Obavestajna I Policijska Sluzba

Obaveštajna i policijska služba

Ova služba bila je veoma složen i razgranat sistem koji ss, uglavnom, sastojao od dva osnovna obaveštajno-policijska kompleksa: politički obaveštajnopolicijski aparat SS i policije, podređen Glavnoj upravi bezbednosti Rajha (Reichsicherheitshauotamt - RSHA) i vojna kontraobaveštajna služba (Abwehr) Vermahta (nemačkih oružanih snaga). Oba ova kompleksa ne mogu se ni u okupacionom sistemu u Srbiji posmatrati odvojeno, jer su, razvijajući delatnost svaki po svojoj liniji, imali isti cilj da međusobnom saradnjom, hapšenjem, terorom i masovnim ubijanjem stanovništva uguše otpor porobljenog i slobodoljubivog srpskog naroda. S obzirom na intezitet narodnooslobodilačkog pokreta, obaveštajno-policijska služba je i na teritoriji Feldkomandanture 809 bila veoma razvijena, pa ćemo se osvrnuti na neke njene osnovne karakteristike u ustanove.

Nemačke oružane snage imale su u operativnim i teritorijalnim štabovima obaveštajna odeljenja, označavana sa Ic (Eins c - jedan c), pa je i taj vid obaveštajne službe nosio naziv Služba Ic. Ona je bila podređena Vojnom zapovedniku Srbije, odnosno Ic odeljenju njegovog štaba u Beogradu, a imala je detaširane Ic oficire u Feldkomandanturi 809 u Nišu, krajskomandanturama u Leskovcu i Zaječaru i u krupnijim jedinicama Vermahta. Zadatak joj je bio da prati i ocenjuje situaciju kod neprijatelja, da štiti svoje štabove i podređene im jedinice od neprijateljske špijunaže, da obezbeđuje vojne tajne i da se stara o moralu trupa.42

Abverova teritorijalna kontraobaveštajna ustanova Ast (Abwehrstelle) Beograd formirala je svoje obaveštajne ogranke na teritoriji Feldkomandanture 809 u najpogodnijem obliku za obavljanje lokalnih zadataka, koji su nosili nemačke nazive: Meldekopf (obaveštajni punkt do četiri lina), Stützpunkt (uporište), Aussenposten (isturena stanica), Rezidentur itd. Obaveštajni punktovi Meldekopf postojali su u Nišu (na čelu sa kapetanom Rihterom od februara 1942, a kasnije Olgom Belović koja je kod Asta svršila radiotelegrafski kurs), zatim u Boru (gde je bilo i uporište Leitgruppe AO), u Negotinu (postojala je i Rezidentura Asta), u Zaječaru i Kladovu (gde je postojala i Landposten III/Wi/DO za kontraobaveštajnu zaštitu plovidbe Dunavom). Uporišta (Stützpunk) postojala su u Leskovcu i Zaječaru, a u Knjaževcu Rezidentura Asta Beograd.

Tajna vojna policija (Geheime Feldpolizei- GFP) stacionirala je svoj centar u Beogradu pod nazivom GFP Grupe 20. Kao egzekutivni saradnik Abvera, GFP je hapsila i saslušavala saradnike NOPa, prikupljala podatke, vršila pretrese i vodila istrage. Ispostava GFP Grupe 20 formirana je u Nišu u prvoj polovini juna 1941. godine i egzistirala do reorganizacije oktobra 1942. Kao starešine (komesari) ove ustanove smeljivala su se razna lica (Josef Mohrer, Otto Eckhart, Jakov Petschar i drugi) a tumači su bili Dragutin Hirš, bivši jugoslovenski tehnički vazduhoplovni oficir, Josip Čolić i Georg Knipl. Kao i ostale Abverove ustanove GFP je tesno sarađivala sa Gestapoom kome je njen personal priključen posle rasformiranja.43

Okosnicu reprssivnog i egzekutivnog okupacionog sistema čiile su ustanove SS i policije, podređene Glavnoj upravi bezbednosti Rajha. Odmah po okupaciji u Beogradu se formira Operativna grupa Policije bezbednosti i Službe bezbsdnosti za Jugoslaviju - Einsatzgruppe der Sicherheitspolizei (Sipo) und des Sicherheitsfienst (SD) - skraćeno: EG Jugoslawien. Na okupiranoj teritoriji se formiraju operativne komande (Einsatzkommando, skraćeno: EK) Sipo i SD, kao pretežno egzekutivne ustanove, direktivno i nadzorno podređene Operativnoj grupi.

