Nemacki Zatvor U Tvrdavi

Nemački zatvor u Tvrđavi

Zahvaljujući takvim saradnicima okupatora kakvi su bili ljotićevci Mnrko Nešić, Milovan Kostić i Milan Spasenić, zatvori Uprave policije u Dušanovoj ulici, Kaznenom zavodu i Sreskom sudu bili su puni, pa ih je trebalo rasteretiti za nove zatvorenike koji su dovođeni iz raznih krajeva. Posle transporta na Banjicu radi streljanja jedne i puštanja druge grupe, preostale zatvorenike iz prvih hapšenja komunista preuzeli su Nemci posle dva meseca i sproveli ih stražarno iz Kaznenog zavoda u gestapovski zatvor u Tvrđavi,165 smešten u zgradi vojnog zatvora bivše jugoslovenske vojske. Tamo su već bili zatvoreni i neki zarobljeni borci partizanskih odreda i pohapšeni ilegalni radnici NOP-a.

U taj zatvor dovedena je i Jelka Radulović, član KPJ i istaknuti partijski rukovodilac iz Aleksinca, koja je u fabrici duvana u Nišu stvorila jako partijsko jezgro i razvila veliku političku aktivnost među radnicima. Uz pomoć jednog izdajnika uhapsio je agent Dušan Pejčić 16. septembra 1941. godine u momentu kada je tom provokatoru predavala letke 166 u izveštaju Uprave policije se kaže da je Jelka u Nišu bila prijavljena pod lažnim imenom Radmile Milovanović, da je imala falsifikovanu legitimaciju, izdatu u Leskovcu, i da je prilikom pretresa kod nje pronađeno 20 letaka komunističke sadržine, namenjenih radnicima iste fabrike, skojevcima Svetislavu Kokoviću i Krsti Stefanoviću,167 koji su takođe uhapšeni sa još 18 radnika. Posle saslušanja u Specijalnoj policiji, gde je stoički izdržala mučenje, prebačena je u zatvor u Tvrđavi. Polipija kod Kokovića i Stefanovića nije pronašla propagandni materijal, ali ih je ipak zbog ispisivanja parola u gradu sprovela u koncentracioni logor na Crvenom krstu.

Pošto ta prva hapšenja nisu dala očekivane rezultate, jer se NOP širio na čitavom području Feldkomandanture 809, počela su hapšenja „iz preventivnih razloga" i pre objavljivanja nemačkog uputstva od 22. oktobra 1941. godine, kojim ;e traženo da se moraju uhapsiti „sva ona lica koja su poznata kao komunisti… svejedno da li se bave ilegalnim radom, ili pe" 169 u vezi sa tim a i 3bog uočene partizanske kurirske aktivnosti oko Panteleja, u Nišu je, odmah posle napada partizana na železničku stanicu u Paliluli, uhapšeno više takvih lica. Sprovedeni su u Specijalnu policiju, a posle saslušanja u zatvoru Sreskog suda, prebačeni u nemački zatvor u Tvrđavi.170

Ljotićevac Milovan Kostić podneo je takođe izveštaj svojoj centrali u Beogradu o hapšenju Jelke Radulović kao „opasne komunistkinje" i o pokušaju upravnika policije i bana da neke zatvorenike oslobode. On u pismu kaže: „Živanović je uhapsio mnoge komuniste za koje je od nas dobio podatke", ali da nailazi na „ogromne smetnje" od upravnika policije koji se suprostavlja tim hapšenjima, dok ban lično interveniše za studenta Slobodana Popovića, komunistu „poprŠzšČga", izbeglicu iz Skoplja. Iz iisma se vidi da se svuda vodi žestoka borba, pa i na ulici, između napredne o.mladine i ljotićevaca.171

Iz Leskovca su nemačkim kamionom vezani dovedeni četrnaestogodišnji Miodrag B. Nikolić Mija i Vlajko Nikolić Jare, koji su optuženi da su učestvozali u paljenju štampe na ulici i nošenju hrane partizanima. Radi zastrašivanja i iznuđivanja priznanja prethodno su im pokazali obešene na Trgu Kralja Milana (danas Trg Oslobođenja) u Nišu.172 Dovedene su i druge grupe zatvorenika iz Leskovca, Grdelice, Jagodine, Aleksinačkih rudnika i drugih mesta.

