Poslednja Hapsenja Interniranja I Streljanja

XIII

POSLEDNjL HAPŠENjA, INTERNIRANjA I STRELjANjA

Vojna i politička situacija u prvoj polovini ratne 1944. godine bila je vrlo povoljna, kako na frontovima naših saveznika, tako i u našoj zemlji. Crvena armija je nezadrživo napredovala prema granicama fašističke Nemačke i naše porobljene zemlje, uništavajući nemačku živu silu, a zapadni saveznici su, posle izbacivanja Italije iz savezništva sila osovine, snažno bombardovali i razarali vojnoprivredne potencijale Nemačke, irppremajući se za otvaranje drugog fronta.

Jake i brojne formacije NOVJ i u jugoistočnoj Srbiji zadaju neprijatelju snažne udarce. Formira se veliki broj novih brigada, a posle formiranja 21. srpske divizije NOVJ, 2S. maja 1944. godine, i nove diverzije. U to vreme se na slobodnoj teritoriji jugoistočne Srbije nalaze Glavni štab NOV i PO Srbije i članovi PK KPJ za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba se širila kao lavina, a NOP je na ovom području postizao viši stepen kvalitativnog masovnog organizovanja naroda. Sreski komiteti KPJ I SKOJa se organizaciono učvršćuju, mnogi aktivi NOPa prerastaju u skojevske i partijske organizacije, stvoreni su novi organi i organizaciJe NOPa, ko.mande mesta i područja, narodnooslobodilački odbori, AFŽ, USAOJ itd.

Zbog takvog razvoja NOPa se prostor, sa koga je neprijatelj mogao da dovodi rodoljube u logor i Kazneni zavod, suzio na područja oko jakih neprijateljskih garnizona u gradovima i oko glavnih saobraćajnica koje je okupator grčevito čuvao radi povlačenja svojih snaga u očigledno izgubljenom ratu. Najokoreliji kvislinzi zbijali su se oko nemačkog i bugarskog okupatora, spremni da sa njima podele sudbiiu izdaje svoje zemlje i naroda.

I četnici DM prisilno mobilišu vojne obveznike, formiraju nazovi korpuse, tesno se povezuju sa dobrovoljačkim i okružnim komandama SDS i okupatorom u borbi protiv NOVJ i naroda. Tako udruženi neprijatelji su povremeno uspevali da prodru na neka područja slobodne teritorpje i sprovedu masoini teror i hapšenje.

Tako su početko.m januara 1944. godine četnici Mirka Ćirkovića terorisali narod, ubijali, palili kuće i prisilno mobilisali ljude u Cerju, Miljkovcu i Paljini. U logor je dovedena grupa ljudi iz Cerja, iz koje je Velimir Milošević streljan na Bubnju, a drugi su zadržani duže u Specijalnoj policiji i logoru.847 Oko 200 bugarskih vojnika blokiralo je 9. januara 1944. godine KnezSelo u poteri za pripadnicima DM, akciju su ponovili i 26. januara u G. Vrežini i uhapsili predsednika opštine, delovođu, pisara i čegiri meštanina.848 Bugarski vojnici su 2. marta u Sićevu uhapsili deset lica, za čije puštanje je „intervenisano kod nemačkih vlasti", kaže se u izveštaju.849 Zloglasni komandant SDS iz Belotinca, Bogosav Stojanović Jegunac, uhapsio je i predao logoru 12 seljaka iz Čapljinca, od kojih je Trajko Sadiković streljan na Bubnju.850

Krajem zime dovedeno je u logor šest železničara iz Niša i okoline, a u proleće 1944. godine uhapšeno je šest sedamnaestogodišnjaka, učenika Prve muške gimnazije, među kojima je bio i Radivoje Tanasković Raka iz topličkog Lazarevca, koji je streljan na Bubnju, a ostali su internirani.851 U Kaznenom zavodu se takođe u ovo vreme nalazio veliki broj ljudi iz Niša i okoline.

U periodu od maja do oktobra dovedeno je u logor preko 80 ljudi iz raznih ustanova iz Niša i bliže okoline, od kojih su neki streljani na Bubnju, drugi internirani u Nemačku, a jedan broj pušten na slobodu. U Nišu je, sa 11 izbeglica sa Kosova, uhapšen Vlajko Mitić iz G. Toponice topličke.852 Posle napada na Psihijatrijsku bolnicu u Toponici 30. januara, ponovo su uhapšeni dr Uroš Jekić i dr Josif Valčić kao taoci za sinove i ćerke.

