Likvidacija Logora Na Crvenom Krstu I Kvislinskih Zatvora

Likvidacija Logora na Crvenom krstu i kvislinških zatvora

Avgust i septembar 1944. godine bili su puni ohrabrujućih unutrašnjih i spoljnopolitičkih događaja. Snažnim prodorima na frontovima savezničke armije su se sve više približavale srcu hitlerove Nemačke. Početkom setembra Crvena armija bila je već na tlu susednih zemalja, a Bugarska donosi odluku o povlačenju svog okupatorskog korpusa iz Srbije. Još u aprilu 1944. godine izvršena je reorganizacija i smanjivanje osoblja Feldkomandanture 809, o čemu je već bilo reči. Gestapo je i dalje u Nišu, ali je ispostava Vs13 sva svoja akga spalila već 18. aprila 1944. godine iz „preventivno policijskih razloga".901

U našoj zemlji, a posebno u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji, gde je preneto težište borbe NOV protiv okupatora i njegovih slugu, koji su iz dana u dan trpeli poraze, opšte ustaničko raspoloženje bilo je prisutno svuda. Deklaracija o sporazumu Tito-Šubašić od 8. avgusta i ukaz kraljevske vlade o raspuštanju četničke Vrhovne komande od 25. avgusta 1944, o čemu su javljali radio Slobodna Jugoslavija i London, izazvali su pojavu dezerterstva i rasula u kvislinškim redovima, ali i još čvršće povezivanje sa okupatorom najokorelijih i najreakcionarnijih snaga Nedićeve SDS i četnika Draže Mihajlovića. Nedić je 24. avgusta naredio da se u „ugroženim" područjima mobilišu mladići od 15-35 godina, a Draža Mihajlović je naredio „opštu mobilizaciju" 1. septembra 1944. godine, koju je Keserović izvršavao svom žestinom.

Svi ti događaji odrazili su se i na situaciju u Nišu. Usled učestalih savezničkih bombardovanja i hapšenja od strane okupatora i Specijalne policije, građani su napuštali grad, odlazili u jedinice NOVJ ili se sklanjali po selima u okolini. Kuće su zaključavane ili su u njima ostajali samo stariji ljudi. I život u Logoru na Crvenom krstu i zatvorima Specijalne policije ispunjen je većim strepnjama i neizvesnošću da li će se dočekati već bliska sloboda. Interniranja u Nemačku i streljanja na Bubnju, o čemu je bilo reči, izazivala su stalnu nervnu napetost i strah logoraša, čiji broj se krajem avgusta, od prosečno 1000 tokom rata, smanjio na oko 200-300. Slična je situacija bila i u Kaznenom zavodu i zatvoru Specijalne policije, dok ostali kvislinški zatvori, kojih je nekada bilo oko 20, već dugo više nisu postojali. Među logorašima nalazili su se i oni sa dve i više godina logorskog staža, koje je uprava logora zadržala za neke za nju važne poslove. Oni su bili svedoci mnogih gestapovskih zverstava.

Logoraši su bili dosta dobro obavešteni o situaciji na frontovima saveznika i u zemlji. Znali su i o ostalim događajima o kojima je bilo reči i o rasulu u kvislinškim redovima. Oni koji su znali nemački, nešto su saznavali i od nekih demoralisanih nemačkih stražara, ili prisluškivanjem radia iz gestapovskih prostorija. Pojedini logoraši koji su svakodnevno vođeni na izgradnju skloništa od bombardovanja u Tvrđavi ili da pakuju opljačkane stvari u Nišu, koje su vozom slate za Nemačku, slušali su razgovore nekih bugarskih i nemačkih sprovodnika o propasti Nemačke i Bugarske, da će zatvorenici biti pušteni na slobodu, a da njihova sudbina ostaje potpuno neizvesna. Ljudi su se radovali dobrim vestima, prepričavali su ih i preuveličavali, ali i strahovali od gestapovaca, spremnih svakog trenutka na najgore.

Maštanje o skoroj slobodi, koja ipak nije tako brzo i lako dolazila, pothranjivale su borbe koje su se vodile na ozrenskim i svrljiškim planinama i na Jastrepcu. Potmuli odjeci bacača mina i artilerije, koji su se iz daljine čuli, tutnjava nemačkih kamiona, tenkova i drugog naoružanja, koje povremeno prođe putem pored logora, izazivali su u svesti logoraša razne pretpostavke, koje su često bile bez osnova i samo želja za životom tih izmučenih ljudi prenapetih nerava zbog neizvesnosti i straha od streljanja na Bubnju. Uobrazilja je živo radila. Iako je Crvena armija bila još daleko od naših granica, očekivalo se da se već sutra ili sledećih dana Nemci u toku noći izgube, a pojave partizani i prekinu njihove patnje. Međutim, iznenadni povremeni dolazak zloslutnih kamiona sa ciradom i gestapovskih malih kola, a zatim prozivanje i odvođenje na streljanje, vraćalo je logoraše u logorsku realnost i opominjalo da smrt stalno lebdi iznad njihovih glava.