Juna 1941. godine SS kapetan Mandl formirao je pri Feldkomandanturi 809 u Nišu ustanovu Sipo i SD, koju je vodio do septembra iste godine. U istom periodu šef uprave IV (Gestapoa) bio je SS kapetan Engelman, pod čijim rukovodstvom su izvršena prva streljanja na Delijskom visu u julu i avgustu 1941. godine i počelo uređivanje logora na Crvenom krstu. Prvo sedište Sipo i SD i u njihovom okviru Gestapoa, bilo je u zgradi Moravske banovine, gde je bila i Feldkomandantura. Deo osoblja bio je u Vladimira Nazora br. 10, a novembra iste godine seli se najvećim delom i u Lešjaninovu broj 41 (sada Stanka Paunovića), gde su gestapovci stanovali i hranili se u svojoj menzi.

Od septembra 1941. do marta 1942. godine ustanovom Sipo i SD i Gestanoom u Nišu rukovodno je SS kapetan Hamer (Hammer), rodom iz Štetina, star 35-40 godina, sa brazgotinom na licu. Od oktobra 1941. godine do reorganizacije njegova ustanova nosi naziv Einsatzkommando Sipo i SD. Zatvorenici su dobro upamtili Hamerovo oholo ponašanje i njegov korbač, kojim je nervozno lupkao po čizmi i nemilosrdno tukao ljude. Na apelplacu vršio je smotru postrojenih logoraša i tukao zbog nedovoljno ispružene ruke ili lošeg poravnjanja, zbog pogleda, dugmeta i slično, držao im govore o uspesima nemačke vojne sile na frontu i pretio. On je pripremio logor za masovno dovođenje uhapšenih, sproveo prvo masovno hapšenje talaca u Nišu, izabrao i organizovao stratište na brdu Bubanj, kraj Niša. Posle proboja logora na Crvenom krstu, 12. februara 1942. godine, naredio da se masovno streljaju Srbi i Jevreji.

Dolaskom u Beograd, februara 1942. godine, SS generala Augusta fon Majsnera (August von Meyszner) i uspostavljanjem njegovog nadleštva Višeg vođe SS i policije reorganizuje se sistem Sipo i SD u Srbiji, povećavaju se njegove nadležnosti i uticaj tako da se celokupni sastav okupatorskog režima oslanjao na taj policijski sistem. Reorganizacija, u stvari, počinje oktobra 1941. godine, kada se u Beogradu spajaju EG i EK u jedno nadleštvo. Dolaskom Majsnera to nadleštvo se konačno formira pod nazivom Zapovednik Sipo-a i SD-a (Befelshaber der Sipo und des SD, skraćeno BdS) na čelu sa SS pukovnikom dr Emanuelom Šeferom (Emanuel Schäffer). Ispostave BdS formirane su i na ovoj teritoriji, u Boru, Kladovu, Leskovcu, Nišu i Zaječaru.41

BdS je bio podređen Majsneru, koji je zapamćen po tome što je u Srbiji želeo da stvori „prazan prostor" i po izjavama da „ne može da spava dok ima živih Srba između 18 i 60 godina". On je do druge polovine 1942. godine stvorio još složeniji i brojniji aparat policije čiju će okrutnost narod dobro osetiti u svojim stradanjima. On je inicirao mnoga naređenja za masovne odmazde i streljanje zatvorenika iz logora u Nišu i u drugim mestima.