Prilikom prelaska preko Morave, noću između 18. i 19. maja 1944. godine, 9. srpska brigada je je kod Čamurlije naišla na nemačku jedinicu, kojom prilikom je zarobljen komandant brigade Vasilije Đurović Žarki. Predat je logoru i okovan zatvoren u samicu. Najgroznije je mučen da bi odao vojne tajne. Nisu mu davali ni vodu. Gestapovcima nije teško bilo da po pištolju, oficirskoj torbici i uniformi zaključe da se radi o partizanskom starešini. Pod sumnjom da su pomagali brigadi prilikom prelaska Morave, uhapšena je i grupa seljaka iz Čamurlije. Posle napada iste brigade noću između 31. avgusta i 1. septembra na Nemce u Komrenu, oni su blokirali ovo selo, spalili 53 kuće i doveli u logor 73 seljaka i izbeglice iz Niša, koji su se tu zatekli, dok su Božidara Jankovića streljali na ulazu kod logorske kapije.853

U borbi kod Kravlja i Vrela 13. juna 1944. godine 9. srpska brigada i Niški NOP odred su ubili 55 i zarobili 74 neprijateljska vojnika združenih jedinica SDS, ljotićevaca i četnika DM, koje su se spremale za napad na ovu brigadu. Zbog toga su kvislinzi blokirali Vrelo, Kravlje i Cerje, pohapsili i odveli u Niš preko 200 ljudi. Majke, žene i deca išli su za njima i molili da ih puste. Neki od uhapšenih nisu imali više od 14-16 godina. Arhivski dokument kaže da je tada iz sela Kravlja odvedeno 92 seljaka, da je od njih .,24 nekud odvedeno i o njima se ništa ne zna", da je 44 odvedeno u Beograd, a 24 nasilno mobilisano u dobrovoljački korpus, dok je samo pet pušteno iz logora.854 Iz Vrela je u logor doveden 81 uhapšeni, a iz Cerja 90. Od 35 interniranih Kravljanaca iz Mauthauzena se nije vratilo 32, a umoreno je i 30 Cerjanaca.855 Nedićevci su tri zarobljena ranjena partizana predali Nemcima, koji su ih streljali na Bubnju.856

Tada su pohapsili i tridesetak Donjotrnavčana zbog čuvanja ranjenika, koje su nakon dva dana pustili iz zatvora, uz garanciju njihovih sugrađana.

Iz belopalanačkog i svrljiškog sreza prvih meseci 1944. godine povremeno su dovođene manje grupe uhapšenika u logor. Jedna takva grupa Belopalančana je internirana na prinudni rad u Nemačku,857 dok je jedan streljan na Bubnju zbog ranjavanja feldžandarma u Beloj Palanci. Kada su početkom januara 1944. godine četnici DM Mirka Ćirkovića razoružali nekoliko bugarskih vojnika a jednog ubili, bugarska vojska je izvršila odmazdu kod tunela na Gramadi, a oko 40 ljudi iz svrljiških sela odvela u svoj zatvor, odakle su mnogi prebačeni u logor, i zatim internirani na prinudni rad u Nemačku, što se vidi i iz registrovanih transporta.858 Teror Bugara početkom januara u lužničkom srezu završavao se ubijanjem na terenu i interniranjem u Bugarsku oko 1500 ljudi iz 38 lužničkih sela.859

Masovna hapšenja i odvođenja u logor i zatvore Specijalne policije zahvatila su Aleksinačko Pomoravlje, s jedne i druge strane reke Južne Morave. Partijskopolitičkim radom u moravskom srezu je od početka 1944. godine rukovodio OK KPJ Kruševac, a u aleksinačkom srezu i dalje OK KPJ Niš. Živu političku aktivnost i partizanske akcije pored saobraćajnica, koje prolaze Pomoravljem, neprijatelj je želeo da spreči masovnim terorom. Tako je početkom te godine u Bujmiru (aleksinačkom) uhapšeno i sprovedeno u zatvor Specijalne policije 22 saradnika NOPa od kojih su nski prebačeni u logor 860 Posle napada na Psihijatrijsku bolnicu u Toponici 30. januara blokirana je Donja Trnava, iz koje je krajem 1943. godine otišlo u partizane 19 rodoljuba, i uhapšeni su članovi porodica partizana i drugih saradnika NOPa, koji su zadržani u Kaznenom zavodu do septembra.861