Posle povlačenja partizana iz oslobođenog Prokuplja 9. oktobra 1941. godine, dovedeno je desetak rodoljuba iz tog grada i okoline, a posle borbe na Paliluli i seljaci iz svrljiških sela, zatim neki službenici železnice i, zbog posedovanja oružja, više seljaka iz zaječarskog okruga. Bilo je i zatvorenika koji su odgovarali za kriminal.

Pored desetak seljaka iz okoline Zaječara i Negotina, taoca za sinove partizana, koji su brzo pušteni, u zatvoru u Tvrđavi nalazila su se i dva partizana zarobljena u borbi kod D. Dušnika 23. septembra 1941. godine, Vojislav Vojkan Pavlović radnik Železničke radionice, član KPJ i Sekula Stanimirović, učenik Železničke zanatlijske škole i član SKOJa iz Velike Draguše. Upravnik policije ih je, na traženje nemačkih vlasti, predao feldžandarmeriji u Nišu i predložio da se četničkoj patroli koja ih je zarobila dodeli „pripadajuća novčana nagrada pošto su uhvaćena lica bila članovi komunističke bande". Dva četnika su za taj svoj „uspeh" dobila šest hil,ada dinara.173 Vojkan i Sekula su, posle jednog dolaska šefa Gestapoa Hamera i šefa Opšteg odseka Uprave policije Mirka Živanovića, prebačeni iz kolektivne zatvorske sobe u samicu.

Kad je u sreski zatvor doterana veća grupa zatvorenika iz Leskovca i okoline, početkom oktobra 1941. godine su došli šef Gestapoa SS kapetan Hamer (Nagšpeg) i gestapovac Ervin Francezi i isterali sve zatvorenike u dvorište, uzsli im generalije i ka.mionom ih prebacili u gestapovski zatvor u Tvrđavi, i to na očigled članova porodica koji su im doneli hranu.

U zatvoru u Tvrđavi bila je i supruga revolucionara iz Leskovca Koste Stamenkovića Savka, koja je posle izvesnog vremena puštena. U jednoj ćeliji je bila i Boginja RistićBajević, koju su 1.novembra 1941. godine uhapsili Nemci i četnici i nakon saslušanja u Leskovcu sproveli u Niš. Ona je uspostavila vezu sa ćelijom u kojoj je bila Jelka Radulović, sa kojom je uoči rata radila u naprednom pokretu u Aleksincu. Jelka je vođena na saslušanje i iz policije vraćena izmrcvarena i prebijena.

Zatvorenici su sa tugom gledali njeno polomljeno i izmučeno telo i divili se njenom dostojanstvenom i prkosnom držanju.

Zgrada gestapovskog zatvora u Tvrđavi imala je u prizemlju pet ćelija samica i jednu sobu, a na spratu, levo i desno, po jednu veću sobu za zatvorenike i jednu manju za nemačku stražu. U sobama je ležalo po 20-30 ljudi na daščanom podu, na kome je bilo malo slame, oivičene daskom da se ne bi rasturala. U jednom partijskom dokumentu, kojim se Odbor NOF-a poziva da zatvorenicima pruži pomoć, broj zatvorenika je preuveličan: „Preko 200 rodoljuba sede danas gladni i pro.mrzli u hladnim šupama Tvrđave".174

Zatvor je bio opasan zidom od armiranog betona sa žicom na vrhu. U dvorištu je bio jedan nemački stražar, a jedan je kružio. Izuzimajući nekoliko zatvorenika u ćelijama koji su zlostavljani, režim za ostale nije bio strog. Kad je bilo lepo vreme dan su provodili u dvorištu, igrali su šah, razgovarali, pa i tiho pevali. Uveče i u podne zatvorenicima u ćelijama, radi pozdrava i ohrabrenja, drugovi su pevali pesme na Jeseljinov tekst. Partizani, Vojkan i Sekula, odgovarali su iz ćelije tiho partizanskim pesmama.175 U zatvoru je vladalo veliko drugarstvo, „jedan orah se delio na četiri dela", razgovaralo se o politici, političkoj ekono.miji, Albert Goranić je recitovao Šantićeve i Matoševe pesme178…

Paketi su samo izuzetno mogli da se uručuju zatvorenicima, tako da je veza sa spoljnim svetom održavana jedino preko Blagoja Stankovića, opštinskog službenika. koji je svakog dana, u određno vreme, konjskim kolima dovozio manjerke sa hranom vrlo slabog kvaliteta. On je donosio i odnosio ceduljice i poruke, te se tako održavala veza zatvorenika i njihovih porodica.