U sastavu BdS-Beograd delovalo je odeljenje IV Gestapo (Geheime Staatspolizei, Tajna državna policija), kojim je rukovodio SS major Bruno Satler (Bruno Sattler). Glavni zadatak Gestapoa bio je suzbijanje političkih protivnika i organizovanje obaveštajne službe protiv njih. On je kontrolisao rad ispostava BdS-a u celini, gestapovci su bili na čelu tih ispostava, oni su odlučivali o sudbinama ljudi, o hapšenjima i dovođenju u logor na Crvenom krstu, o streljanju i interniranju logoraša. Gestapo je imao široku mrežu agenata, uvlačio se svuda, u organizacije i udruženja, u sva velika preduzeća, kontrolisao PTT saobraćaj. Pored drugih oblika komunikacija, njsgovi predstavnici su jedanput mesečno prisustvovali konferencijama u Beogradu. Zbog širokih ovlašćenja Gestapoa u okviru Vs!5, naročito u suzbijanju NOPa, mi ćemo BdS posmatrati kroz delovanje Gestapoa koji je bio sinonim represivnog i egzekutivnog sistema SS i policije i njegova okosnica.

Od marta do juna 1942. godine šef ispostave Vs!5 i Gestapoa u Nišu bio je SS kapetan Brant (Heinrich Brandt), notorni alkoholičar. Njegovim dolaskom formacija Sipo i SD (Einsatzkommando) prerasta u ispostavu BdS, od Feldkomandanture osamostaljenu ustanovu, koja je nosila przo naziv Aussenkommando, a od jeseni 1942. godine Aussendienstelle. Ispostava je imala dosta personala, radiostanicu, logor, održavala je vezu radi kontrole sa ostalim nemačkim ustanovama, sa Specijalnom policijom, SDS, okružnim načelstvom i drugim.

Najduže od svih, od juna 1942. do septembra 1944. godine, šef Ispostave BdS-a i Gestapoa u Nišu bio je SS poručnik (Obersturmfüher) Erih Vineke (Erich Wienecke), pravnik, rodom iz Hamburga, star 45 godina. Preživeli logoraši svedoče da je bio najkrvoločniji nacista. Pod njegovim rukovodstvom izvršena su mnoga masovna streljanja 1942. i 1943. godine. Njegova vodilja je bila „Firer i nacionalsocijalizam iznad svega i pre svega". Intervencije za logoraše retko su kod njega uspevale. Često js govorio da Srbe i Cigane treba uništiti. U logor je, u određeno vreme, najčešće dolazio fijakerom, a prevoz je plaćala niška opština45.

Sekretar Gestapoa za sve vreme rata bio je potporučnik Oto Ersil, rodom iz Berlina, a komesar Gestapoa i koncentracionog logora 1942. godine bio je major Hori Benc iz Štetina. Major N. Liht, predsednik ratnog suda, bio je takođe Jedna od važnih ličnosti Gestapoa.

Isledne i izvršne sudije u Gestapou bili su: Hanc Degert, iz Hanovera, star 35 godina, zamenjivao je šefa Gestapoa, i Julije Eriho, specijalista za jevrejska pitanja46. Svedoci govore da je bio veliki zločinac. Blistao je od zadovoljstva kad otkrije i zatvori nekog preostalog Jevrejina. Lično je saslušavao Jevreje, tražio da priznaju gde su se skrivali. Jednu Jevrejku je uhvatio poslednje godine rata. Hvalio se kako ima dobar njuh. Streljao ju je u logoru. Po zlodelima je upamćen i gestapovac Feliks.

Tumači i agenti Gestapoa bili su folksdojčeri: Ervin Francezi, student medicine iz Rume, star 35 godina, koji je imao veliki uticaj u Gestapou, bio je naoko uglađen ali okrutan prema ljudima; Jozef Filka, star 30 godina; Stevan (Štefan, Svetozar) Živković, oficir bivše jugoslovenske vojske, nemilosrdno tukao zatvorenike na saslušanju; Stefan Danković, iz Pančeva, star 23 godine, Ludvik Sofejić, iz Banata; Karlo Ungar, koji je uoči rata živeo u Nišu sa porodicom, pored ostalog bio je jedan od rukovodilaca streljanja na Bubnju i drugi47.