Optužnica je posle rata teretila Zdravka Đurovića, sreskog načelnika u Aleksincu, za hapšenje sedam ljudi u Draževcu, 28 u Donjoj Trnavi i više njih u drugim selima. Iz Subotinca je 6. marta odvedeno u logor desetak saradnika NOPa, a marta i aprila su jedinice SDS hapsile i odvodile u Niš saradnike NOPa iz Rutevca, Vukašinovca, Deligrada i Jasenja. Iz grupe uhapšenih 11. maja u selu Kraljevu četvorica su streljana na Bubnju.862 U Aleksincu je SDS 21. jula uhapsila oko 60 građana, među kojima i 18 žena. Svi su predati logoru, od kojih je jedan tamo streljan, nekoliko internirano, a ostali su pušteni na dan likvidacije logora.868

Sa sokobanjskog terena 1944. godine nije bilo masovnih dovođenja u lsgor, jer se teror okupatora i njegovih slugu završavao ubistvima na tedenu, za vreme akcije. Iz spiskova interniranih 1944. godine vidi se da je među njima bilo i logoraša iz šire okoline Knjaževca.

S druge strane Morave masovni teror zajedno sa okupatorom sprovodio je sreski načelnik Živković, zvani Bader, koji je 1944. godine oterao u logor i zatvor Specijalne policije više od 100 ljudi. Tako je početkom januara zbog diverzije na pruzi odvedeno u logor šest seljaka iz Tešice. Po jednom izveštaju noću 21/22. februara uhapšeno je 10 lica iz Nozrine, dva iz Moravca, četiri iz Žitkovca, i jedno iz Prćilovice, koji su okrivljeni kao komunistički jataci, dok je kod nekih nađen „sanduk municije" i puška.864

863. NmN, izj. Milanke Korunović i Marka Franeta, neklasif.

Ne bi prošla ni nedelja dana, a da se iz tih moravskih sela nsred pruge ne otera neka grupa saradnika NOPa u Niš u zatvore i logor, a najviše u aprilu i maju ove godine. Od 15 odvedenih iz Donjeg Adrovca streljano je na Bubnju šest, od 10 iz Nozrine tri, a od 21 oterano u zatvor Spscijalne policije iz Moravca 10 je sprovedeno u logor, od kojih je pet streljano. Ovakva hapšenja su vršena i u Trnjanu, Prćilovici, Lužanu i Tešici. U logor su odvođene i čitave porodice, a iz Gredetina jedna i sa detetom od 15 meseci.865
Sa područja leskovačkog okruga tokom 1944. godine zatvorenici su mahom slati na Banjicu i dalje u Nemačku, izuzimajući manje grupe iz Dupljana, Čukljenika, Topole (Lebane) i Crne Bare (Vlasotince), koje su dovođene u logor u Nišu, što se vidi iz spiskova interniraca iz ovog logora. Iz sela istočnog dela ovog okruga masovna hapšenja su se završavala interniranjem u Bugarsku.866

Početkom marta Gestapo je uhapsio grupu železničara, saradnika NOPa, koji su internirani u Nemačku iz Logora na Crvenom krstu. Veliki broj ljudi je prvih meseci 1944. godine uhapšen u Podrimcu, Čekminu i Stubli, koji su iz zatvora u Leskovcu direktno oterani na Banjicu, odakle su internirani u nemačke koncentracione logore.867 U junu je komandant SDS Stikić pohapsio članove nekih partizanskih porodica u Vučju i poslao ih kao taoce u logor i Kazneni zavod u Nišu.

Hapšenja početkom 1944. godine u Toplici završavala su se najčešće odvođenjem ljudi u zatvor Specijalne policije i Kazneni zavod, a manje grupe su po isleđenju nredavane logoru, dok je bugarska okupatorska vojska odvodila u svoje zatvore, a nekad uhapšene streljala na terenu i bez saslušanja. Posle noznatog njihovog zločina 7. avgusta 1944. godine kod seoskog groblja u Velikoj Plani, kada je od 150 streljano 62 lica iz Pretežana, D. Svarča, Pretrešnje, G. i D. Draguše, uhapšeno je oko 50 ljudi, oterano u leskovački zatvor i u logor u Nišu.868 Posle sgreljanja u Pejkovcu učiteljice Katarine Bastić i dva skojevca 21. februara, kapetan SDS Zogović je uhapsio i 23 seljaka iz tog sela, koji su predati Logoru na Crvenom krstu, a odatle internirani u Nemačku.869 Hapšenja i interniranja su vršena i u drugim selima Donjeg Dobriča (Mekiš, Držanovac, Đakus, Balajnac), što se vidi iz spiska interniraca iz logora od trećeg marta 1944. godine.

