Otpor I Borba Za Ljudsko Dostojanstvo

Otpor i borba za ljudsko dostojanstvo

U logorskim sobama je obično bilo tiho. Da se povremeno nije čulo kašljucanje prozeblih i bolesnih logoraša, izgledalo bi da u njima nema ljudi. Međutim, i ovde se odvijao život. Pored zabrinutosti, tuge i straha bilo je povremeno i šala, dosetki, smeha, čak i prigušene pesme pojedinaca ili grupe logoraša. Najhrabriji i najsvesniji logoraši, komunisti, nastojali su, koliko je to bilo moguće, da se i u logoru sgvara borbeni duh, da se ne pada u očajanje, paniku i ljudsku bedu, da se savlada strah od smrti i tako ohrabre logoraši da bi se dobro držali na saslušanju i prilikom prozivanja za streljanje. Logor je tako bio i jedna vrsta fronta, borbe za ljudsko dostojanstvo, za kaljenje zatvorenika na muci i patnji. Logorske grozote i nervna napetost usred tiranije i čestih streljanja. lakše su podnošeni uz dobrog druga sa kojim se moglo da porazgovara, izmene intimne misli, previju rane.

U logoru je bilo i manjih grupa uhapšenih četnika Koste Pećanca i Draže Mihajlovića i pripadnika SDS, koji su se ogrešili o neka pravila službe okupatoru. Pripadnici i simpatizeri NOPa i tih izdajničkih formacija nisu se trpeli ni u logoru. Zato je bilo veoma važno znati zašto je ko uhapšen, odnosno indetifikovati neprijatelje u sobi i naziti se, pa su stoga novajliji postavljana pitanja da bi se saznalo zašto je doveden u logor. Ako se tako ustanovljavalo da nije kvisling, upoznavan je sa režimom života i savetovan kako da se drži na saslušanju, da ne odaje drugove. Govorilo mu se: „Ako ne priznaš, možeš otići na Bubanj, biti interniran ili pušten, a ako bilo šta priznaš streljanje na Bubnju je neizbežno … Na saslušanju što manje govori …, ne znam i nisam su najbolji odgovori". I zapisi na zidu sobe upućivali su na takvo držanjs. Nema logoraša koji ih nije pročitao.

Grupe ili kolektivi istomišljenika u sobama stvarani su po vremenu dolaženja ili po osnovu zajedničkog rada u NOPu pre hapšenja. Osim toga, i spontano su stvarane snažne veze drugarstva. Pošto bi se dobro upoznali stari i novi logoraši, stvarani su nekad i veći kolektivi od oko 10 njih. U njima su saopštavana obaveštenja o NOPu, o situaciji na frontu, nastojalo se da se udruži hrana i zajednički jede, da se nešto odvoji za one koji ne dobijaju pakete, zatim za bolesne i iznemogle drugove, a po mogućnosti i za zarobljene partizane i partijske radnike koji su bili u samicama. Žene koje su radile u kuhinji ponekad su uspevale da iznesu nešto od hrane za poboljšanje ishrane u kolektivu, a naročito bolesnih i iznemoglih. U kolektivu se vodila briga da hrana bude raspoređena do sledećeg paketa, međusobno su se pomagali u pokrivačima, odeći, obući, bodrili da ne klonu, razmenjivali misli, nadanja i želje.

U logoru su se saznavale i novosti o stanju na frontovima, pre svega zahvaljujući novim zatvorenicima, koji su svakodnevno dolazili, a i novinama u koje su porodice uvijale pakete hrane. Te vesti, razgovori, dosetke, šale, neka lepa misao, strofa iz rodoljubive pesme ili samo jedan stih iz nekog poetskog dela, - sve to je podizalo moral ljudi. One koji su dobro izdržavali mnoge batine, nazivali su starcem Vujadinom, a na račun tiranije gestapozaca pravili su dosetke. „Sa jednog jarca ne mogu ni Nemci skinuti dve kože nego samo jednu", govorio je šetajući po sobi jedan logoraš, na šta je drugi dodavao: „Drugovi, biće slobode i posle nas". Marko Kilibarda, sobni starešina, je prilikom polaska sa apela komandovao umesto „u sobu" „u slobodu, braćo Srbi!",385 što je izazivalo opšte raspoloženje, jer je svako želeo slobodu. Saopštenje šefa Gestapoa, oktobra 1941. godine, da će streljati 100 logoraša ako pogine jedan Nemac, omladinci u sobi broj 3 su ironično i kroz smeh prokomentarisali. „Pošto je u sobi 52 zatvorenika, Ne.mci će streljati svih 52, a onda će po drugi put streljati 48 da bude 100",386 Milutin Žugić šalio se sa debelim Vlastom Vukovićem, sudijom iz Prokuplja. „Stani pred mene kada nas streljaju na Bubnju", a ovaj mu odgovarao: „Neće ti pomoći moj grudobran".387 Često je i onaj koji je prebijen dolazio sa saslušanja morao da se nasmeje nekoj šali na račun njegovog „vatrenog krštenja" i na upućenu čestitku: „Bravo junače… gore glavu". Jedan svedok kaže: „Košulja mi je bila krvava od tuče, a jedan logoraš mi prilazi i kaže: Dobro si položio prvi ispit, ali biće još saslušanja i batina. Shvatio sam ga dobro. Saslušavali su me još četiri do pet puta, tukli i digli ruke".388