Od velike koristi Gestapou bili su i ostali folksdojčeri iz Niša. Nosili su na rukavu traku sa kukastim krstom, bili povlašćeni i korišćeni gde god Je bilo potrebno. Uoči rata u Nišu je bilo ukupno 24 folksdojčerske porodice sa 80 članova. Bavili su se zanatima, imali dobre zarade, ali su se ipak stavili u službu fašizma. Za vreme rata u Nišu je bilo folksdojčera i iz Makedonije i Vojvodine, tako da se njihov broj povećao na 670. Vođa mesne folksdojčerske grupe bio je Štefan Bauer, lični tumač feldkomandanta, a kasnije tumač u ratnom sudu. Svedoci su ga upamtili po folksdojčerskoj uniformi. Zbog aktivne saradnje sa okupatorom, skoro svi su, po oslobođenju, pobegli iz zemlje. Pet folksdojčera su bili izraziti ratni zločinci48. Kao poznavaoci mesnih prilika bili su od velike koristi nemačkoj obaveštajnoj službi, posebno gestapovcima. Beliki broj svedoka govori da su od porodica uhapšenih za sebe i svoje pretpostavljene uzimali velike sume novca i namirnica (mast, meso, rakiju, vino) da bi „pomogli" u spasavanju nekog zatvorenika. Uzete namirnice (kasnije i raznu drugu vrednu robu, delove nameštaja i pokućanstva) slate su u velikim količinama u Nemačku.

Najvažnija uloga Državne tajne policije bila je obračunavanje sa NOP-om. U uputstvu šefa Službe bezbednosti od 21. oktobra 1941. godine kaže se: „Suzbijanje ilegalnog komunističkog pokreta spada isključivo u nadležnost Policije bezbednosti, uz eventualnu saradnju sa policijom dotičnog kraja." Radi toga treba „stvoriti mrežu oblasne službe Državne tajne policije, razgranatu preko cele teritorije", s tim da se naročito koriste za ovu službu oni koji su „došli iz ilegalnog pokreta". Zbog toga je Gestapo vršio pritisak na mnoge zatvorenike da bi ih pridobio za izdajnički rad.49

U nadležnosti Gestapoa bila je i cenzura privatne pošte, preko koje je dolazio i do podataka i povoda za hapšenja. Kontrolor telegrama bio je podoficir Valter Metkanes. Za cenzuru su bili zaduženi folksdojčeri i gestapovci Svetozar Živković i Karlo Ungar, koji su kontrolisali desetak cenzora, od kojih su neki postaveljni po njihovom zahtevu. Cenzorima je stalno pretila opasnost od hapšenja, te su zato iznalazili razloge i napuštali taj posao.

Pošta iz nadleštava nije cenzurisana, a sva ostala je klasificirana. Pošta iz Makedonije, Bosne, Hercegovine i drugih krajeva van Srbije, zadržavana je i obeležavana sa „Š" (šverc). Ostala je otvorena i po sadržini obeležavana sa „K" (komunisti), DM (dražinovci), bez potpisa sa „A" (anonimni), a zatim predavana gestapovcu na proučavanje, koji je zatim zatvarao i slao adresantu, dok je sumnjiva zadržavana i na osnovu nje preduzimane policijske mere. Na ovaj način su pisma cenzurisana i u drugim poštama na teritoriji Feldkomandanture 809.50 Poznato je da su na osnovu tako zadržavanih pisama uhapšeni dr Dragoljub Dimković, hirurg niške bolnice, i potpukovnik bivše jugoslovenske vojske Ninković, koji je 1944. godine streljan na Bubnju zbog dopisivanja sa sinom, prebeglim u Englesku iz nemačkog zarobljeništva.