Iz Prokuplja i okoline je februara i aprila dovedena po jedna grupa u Kazneni zavod, a zatim je jedna grupa sa aktivistkinjom NOP Nadeždom Kalezić, učiteljicom u D. Trnavi, predata Nemcima. Sredinom maja uhapšeno je 26 saradnika NOP,a radnika i učenika gimnazije, koji su oterani u Leskovac u zatvor, a zatim sedam sgreljano, dok su ostali internirani. Tih dana dovedena je u logor grupa rodoljuba iz Šišmanovca,870 dok je Arsa Maričić, četnički vojvoda, uhapsio 26. juna šest saradnika NOPa iz Spanca i predao ih Specijalnoj policiji. Oni su u Kaznenom zavodu ostali dva meseca.871 Iz izjava logoraša vidi se da je sredinom ove godine u logoru bilo ljudi i iz Donje Rečice, Donje Trnave, Velike Plane, Batušnice, Merošine i Pasjače. Tokom ove godine NOP je oživeo i u Kosanici. „Kosanica ne vredi više ništa… komunisti tamo uhvatili duboki koren", javljao je četnički komandant Keserović.
Masovno interniranje logoraša na prinudni rad u Nemačku intenzivno je nastavljeno i 1944. godine, o čemu govore i delimično sačuvani spiskovi interniraca, dok za streljanje na Bubnju, sem izuzetaka, nema zvaničnih pisanih tragova. Logor se praznio i povremenim puštanjem grupe logoraša.

Januara 1944. godine su iz logora upućena dva transporta interniraca na prinudni rad u Nemačku. Prvi je otišao 19. januara sa 39 logoraša, od kojih je 27 bilo iz G. Studene kod Niša, jedan iz Velikog Šiljegovca i jedan iz Niša.872 Drugi transport od 48 interniraca iz raznih mesta (okoline Niša, Sokobanje, Aleksinca, Prokuplja, Boljevca i drugih krajeva) pošao je iz logora 25. januara, zadržao se na Banjici oko mesec dana, a zatim u zatvorenim teretnnm vagonima sa nemačkom stražom, preko Nemačke Holandije i Belgije dospeo u nemački logor kod mesta Vaten, blizu Denkerka u okupiranoj Francuskoj. Tamo su ovi internirci, uz česta bombardovanja saveznika, radili na izgradnji nemačkih fortifikacijskih vojnih objekata, vađenju neeksplodiranih bombi i raščišćavanju ruševina iosle bombardovanja. Iemačka uprava logora je i taj transport nazvala „slobodni.m". što je značilo da logoraši idu na rad kao „slobodni radnici".873 I jedna i druga grupa intsrniraca pošla je iz Niša posle oproštaja sa svojima, koji je pored logora trajao pet minuta. Februara je iz Leskovca i okoline doterano u logor oko 40 lica i nakon nekoliko dana internirano u Francusku, u rudnik kod Tila.

Uprava prenoćišta i snabdevanja radnika u Beogradu, ustanova kvislinškog Ministarstva rada, socijalnog staranja i narodnog zdravlja, evidentirala je nekoliko transporta logoraša iz Logora na Crvenom krstu, kojima su prilikom prolaska za Nemačku dati hleb, cipele, cigarete i slično. Neki transporti su u Beogradu preformirani prema potrebama okupatora za radnom snagom u Nemačkoj, tako da su internirci iz transporta iz logora u Nišu uključnvani u te transporte. Pomenuta uprava nije evidentprala sve transporte iz tog logora, ali se neki podaci, kao i za ranije upućivane transporte, nalaze u arhivskoj dokumentaciji u Nišu. Iz njih se EIDI da se u pripremi transporta angažovalo Društvo Crvenog krsta, koje je porodice interniraca obaveštavalo o njihovim potrebama za put. Iz te dokumentacije se vidi da su u Logor na Crvenom krstu, dovođeni ljudi sa širokog područja Srbije.

Jedan transport od 57 interniraca iz leskovačkog, vlasotinačkog, jablanpčkog, dobričkog i kosaničkog sreza (Duplje, Pejkovac, Čukljenik, Crna Bara. N. Topola) prošao je kroz Beograd 3. marta 1944. godine i dobio pomsnuto sledovanje.874 Imena tih interniraca pominju se i u jednom spisku logoraša iz Niša koji su transporgovani u Nemačku u više raznih grupa.

