Politika 17 Septembra 1995 Godine

"Politika", 17. septembra 1995. godine

Na Novom niškom groblju i ovog 14. septembra okupila se - bolestima proređena i godinama smanjena - grupa šezdesetpetogodišnjaka da na grob dečaka, kraj spomenika na kojem je slika sedamnaestogodišnjeg gimnazijalca, položi cveće. Čine to svakog 14. septembra već trideset godina. Desetak godina više stavljaju i po buket kraj zida, desno od ulazne kapije fašističkog logora na niškom Crvenom krstu.

Ritual je i ove godine isti: minut ćutanja kraj visokog zida negdašnjeg konclagera, na mestu na kojem sada nema nikakvog traga o događaju koji je u njihovom sećanju tako duboko urezan da ni posle pola veka nije izbledeo; zatim minut ćutanja na grobu, pored nadgrobnog spomenika na kojem piše Radivoje Tanasković Raka, 1927-1944. i Milorad Tanasković, 1905- 1944.

- Raka je naš školski drug, legenda naše mladosti, naš vršnjak koji je, iako hrom na jednu nogu, u svemu prednjačio - priča Slavoljub Ivanović Pura. - Nemci su ga, sa još sedamnaestoricom, streljali 14. septembra 1944. godine, tačno mesec dana pre oslobođenja Niša… To je bila poslednja likvidacija logoraša, izvršena u žurbi, dok su fašisti, pre bekstva, uništavali tragove svojih zlodela u logoru… Žurbu potvrđuje to što bvo streljanje nije izvršeno kraj zida smrti, na drugoj strani logora…

Raka je bio vođa grupe gimnazijalaca, iz nje je u životu samo još Pura, koja je usred rata prosula kofu mastila i u strogom centru Niša zacrnila ogromnu mapu, dva puta šest metara, na kojoj su fašisti prikazivali svoja nepredovanja prema

Moskvi i Staljingradu. Mladići nisu pohvatani tada, već dve godine kasnije, i svi su zatočeni. Radivoja Tanaskovića su najpre, skoro mesec dana, saslušavali Bugari, a potom ga predali Nemcima u logoru.

- U većini akcija koje smo izvodili, pomogao nam je Rakin otac Milorad, koji je bio žandarm u Nišu i znao da smo skojevci - kaže Pura. - Mnogo puta nas je i spasavao… I, dok smo mi bili u logoru, on se odazvao pozivu Narodnooslobodilačke voj-ske za mobilizaciju… U selu Krupac tragedija, ratna porodična i naša srpska, zaokružena je: neko je Rakinog oca prepoznao kao žandarma, ne znajući za njegovo ponašanje u Nišu, pa su, oči-gledno bez mnogo ispitivanja, partizani streljali oca u isto vreme, možda istog dana, kada su nacisti streljali njegovog sina kao skojevca.

Kraj zajedničkog nadgrobnog spomenika od rata do danas, 14. septembra 1995, godinama se okupljaju i Rakini školski drugovi koji se nisu uključivali u skojevske akcije koje je on organi-zovao i vodio. Činili su to decenijama iako su im posleratne godine ispisale različite sudbine, razdvajale ih na različite, često i suprotstavlje-ne strane. Čuvali su uspomenu na svog uzor vršnja-ka, i na tragediju njegove porodice, kao spomen-opomenu. Odavali su počast svojoj mladosti.

Šezdesetosmogodišnjaci su i ovog 14. septembra sebe videli na slici učenika sedmog razreda gimnazije, Radivoja Tanaskovića, dečaka izrazito visokog čela, crne tršave kose i široko otvo-renih očiju. O mnogo čemu ne misle isto: jedni misle da je Raka trebalo da ostane tamo gde je streljan, drugi da je dobro što je ispunjena želja njegove majke Radmile da njeno i tela oca i sina budu zajedno, jedni napominju da je trebalo skinuti krst koji je majka dala da se ukleše na vrhu nad-grobnog spomenika, drugi uzvraćaju da to Raki ne bi smetalo i ne smeta…

Slažu se samo da je njihov školski drug bio nešto posebno.

I sada se, kao godinama unazad, dok se staračkim korakom od spomenika dečaku odvajaju, pozdraviše isto: - Pa, doviđenja do 14. septembra dogodine, ko do tada bude živ…

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License