U jednom kraju sobe, gde nisu imali pristup četnici i drugi u kolektiv neuključeni logoraši, razgovaralo se o nekom filmu, književnom delu ili političkim piganjima, komentarisana su zbivanja u logoru i podsticana mržnja prema neprijatelju. Tako su logorski dani lakše prolazili od jednog do drugog streljanja ili transporta na prinudni rad. Ukoliko je u kolektivu bilo više ideoloških uzdignutijih logoraša, utoliko su i polntički rad i borba za dostojanstveno držanje bili uspešniji.

Kolektivi u sobama žena bili su često škola u kojoj su mlzde skojevke od zarobljenih partizanki i partijskih radnika moglg još vnše da nauče o tome zašto se vodi rat i kakvi su ciljevi NOPa. Pod pgm uticajem čak se i prostitutka Mira rugala Nemcima i govorila kako će se dobro držati na strel.anju do kojeg je ubrzo i došlo. Partizanke su otvoreno govorile o borbama partizanskih odreda i o životu u njima, o sadržajima iz knjiga „Nolitovih" izdanja, o liku Korčagina iz romana „Kako se kalio čelik", ili o romanu „Mati" od Maksima Gorkog. U tome su naročnto prednjačile Ana Stojković, Nada Tomić, Milja Kalanović i Novka Vuksanović. Aneta Andrejević je često kritikovala snishodljivost. „Ne ponižavaj se pred Nemcima, ne traži njihovu milost, jer ti je neće dati", govorila je, držeći se malo povučeno. Zbog toga što je često kritikovala, drugarice su je nazvale Bocka.389

Sobe na spratu bile su malo dalje od kontrole straže, te se u njima slobodnije živelo, razgovaralo, jer žagor nije dopirao do Nemaca. Ponekad, kad popusti napetost, tiho bi se i zapevalo. Sputana i okovana mladost je tražila oduške u pes.mi i igri, koje su značile prkos i otpor neprijatelju. Kad su jednom igrale „Vanjku", revoltirani četnici iz prizsmlja, s.mešteni ispod njihove sobe, prijavili su komandantu logora da ih žene uznemiravaju, zašto su one dobile kolektivu kaznu da preko leta nelog dana polivaju dvorište i da danima nose fekalije iz klozeta u logorsku baštu. Kazna je sistematski primenjivana, ali su one i dalje u sobi pevušile „Padaj silo i nepravdo", „Zapevaj pesmu kad mori te tuga" i druge pesme.

Nekada je pesma „više ličila na jauk, kletvu, plač". Ukoliko u logorskom krugu nije bilo gestapovaca, stražari nisu reagovali ako bi nekad i čuli tihu pesmu u sobi. Do njih je jedva dopirala samo melodija, ali ne i reči. Iz kuhinje i ambulante 1943. godine se ponekad čula pesma „Oj Moravo, reko naša, zašto plačeš ti?". Malo je logoraša koji su te godine bili u sobama na spratu, a da nisu upamtili divnu češku melodiju „Teče voda, teče voda…", koju je nekoliko večeri uzastopno, u isto vreme, pevao u samici jedan Čeh. Logoraši koji su dolazili do samica da odnesu hranu ili vodu tim mučenicima, viđali su ga u teškim okovima. Svi su mislili, kao i on sam, da su mu dani odbrojani i da je to njegova „labudova pesma", ali je, na iznenađenje svih, prebačen u skupnu sobu i kasnije interniran.

Popularni partizanski „Vrabac" nije pevan u sobama za muškarce. Samo bi ponekad stariji logoraši sročili neki stih o stanju na ratištima. Međuti.m, logorašice sa dužim logorskim stažom su povremeno, „zloupotrebljavajući" melodiju „Lili Marlen", popularne pesme nemačkih vojnika, koristile „Vrapca" za osmišljeno satirično kazivanje o raznim zgodama i nezgodama u sobi i logoru, ismevale su malodušnost, hvalile izdržljivost i hrabrost, podsticale veru u pobedu i kraj rata. Skojevke su jednom organizovanom priredbom obeležile šest meseci života u logoru, kojom prilikom je pevan i „Vrabac", a Vera Tomić je evocirala uspomene na streljane drugove i drugarice. Zarobljene partizanke su pozdravile izvođače, a majke taoci su plakale.390 Jedanput su skojevke kažnjene zbog prepričavanja da su videle zaplenjenu partizansku opremu u logorskom krugu.