U jednom zajedničkom spisku interniraca, transportovanih 10. marta 1944. godine iz logora u Kragujevcu i Nišu, nalazi se ukupno 65 imena, od kojih 20 imena logoraša iz Logora na Crvenom krstu, i to najviše iz sela svrljiškog sreza (Izvor, Okolište, Burdimo, Crnoljevica, PrekonoGE) 875 u jednom spisku bez oznake logora i datuma ima 40 imena, najviše iz Leskovca, Prokuplja, Vlasotinca, ali i iz Beograda, Novog Pazara i Kraljeva.876

Delimično sačuvani spisak interniraca iz logora u Nišu, transportovanih kroz, Beograd, gde su takođe 10. marta od Uprave prenoćišta i snabdevanja radnika primili određeno sledovanje, sadrži 65 imena sa naznačenim godinama starosti lica 'pohapšenih u svrljiškom, niškom i drugim srezovima.877 Jedan transport od 20 muškaraca i tri žene iz jablaničkog, leskovačkog, kosaničkog i vranjskog sreza iz leskovačkog logora primio je 31. marta 1944. godine na prolazu kroz Beograd, hleb, cigarete i cipele.878
Iz spiska 14 logoraša iz logora u Nišu, evidentiranih u Beogradu 19. maja, vidi se da ih je bilo i iz udaljenih područja (Beograda, Like, Smederevske Palanke, Kruševca, Župe, Vlasine i drugih). Istog dana transportovano je devet zatvorenika iz logora u Leskovcu i 10 sa Banjice.879

875. IaN, Mf. U/434. nkl.

Iz obaveštenja službe Društva Crvenog krsta u Nišu porodicama logoraša iz logora u Nišu, interniranih 19. juna, vidi se da je tih dana upućen u Nemačku jedan transport, ali se na delimično sačuvanom spisku nalaze imena samo 15 logoraša.880 Živojin Gajić iz Vitkovca je preko Društva Crvenog krsta javio da „ide 28. VI 1944. godine nekuda" i tražio da mu se „na stanicu u Žitkovcu (Aleksinac) u poslednji vagon putničkog voza donese: odelo, obuća, hrana za 5 dana, duvan i rakija". Iz ove poruke saznajemo da je za redovne putničke vozove do Beograda priključivan teretni vagon sa internircima.

Iz iste dokumentacije vidi se da je jedan transport pripreman 7. jula, kada je Crveni krst obaveštavao porodice logoraša, ali delimično sačuvan spisak sadrži samo nekoliko imena.881 Mnogo više podataka ima o transportu interniraca 17. jula. U delimično sačuvanom spisku Društva Crvenog krsta o obaveštenjima porodica nalazi se opet malo imena, ali se iz mnogih izjava interniraca iz tog transporta vidi da je tih dana internirano oko 100 logoraša koji su na stanici „Crveni krst" utovareni u dva teretna vagona.882
Zlatomir Ilić, šef stanice u Beloj Palanci, kaže da je iz logora interniran 1. avgusta sa još 100 drugova, a da su iz Beograda u Mauthauzen upućeni 5. avgusta 1944. godine.883

Društvo Crvenog krsta je 7. avgusta pripremalo pomoć za novi transport logoraša, koji je 10. avgusta otišao pre.ma Beogradu. Na delimično sačuvanom spisku, po kome su tog dana obaveštavane porodice, nalazi se dvadesetak imena.884 Međutim, mnogi logoraši izjavljuju da je 10 avgusta iz logora u Nišu transportovano na Banjicu oko 150 logoraša i da su se u prepunim vagonima prosto gušili.885 Nezavisno od tog transporta, sa Banjice je sutradan upućeno u Nemačku 12 logoraša iz logora u Nišu, rodom iz Aleksinca, Niša i Prokuplja, kojima je izdat hleb, cipele i po dve paklice „Drave" besplatno.886 Takvu pomoć je dobilo i pet logoraša iz Niša (Aleksandrovo, Aleksinac, Niš), koji su 25. avgusta internirani iz Beograda u Nemačku. Jedan veliki transport od oko 150 interniraca. upućen je iz logora 20. avgusta. Najviše ih je bilo iz Kravlja, Vrela i Cerja. Sa Banjice su 52 Vrelca puštena 10. septembra, a ostali su oterani u Mauthauzen.887

Na osnovu ovih nepotpunih arhivskih podataka i izjava interniraca, može se zaključiti da je iz Logora na Crvenom krstu tokom 1944. godine internirano više od 1000 ljudi.

Streljanja logoraša su nastavljena i u ovom periodu, ali je postupak nešto izmenjen naređenjem ko.mandanta Jugoistoka krajem 1942. godine (dopunjeno početkom naredne) kojim se usklađuje „sa političkim ciljevima prema instrukcijama Hitlerovog izaslanika u Srbiji". Po novom naređenju odmazda se ne ukida, već samo dotadašnji automatizam stope streljanja (1 za 50), pa se u svakom slučaju pojedinačno odlučivalo koliko će ljudi biti pogubljeno.

