Politika 17 Septembra 1995 Godine

"Politika", 17. septembra 1995. godine

Na Novom niškom groblju i ovog 14. septembra okupila se - bolestima proređena i godinama smanjena - grupa šezdesetpetogodišnjaka da na grob dečaka, kraj spomenika na kojem je slika sedamnaestogodišnjeg gimnazijalca, položi cveće. Čine to svakog 14. septembra već trideset godina. Desetak godina više stavljaju i po buket kraj zida, desno od ulazne kapije fašističkog logora na niškom Crvenom krstu.

Ritual je i ove godine isti: minut ćutanja kraj visokog zida negdašnjeg konclagera, na mestu na kojem sada nema nikakvog traga o događaju koji je u njihovom sećanju tako duboko urezan da ni posle pola veka nije izbledeo; zatim minut ćutanja na grobu, pored nadgrobnog spomenika na kojem piše Radivoje Tanasković Raka, 1927-1944. i Milorad Tanasković, 1905- 1944.

- Raka je naš školski drug, legenda naše mladosti, naš vršnjak koji je, iako hrom na jednu nogu, u svemu prednjačio - priča Slavoljub Ivanović Pura. - Nemci su ga, sa još sedamnaestoricom, streljali 14. septembra 1944. godine, tačno mesec dana pre oslobođenja Niša… To je bila poslednja likvidacija logoraša, izvršena u žurbi, dok su fašisti, pre bekstva, uništavali tragove svojih zlodela u logoru… Žurbu potvrđuje to što bvo streljanje nije izvršeno kraj zida smrti, na drugoj strani logora…

Raka je bio vođa grupe gimnazijalaca, iz nje je u životu samo još Pura, koja je usred rata prosula kofu mastila i u strogom centru Niša zacrnila ogromnu mapu, dva puta šest metara, na kojoj su fašisti prikazivali svoja nepredovanja prema

Moskvi i Staljingradu. Mladići nisu pohvatani tada, već dve godine kasnije, i svi su zatočeni. Radivoja Tanaskovića su najpre, skoro mesec dana, saslušavali Bugari, a potom ga predali Nemcima u logoru.

- U većini akcija koje smo izvodili, pomogao nam je Rakin otac Milorad, koji je bio žandarm u Nišu i znao da smo skojevci - kaže Pura. - Mnogo puta nas je i spasavao… I, dok smo mi bili u logoru, on se odazvao pozivu Narodnooslobodilačke voj-ske za mobilizaciju… U selu Krupac tragedija, ratna porodična i naša srpska, zaokružena je: neko je Rakinog oca prepoznao kao žandarma, ne znajući za njegovo ponašanje u Nišu, pa su, oči-gledno bez mnogo ispitivanja, partizani streljali oca u isto vreme, možda istog dana, kada su nacisti streljali njegovog sina kao skojevca.

Kraj zajedničkog nadgrobnog spomenika od rata do danas, 14. septembra 1995, godinama se okupljaju i Rakini školski drugovi koji se nisu uključivali u skojevske akcije koje je on organi-zovao i vodio. Činili su to decenijama iako su im posleratne godine ispisale različite sudbine, razdvajale ih na različite, često i suprotstavlje-ne strane. Čuvali su uspomenu na svog uzor vršnja-ka, i na tragediju njegove porodice, kao spomen-opomenu. Odavali su počast svojoj mladosti.

Šezdesetosmogodišnjaci su i ovog 14. septembra sebe videli na slici učenika sedmog razreda gimnazije, Radivoja Tanaskovića, dečaka izrazito visokog čela, crne tršave kose i široko otvo-renih očiju. O mnogo čemu ne misle isto: jedni misle da je Raka trebalo da ostane tamo gde je streljan, drugi da je dobro što je ispunjena želja njegove majke Radmile da njeno i tela oca i sina budu zajedno, jedni napominju da je trebalo skinuti krst koji je majka dala da se ukleše na vrhu nad-grobnog spomenika, drugi uzvraćaju da to Raki ne bi smetalo i ne smeta…

Slažu se samo da je njihov školski drug bio nešto posebno.

I sada se, kao godinama unazad, dok se staračkim korakom od spomenika dečaku odvajaju, pozdraviše isto: - Pa, doviđenja do 14. septembra dogodine, ko do tada bude živ…

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License

Subscription expired — please renew

Pro account upgrade has expired for this site and the site is now locked. If you are the master administrator for this site, please renew your subscription or delete your outstanding sites or stored files, so that your account fits in the free plan.