Do formiranja ispostava BdS poslove bezbednosti u Leskovcu, Zaječaru, Knjaževcu, Negotinu, Aleksincu i Prokuplju vodila je feldžandarmerija, pod rukovodstvom krajskomandantura, odnosno ortskomandantura u tim mestima. Od 12. maja 1942. godine u Leskovcu deluje Okružna policijska uprava BdO Beograd, koja je sa kapetanom Verhmanom radila na suzbijanju NOP-a i kontrolisala SDS, a od leta 1942. godine deluje ispostava BdS na čelu sa SS podoficirom Nadlerom, koga je kasnije zamenio SS podoficir Adolf Dajerler, pa su zatim bili Rihard Butgerajt (Richard Butgereit), Fajštrizer (Feistrizer) i na kraju, do maja 1944. godine SS poručnik Drekol (Drecoll). S obzirom na veliku aktivnost NOPa na ovom području, ova ispostava je imala stalnu radiovezu sa BdS-om u Beogradu. Pored bliske saradnje sa Krajskomandanturom i Policijom poretka, ispostava se u radu oslanjala na kvislinšku vlast, a naročito na okružnog načelnika Živojina Đurića i Veru Pešić, predratne nemačke agente RSHA. Vera je radila po više linija (i za Abver i BdS-Beograd), ubacivana je u Kukavički NOP odred i na neke sastanke, zbog čega je, o tome neinformisana, Specijalna policija bila uhapsila, ali je brzo pustila na intervenciju BdS. Uhapsili su je četnici DM Gorskog štaba 11. novembra 1943. godine i streljali posle nekoliko meseci.

Ispostava BdS Kladovo-Negotin-Zaječar formirana je za zaječarski okrug maja 1942. godine, sa sedištem u Kladovu, radi obezbeđenja plovndbe na Dunavu. U početku je njome rukovodio SS podoficir Rudolf Grosman. Avgusta 1942. godine preselila se u Negotin, služila se sreskim zatvorom u Zaječaru, a imala je i logor za zatvorenike. Maja 1944. godine seli se iz Negotina u Zaječar.52

Pod neposrednim rukovodstvom Gestapoa bio je koncentracioni logor u Nišu, a upravu logora činili su gestapovcišefovi logora, izvršne sudijs i komandanti logora, koji su se tokom rata menjali.

Osim ustanova Abvera i RSHA, dolaskom SS generala Majsnera formirana je u Beogradu i ustanova Policije poretka (Ordnungspolizei) kojom je rukovodio Zapovednik policije poretka (Befehlshaber der Ordnungspolizei, skraćeno: BdO), koji je bio podređen Majsneru. U Nišu je BdO imao Oblasnu policijsku komandanturu (Polizeigebietskommandantur BdO), kojoj su bile podređene okružne policijske uprave (Polizeikreistelle BdO) u Leskovcu i Zaječaru formirane u maju 1942. godine. Policija poretka imala je svoju obaveštajiu službu, obavljala policijske zadatke, vodila aktivnu borbu protiv NOPa, kontrolisala je SDS, tesno je sarađivala sa ispostavama BdS, dajući jedinice za pretrese i odmazde, obezbeđivala je železnički saobraćaj i vojnoprivredne objekte.53

Ove policijske jsdinice u jugoistočnoj i istočnoj Srbiji delovale su kao kaznena ekspedicija, angažujući i kvislinške formacije, četnike, SDS, SDK, Ruski zaštitni korpus, a nekad sadejstvujući i sa Vermahtom. Prve formacije Policije poretka stigle su u Srbiju juna 1941. godine (64. rezervni policijski bataljon) sastavljene od četiri čete pomoćne policije folksdojčera.54

O ulozi i zadacima tih snaga u gušenju ustanka u Srbiji bilo je govora na sastanku u Nišu, 21. jula 1941. godine, sa feldmaršalom Listom, koji je prolazio kroz Srbiju sa nemačkim komandantom Više komande za naročitu upotrebu LXV generalom Baderom i generalom žandarmerije Hofmanom. Zaključeno je da za borbu protiv partizana treba prvenstveno da se koriste Operativne grupe (Einsatzgruppe) Sipo i SD, zatim jedan policijski bataljon od tri čete i vojna žandarmerija, uz angažovanje svih kvislinških formacija.55