Nemačka i druga dokumenta o streljanjima na Bubnju 1944. godine nismo našli, sem nekoliko izuzetaka. Nezavisno od toga, sasvim je izvesno da su Nemci i u ovom periodu streljali zatočenike logora i Kaznenog zavoda. 8na se da ih je u logoru bilo mnogo iz moravskog i aleksinačkog sreza, iz Niša i okoline, Toplice, iz svrljiškog sreza i drugih krajeva, dosta njih i sa dugim logorskim stažom. Zna se i da su mnogi od njih streljani na Bubnju u ovom periodu, ali je teško utvrditi tačne datume streljanja pojedinih grupa i pojedinaca.

U prijavama porodica Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina i svedočenju mnogih preživelih logoraša pominje se više datuma streljanja, pa ćemo i njih navesti, ukoliko potiču od više svedoka kao što su: januara, februara, 5. aprila, 25. i 30. maja, 12. juna, 12. i 21. jula, 13., 16. i 25. avgusta i poslednje, u logoru, 14. septembra prilikom likvidacije logora, o čemu ćemo posebno govoriti.

Za streljanje su uzimani zatvorenici iz samica i skupnih soba logora i iz Kaznenog zavoda. Neke grupe iz ovog kvislinškog zatvora su direktno vođene na Bubanj, a druge dovođene u logor, a odatle sa ostalim logorašima na to stratište. Veće grupe zatvorenika iz Kaznenog zavoda dovedene su u logor polovinom jula, u drugoj polovini avgusta (oko 100) i početkom septembra.

Komisija za utvrđivanje ratnih zločina zaključila je, na osnovu raznih izjava, da je 9. januara 1944. godine „streljano više logoraša",888 a da je krajem februara oterana na Bubanj grupa ljudi iz Kaznenog zavoda. Poznato je da je aprila streljan Jefta Krstić, saradnik NOPa, rudarski radnik iz Vrdnika, otac Ilije Krstića Žutog, člana OK SKOJa u Nišu.

Vojni zapovednik Jugoistoka u Beogradu naredio je 8. juna 1944. godine odmazdu za ubistvo nemačkog državljanina Augusta Rogale u Nišu. U vezi sa tim Ispostava zapovednika Policije bezbednosti i SDa u Nišu podnela je sa potpisom SS poručnika Vineke, izveštaj svom zapovedniku u Beogradu da je 12. juna pogubljeno 10 „aktivnih komunističkih bandita", odnosno „aktivnih intelektualnih komunističkih funkcionera".889

Tada su na Bubnju streljani i Vasilije Đurović Žarki, maturant gimnazije iz Prokuplja, komandant 9. srpske brigade, Mileva Zajc i Jelena Glavaški, žrtva Zoranove izdaje, istaknute aktivistkinje NOPa u njegovom najtežem periodu. Ostale su u trajnoj uspomeni ostalim logorašicama iz ženske sobe po tome što su ih bodrile i ulivale im veru u snagu NOPa i neminovnu pobedu. U pismu, koje je na tri meseca pre streljanja ilegalno poslala sestri iz logora, Jelena kaže:

„Rođena moja, već 13 meseci kako robujem. Nije mi veruj mi teško… Jedino pomisao na svoje setu mi nanosi… Šta vaša deca rade? Kako bi stegla Sašicu, Olgicu, vas sve, jako, jako … Ishrana je dobra, no ja višs pasulj i proju ne mogu da jedem. Moje prijateljice mi šalju hranu redovno… Tebe molim… da mi se svaki 3. dan šalje hleb. Ne piši otvoreno. Ovo pismo na milion komada pocepaj…

Ja sam tražila da idem u Nemačku. Neće da me šalju… Postoji verovatnoća da (smo) mi, nas 5, izbačene iz spiska za Nem(ačku), te ćemo biti izvedene (na) streljanje. Ja sam već postala apatična na sve. Već me ništa ne vređa niti plaši… Često mi prskaju grudi u nemačkom besu … živ leš… bila sam kao tica na grani. .. tome (će) biti kraj. Sad bi neka intervencija možda pomogla. Ako možeš pokušaj… Nemoj tugovati zamnom … Ako imaš konce, bele i crne, pošalji … Ljubi vas sve, sve … Vaša Jela".890

Tada je streljana i Ida Mosković Šajn, doktor filozofije, koja je dugo skrivala svoje jevrejsko poreklo. Čak su je kao izvrsnog poznavaoca nemačkog jezika Nemci angažovali u Leskovcu kao prevodioca. „Specijalista" za jevrejska pitanja Eriho je danima saslušavao i mučio u logoru.