U dugim logorskim danima dobro je bilo bilo šta raditi, skrenuti pažnju od sumornih misli makar i na neki rad pod stražom. U tom pogledu u najboljoj situaciji bili su oni logoraši koje su odvodili nekud na rad. Tu povlasticu su imali obično sa.mo „slobodnjaci", a kad je ponekad trebalo obaviti neke veće poslove, Ne.mci su pod jakom stražom na rad izvodili više logoraša, među kojima i one koje su kasnije streljali. Tako se masovno radilo na stvaranju „jezera" od bare, zatim na nivelisanju logorskog kruga i prenošenju kamena za zidanje ograde oko logora, o čemu je već bilo reči.

Žene su po rasporedu radile dva do tri časa, a nekad i više, na održavanju soba nemačkog upravnog osoblja, počev od sobe komandanta i njegovog zamenika, do stražarskih soba sa krevetima na dva sprata, ambulante i sobe firera pasa. Na ribanju i brisanju prašine doživljavale su razne neprijatnosti, uz eiitete da su srpske žene svinje, da ne znaju da rade. Jedan je tražio da se sipa voda pa riba, drugi da se riba komad po ko.mad poda, treći je tražio treći način, svaki je drukčije naređivao, ponižavao, maltretirao i kažnjavao. Pa ipak, posao van logorske sobe, i pored svih neugodnosti, bio je snošljiviji od sedenja u zatvorenoj i pretrpanoj sobi.

Neugodnosti su neke žene doživljavale i kad su Nemci od njih tražili da špijunnraju logoraše. Pokušavali su da im lepe zatvorenice i fizički pripadaju i u tom smislu su vršili pritisak i pretili. Međutim, to su prihvatile samo Jelena Nedeljković i Margareta Cvetković Mancika, koje su do duboko u noć orgijale sa Nemcima. Mancika je pred njima, a nekad i u sobi, igrala čoček. Ona je bila kratko vreme u Pasjačkoj četi Topličkog NOP odreda. Kada su je zarobili, u Prokuplju je, idući od jednog do drugog zarobljenika, rukom pokazivala ko je aktivni partizan.391

bi im dani lakše prolazili, žene su u logorskim sobama radile razne ženske radove. Nemci su koristili veštinu ženskih ruku, pa su od logorašica tražili da od donešenog materijala za lutke njihove dece izrađuju puloverčiće, pantalonice, haljinice od vune, kape i slično. U sobi za žene bila je jedna šivaća mašina, na kojoj su one porubljivale posteljne čaršave za Nemce. Kad nije bilo takvog posla, plele su čarape, džempere, rukavice, šalove. Po nekoliko puta bi rasparale neki džemper i ponovo ga plele. Kada su polazili transporti logoraša za Ne.mačku, radile su i danju i noću da bi drugovima isplele čarape, naušnice i šalove, da bi im oprale veš. Vre.me su prekraćivale i izradom goblena, kad je Dedika, ćerka Jevrejina Grosa, dobila nešto konca za takav rad. Pošto nije bilo dovoljno tog konca, korišćen je materijal od starih odevnih pred.meta. Jedan započeti rad išao je od ruke do ruke, svaka je
dodavala po neki detalj, gga je tako stvaran „kolektivni goblen", razumljivo sa mnogim nedostacima. „Dečak sa guskama" Jelisavete Blagojević čuva se i danas u Narodnom muzeju kao dokumenat teških logorskih dana. u koji su utkane mnoge nade.

Tako je razbijana monotonija ustaljenog okrutnog režima koji je u logorašima trebalo da ubije svaku nadu i osećanje da su ljudi. Primeri otpora i borbe najhrabrijih za ljudsko dostojanstvo značili su život za mnoge koje su mimoišle odmazde, jer su zahvaljujući to.me sačuvali bodrost duha i ljudsko u sebi.

385 NmN, izj. Miroslava Milovanovića, Draže Tokića i dr. logoraša, nkl.
386. NmN, izj. Aleksandra Stefanovića Cajlaza, knj. XVIII.
387. NmN, izj. Milutina Žugića, nkl.
388. NmN, izj. Petra Stojanovića, nkl.
389. NmN, izj. Jelisavete Marković i drugih skojevki, knj. XIII.
390. Isto.
391. Isto; Aleksandar Voinović, Kuda nas vode, Niški zbornik, br. 7, s. 175.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License