U prvoj polovini 1942. godine odlaze iz Srbije neke pešadijske divizije Vermahta, ali stacioniraju se tri policijska puka BdO, koji su bili pod komandom generala Majsnera. U njihovom sastavu bilo je i pomoćnih policijskih bataljona koje su, pod komandom nemačkih oficira, činili folksdojčeri, beloemigranti i Albanci u nemačkoj uniformi.56 Razvojem ustanka na jugoistoku Srbije, u Nišu su, tokom 1942. godine, jačale nemačke policijske snage za intervenciju na terenu.

U Nišu je Oblasna policijska komandantura BdO, pod komandom Ota Vejhovera, bliskog saradnika generala Majsnera, uhvaćenog i osuđenog posle rata na smrt, organizovala česte akcije čišćenja terena u svrljiškom, leskovačkom i prokupačkom kraju, terorišući stanovništvo.57 U mnogim takvim poterama, krajem 1942. i početkom 1943. godine, ta policija je, zajedno sa kvislinškim jedinicama, pohapsila i doterala u logor na Crvenom krstu preko 2000 lica, od kojih je oko 70 streljano na Bubnju, dok su ostali internirani u logore u Nemačkoj.58 U Nišu je bilo i sedište zloglasnog bataljona „Oranienburg".59

42. Dr Jovan Marjanović, n. d., s. 29 i 42; 36. NOR, XII/4-45; NN, Nemačka obaveštajna služba IV, Beograd 1959.
43. N. N, Nemačka obaveštajna služba IV, Beograd 1959.
44. Isto.
45. IaN, Mf. I/510-529; KOZARA, K2. Gestapovce je vozio fijakerom Živojin Aranđelović iz Niša, kasnije uhapšen i ingerniran u Nemačku. Sa n>im je iz Knežice bilo u logoru 11 lica. (NmN, izjava Aranđelovića nkl.)
46. Isto, KOZARA, K-2/68.
47. IaN, KOZARA, K-1/18 i 42.
48. IaN, KOZARA, K-3/148-153, K2/41 i 68. (Tumači u Feldkomandanturi 809 bili su i ovi folksdojčeri: N. Vidrinski, Eliza Gruber, N. Rudi, Dragutin Hirš, a u Gradskom poglavarstvu Anka Bajčetić).
49. 36. NOR, I/2-46.
50. Arhiva Okružnog suda u Nišu, K-96/48, Presuda Ljubiši Joksimoviću, šefu cenzure pošte broj 1 u Nišu, koja je poništena posle žalbe (uhapsili ga Nemci jula 1944. godine i predali logoru).
51. N. N, Nemačka obaveštajna služba IV, Beograd, 1959.
52. Isto.
53. Isto.
54. 36. NOR/3-126.
55. Venceslav Glišić, Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1945, Beograd, 1970, s. 12.
56. 36. NOR, XII/3-126; Dr Jovan Marjanović, n. d„ s. 125.
57. Narodni list br. 199 od 24. aprila 1948, i br. 43 od 21. IV 1945. g. (Ratnog zločinca Ota Vehovera, Vojni sud je osudio na smrt streljanjem).
58. D. Živković, D. Dejanović, M. Milovanović. Ć. Stamenković. Niš u vihoru oslobodilačkog rata, Novi Sad, 1968. (dalje: Grupa autora, Niš u vihoru. .) s. 320.
59. dr Milivoje Perović, Leskovac u ratu i revoluciji, Beograd, 1968, s. 90.

Iz knjige

Miroslav M. Milovanović, Logor na Crvenom krstu, NEMAČKI KONCENTRACIONI LOGOR NA CRVENOM KRSTU U NIŠU I STRELЈANJA NA BUBNЈU, Institut za savremenu istoriju – Beograd, Opštinski odbor SUBNOR – Niš,IRO „Narodna knjiga“ – Beograd.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License