Sa saslušanja se vraćala slomljena i psihički rastrojena. Jednom je, posle takvog mučenja, zaridala u sobi i govorila da više ne može da izdrži i da će priznati da je Jevrejka, što je i učinila na sledećem saslušanju. Svedoci kažu da je onda Eriho „zaplivao u zadovoljstvu i likovao".

Sredinom 1944. godine došla je u Niš jedna policijska četa Specijalnog odreda Policije i službe bezbednosti 1005, sa oko 80 zatvorenika sa Banjice, radi uklanjanja tragova nacističkih zločina i na Bubnju, kao što su to učinili u Jajincima.891 Seljaci, koji su tih dana radili na obližnim njivama, dobro su osetili miris sagorelih leševa. Neki preživeli logoraši su izjavili da su tada tovarili u kamion „mašinu za sagorevanje kostiju", sličnu kazanu za topljenje asfalta, koja je bila sklonjena od očiju radoznalaca „ u valogu… u bagremaru".892

Feldkomandantura 809 izdala je 21. jula u Nišu saopštenje u kome se kaže da je 30. maja 1944. godine u 1,30 časova napadnut nemački transport na pruzi Beograc-Sofija kod Vitkovca, blizu Žitkovca, od „ko.munističkih bandita", kojom prilikom je poginulo 16 nemačkih vojnika i dva bugarska i da je 20. avgusta iste godine za odmazdu streljano 50 komunista.893 Te žrtve su „pozajmljene" iz logora na Banjici u Beogradu za napad koji se desio na području Feldkomandanture 809. Ispostava Vs15 Beograd u Nišu dostavila je zapovedniku Sipo i SD, odeljenju Gestapoa u sastavu Vs15, izveštaj o odmazdi u kome se kaže:

„Kao prilog dostavlja se imenički spisak 50 komunista, koji su prema naredbi Vojnog zapovednika jugoistoka od 6. 7. 44. pogubljeni 20. 7. 44. za odmazdu za atentat na brzi voz Beograd-Sofija (30. 5. 44.), s molbom na znanje.

Kod pogubljenih radi se o zatvorenicima, koje je to nadleštvo 17. 7. 44. stavilo na raspolaganje Specijalnoj komandi 1005 (ZopgJegkottapsJo 1005) za izvršenje specijalnih zadataka".894

S obzirom na to da je poznato da se Specijalna komanda 1005 bavila brisanjem tragova streljanih, proizilazi da je ova grupa zatvorenika iz Beograda obavljala taj posao na Bubnju, a ztim streljana. Drugn podaci govore da su pored ove iz Beograda dovedene još dve grupe zatvorenika, možda sa istim ciljem. Jedna od tih grupa ljudi iz Podrinja dovedena je sa Banjice 12. jula i streljana na Bubnju 16. jula 1944. godine, a druga takođe streljana tih julskih dana, bila je sastavljena od radnika iz Trepče.895

O streljanju ovih grupa saznaje se i iz članka u listu „Borba" od 4. aprila 1945. godine, u kojem se govori o streljanima i piše da je sa Banjice odveden i streljan Nikola Korać, učitelj, Ličanin, predratni član KPJ i jedan od učesnika prvih ilegalnih akcija u okupiranom Beogradu. Dr Stefan Đelineo u tom članku, čiji je autor Državna komisija za utvrđivanje zločina, govoreći o broju streljanih lica iz logora na Banjici, tvrdi da je jedna grupa od 76 zatvorenika, u kojoj se nalazio Korać, tada odvedena u Niš i tamo streljana. Gestapo je zabeležio da se ta grupa ustupa u nadležnost Dinštele (VJepz^ePe) IV (A 1 otseka IV odeljenja RSHA), nadležnog za „komunizam marksizam i s njima povezane organizacije") koje je imalo zadatak da traga za komunistima i da ih uništava.896

Svedok Zora Tašković, učiteljica i druge logorašice, tvrde da je u vremenu od 18. jula do 31. avgusta ove godine streljano u dva maha ukupno 13 žena. Jedno od tih streljanja bilo je 20. jula, kada je streljano pet žena, među kojima i Zagorka TošićGorče, profesor Trgovačke akademije u Nišu, supruga kapetana SDS Jovana Tošića, partizanskog obaveštajca, i Dušanka Stanisavljević, napredna učiteljica i aktivni saradnik NOPa Aleksinca.897 Tih dana streljana su i četiri saradnika NOPa iz Kraljeva kod Aleksinca.