Iz zatvora u Tvrđavi Nemci su povremeno puštali po dva do pet zatvorenika, ali je Specijalna policija neke ponovo hapsila i upućivala u koncentracioni logor na Crvenom krstu. Za pojedince je intervenisao Kosta Pećanac.

Posle jednog dolaska šefa Gestapoa Hamera i šefa Opšteg odseka Uprave policije Mirka Živanovića, svi preostali zatvorenici su 13. novsmbra i krajem decembra 1941. godine prebačeni kamionom u koncentracioni logor na Crvsnom krstu iz kojeg su neki pušteni.

Na veliko njeno iznenađenje, puštena je 19. decembra 1941. godine i Boginja Ristić-Bajević, koju su saslušavali i tukli u Logoru na Crvenom krstu i po dva časa, jer ju je šef Gestapoa smatrao zatvorenicom sa krupnim funkcijama u NOPu, želeći bezuspešno da od nje dobije neke podatke. Neočekivano je nuštena i čak automobilom odvezena do partizanskih veza, na osnovu sporazuma o razmeni zarobljenika između rukovodstva Tonličkog NOP odreda i četničkog vojvode Mihaila Popovića Mike Jastreba, čijeg su sina bili zarobili partizani prilikom prvog oslobođenja Prokuplja. Dočepavši se slobode i dobivši ime Slobodanka, Boginja je produžila borbu u Topličkom NOP odredu do kraja rata.177

165. To su bili: Nikola Đorđević Musa, Aleksandar Stefanović Cajlaz, Branko Nikolić, izbeglica iz Skoplja, Branislav Bojković, Ljubomir Verner, Milivoje Ivanović i drugi.
166. Podaci Razumenke Petrović, člana OK KPJNiš i Mirka Stefanovića, člana KPJ, dati autoru; Milan Kozić, Staro društvo na okupu, Narodne novine od 15. IV 1981.
167. IaN, Mf. 3/130.
168. IaN, KOZARA, K3; Arhiva Okružnog suda Niš, K118/1947.
169. 36. NOR, 1/2-143.
170. Slobodan Popović, U zatvorima okupiranog Niša, feljton Narodnih novina od februara do aprila 1966. (Iz Niša su bšš zatvoreni: Velizar Pešić, student prava, Milivoje Ar. Popović, novinar, inženjer Joksimović, Danilo Bukiš, pravnik (Jevrejin), Albert Gorjanić, reditelj pozorišta u Skoplju (Jevrejin), Slobodan Popović, student šumarstva, Branko Đurašković, Hranislav Veljković, radnik Ristićeve tekstilne fabrike. Iz Leskovca su bili i Petar Jović, krojač, Savka Stamenković, Spasoje Petrušić sa ocem i Vuksan Bulatović, a iz Grdelice gimnazijalci Velja Stefanović Novica i Dragomir Dane Bošković Čeda, student prava, Stanoje Petrušić i drugi. Iz Jagodine su dovedeni saradnici NOPa Sreten Nikolić i Ratko Cunjak, a iz Aleksinačkih rudnika rudari Ćira Golob i Soko.
171. NRGFSP, dok. org. ZBOR, pismo Milovana Kostića. (Kostić se žali da je Slobodan Popović, pljunuo Ratka Stankovića „u lice dva puta", pa je pljunuo i njega, zbog čega je Slobodan dobio batine i šamare na ulici. Kada je Slobodan doveo drugove da se sa Kostićem obračuna, ovaj je potegao revolver i malo je falilo, kako kaže, da ih „pošalje na onaj svet").
172. Izj. Miodraga Nikolića, data autoru.
173. IaN, Mf. 1'222, Izveštaj Uprave policije Banskoj upravi od 27. IX 1941.
174. 36. NOR, 1/2-56.
175. NmN, izj. Boginje Ristić Bajović, Aleksandra Stefanovića Cajlaza i drugih, knj. XVII.
176. NmN, izj. Aleksandra Stefanovića Cajlaza, knj. XVII.
177. NmN, izj. Boginje Ristić Bajović, nkl.

Iz knjige
Miroslav M. Milovanović, Logor na Crvenom krstu, NEMAČKI KONCENTRACIONI LOGOR NA CRVENOM KRSTU U NIŠU I STRELЈANJA NA BUBNЈU, Institut za savremenu istoriju – Beograd, Opštinski odbor SUBNOR – Niš,IRO „Narodna knjiga“ – Beograd.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License