Jovan S. Ristić, Dobroca Branković, Milutin Nikolić i Jovan Krstić. Po drugi put su dospeli u logor i streljani: Ćirko P. Ančević i Veljko Kolašinac, dok su Pavle Vaš, Vidoje M. Žarić i Jovan Vujisić internirani.
426. NmN, fotokopija dokumenata DOC NR. NORKV-1098 Auscuege
427. AVII, K 41-B, F 1, dok 15/680
428 IaN, Mf, II/482
429 Zb, NOR, I/3-26 od 14. II 1942