Dana 13. avgusta 1944. godine streljano je na Bubnju oko 40 zatvorenika iz Kaznenog zavoda koji su prvo prebačeni u Logor na Crvenom krstu. Agenti Specijalne policije i Nemci ulazili su u sobe i samice i prozivali zatvorenike. Među prozvanim bili su i Dobrivoje Marković Briska, član SKOJa iz Lužana i skojevski rukovodilac u aleksinačkoj gimnaziji, zatim Ranko Begović, član KPJ iz Trnjana. Tada su prozvani i Budimir Stefanović, član KPJ, njegov brat Dobrivoje, kandidat za člana KPJ i sestra Dobrila, svi iz Donjeg Adrovca. Prvo su streljana braća, o čemu je porodicu obavestila sestra crnim florom na rukavu poslatog veša. Kasnije je i ona streljana. U Kaznenom zavodu bili su u to vreme i njihov otac i majka, kao i Dobrivojev tast i tašta. Mnogi svedoci pričaju kako je čitava ova porodica bila iodvrgnuta velikom mučenju i tuči na saslušanjima.898 Tih dana streljan je i stari revolucionar Sveta Dragićević, član KPJ, stolarski radnik u Aleksincu. Zajedno sa ćerkama bio je u Kaznenom zavodu. Kada su one početkom aprila te godine puštene, savetovao ih je: „Sada idite. .. vi znate gde vam

897. NmN, izj. Zorice Tašković, Nadežde Stanisavljević, Milanke Korunović i drugih, nkl.
898. NmN, izj. Dragice Bradaš i porodica streljanih, nkl. Streljani su još: Ljubinka Rakić i Života Stanković, oboje iz Moravca, Dragoslav Kostadinović, Miroslav Petković, Ignjac Jovana Kostanjevac i Božidar Mirčić, svi iz Donjeg Adrovca, Ranko Stojiljković, staklorezac iz Niša; Svetozar Mitrović, Miodrag Grujić i Borisav Grujić, svi iz Nozrine.
\J ?&TEPI. Ro1rJl: VccUNRO^OPSJG
V.OG..P«! 19 au

je mesto. Nemojte slučajno da me obrukate, zadaviću vas". Đerke su poslušale oca koji se 20 godina borio za pravo radničke klase i otišle u partizane, kod kojih je bila i njihova najmlađa sestra. Radio je na uklanjanju tragova nacističkih zločina na Bubnju, o čemu je uspeo da pošalje jednu ceduljicu drugu iz svoga kraja, najavljujući svoje streljanje do koga je ubrzo i došlo.

Zna se da je jedno masovno streljanju na Bubnju izvršeno 16. aEgusta 1944. godine, ali ne i koliko je toga dana streljano, jer objava nije izdata. Međutim tačno se zna da su tog dana, pored ostalih streljana 22 rodoljuba iz Kravlja, uhapšena 16. jula te godine, za odmazdu zbog razbijanja jedne četničkonedićevske formacije kod Kravlja 13. juna od strane 9. srpske brigade i Niškog NOP odreda. Svedoci njihovog prozivanja i odvođenja iz logora kamionom bili su njihovi zemljaci. Svakodnevno dolaženje porodica tih žrtava, donošenja prasića, rakije, masti nemačkim agentima u Nišu nije psmoglo da im se spasu glave. Kada su ih dželati prozvali, naredili su im da se svuku. Na Bubanj su ih odveli kamionom samo u donjem vešu.899

Iz raznih anketa porodica streljanih na Bubnju 1944. godine saznajemo za još mnoga, ali ne i sva imena rodoljuba koji su svoje učešće u borbi za slobodu platili glavom na ovom stratištu.900

Od januara do avgusta 1944. godine broj logoraša se postepeno smanjio interniranjem i streljanjem. Logor je bio rasterećen, pa su dovođeni i nemački dezerteri sa fronta, koji su zatvarani u posebne sobe. Dok su u prvoj polovini 1944. godine streljanja bila ređa, jer su ih zamenila masovna internirana na prinudni rad u Nemačku, od juna do avgusta, pored interniranja streljano je na Bubnju više grupa logoraša, a isto tako i grupe logoraša iz logora na Banjici.

Iz knjige
Miroslav M. Milovanović, Logor na Crvenom krstu, NEMAČKI KONCENTRACIONI LOGOR NA CRVENOM KRSTU U NIŠU I STRELЈANJA NA BUBNЈU, Institut za savremenu istoriju – Beograd, Opštinski odbor SUBNOR – Niš,IRO „Narodna knjiga“ – Beograd.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License