O tim nadanjima i strahovanjima, psihičkoj napetosti, i opterećenjima logoraša najbolje govore oni sami. Svedok Marko Franeta kaže. „Bombardovanja učestala, skoro svakog dana, užas. Nas zatvaraju, gestapovci beže… Jedan zatvorenik poludeo od straha. Metnuo šajkaču na motku, protnuo kroz prozor i viče savezničkim avijatičarima: 'ja sam tu'. Jednu ženu, koja je vikala u rastrojstvu, ubili su… Jednog dana dođe Mile Porta, radio u šusterskoj radionici… Klimnu mi glavom od vrata. Odoh kao u ČUS i svratim u radionicu 'Slušaj, kaže, dobro slušaj. Oslušnem nored zida i zbilja se nešto čuje. Čuješ li neko bubnjanje, to su kaćuše, kaže Mile. Opet tražimo od Badoljevca da pita onog italijanskog ambasadora (radio u ambasadi u Sofiji) gde je front… Kada smo izlazili na rad, otac braće Radman, stari dr Radman, pita svakog dana: 'Majstore, hoće li da mi puste sinove?' Sutra ponovo dolazi, obilazi oko žice, ponovo pita, a ja mu odgovaram: 'Čuje se, gospodin doktore, da će ih pustiti danas, sutra…'. 'Pa oni su tumači, verovatno će ih pustiti za neki dan', kaže stari Radman i dodaje, 'ja se zato ovde i majem da bi ih prihvatio, Oni su sada uplašeni, zbunjeni…

… Darko bio nekud van sa Nemcima i vratio se. Uplašen je. Razgovara se dr Stokićem i kaže: 'Loša situacija, spremaju streljanje'. Istog dana to kaže onaj 'ambasador' Italijan. Ubrzo svi logoraši samo o sutrašnjem streljanju pričaju, samo se na streljanje misli… Drugi pronose vest da ćs sve logoraše predati ljotićevcima i Nedićevcima, a neko kaže da će nas zapaliti zajedno sa logorskom zgradom, svi su uznemireni…"902

U Kaznenom zavodu je bila slična situacija. Pronosile su se najraznovrsnije vesti o streljanju, pomešane sa nadama da će preostali zatvorenici ipak biti pušteni kućama. Mislilo se i o bekstvu. Tih planova bilo je i ranije ali su propadali, a zatvorenici su po grupama prebacivani u nemački logor i odatle u druge logore ili su ih streljali. Jednom se uspelo da se naprave otisci ključeva, čak da se naprave i ključevi, ali je i taj plan bekstva propao, kao i jedan da se agentima u datoj situaciji baci u oči naftalin, pomešan sa alevom paprikom. Pojedincima je polazilo za rukom da pobegnu, kao Budimiru Ugrenoviću iz Čubure i Milevi Cekić Bogatinović, iz Skoplja.

Situacija u Kaznenom zavodu postala je naročito kritična za zatvorenike posle atentata na Mirka Živanovića, šefa Specijalne policije. Smatralo se da će ga to još više razbesneti i opredeliti na još jedan masovan zločin.903 Znajući ga kao okorelog protivnika NOPa, koji se posebno isticao u hapšenju komunista, skojevaca i ostalih rodoljuba, a imajući u vidu da je pri kraju spreman na najgore zločine, Okružni komiteg KPJ Niš doneo je odluku o likvidaciji tog zločinca, koji je na ulici izigravao elegantnog i uglađenog gospodina.904

Posle dva neuspela pokušaja da taj zadatak izvrše, četiri borca, Miloš Pešić, Nahod, obučen u železničarsku uniformu, Radomir Arnautović Mile, Ratomir Blagojević Raca i Sekula pošli su iz Kamenice čezom i jednim konjskim kolima, natovarenim slamom, u kojoj je bio skriven puškomitraljez marke „Brengal". Prošli su preko Jagodinmale i levom obalom Nišave i pored Železničke stanice izišli na jedan kilometar od Kaznenog zavoda, gde su ostavili kola pored gguta i sa puškomitraljezom postavili zasedu u kukuruzu. Čekali su da prođe Živanović uveče oko 19 časova, kada se obično vraćao iz zgrade Specijalne policije pored Nišave u svoj stan u Kaznenom zavodu. No, nepredviđeno su u automobilu sa njim bila dva ljotićevca sa puškomitraljezima, a u prethodnici i zaštitnici takođe u kolima ljotićevci. Ipak su otvorili vatru iz puškomitraljeza i izrešetali kola u kojima je bio Živanović. Poginuli su i ranjeni njegovi pratioci, ali je on ostao nepovređen i sa preživelim pratiocima pobegao prema Kaznenom zavodu. Smatrajući da se vrši napad na zatvor u Kaznenom zavodu, ljotićevci koji su ga obezbeđivali, otvorili su vatru iz svih oružja u pravcu napadača, dok su Bugari, ne znajući o čemu se radi, sa pozicije mosta na Južnoj Moravi kod Mramora i iz Novog Sela, otvorili vatru iz minobacača na „pobunjenike" u Kaznenom zavodu.905

Strah da partizani, uz pomoć zatvorenika, ne napadnu Kazneni zavod doprineo je da se Gestapo i Mirko Živanović brzo dogovore o prebacivanju zatvorenika iz Kaznenog zavoda u Logor na Crvenom krstu, pošto je Zavod sa pložaja van grada bilo teško braniti. Zatvorenici su se uznemirili, jer se pronela vest da će ih streljati. Krajem avgusta puštena je jedna grupa starijih, iznemoglih i bolesnih zatvorenika, dok ih je oko 60, o čemu je bilo reči, prebačeno u logor. Prvog septembra, oko 200 zatvorenika je prebačeno u zatvor Specijalne policije. Pošto toliki broj nije mogao da se smesti u ćelije, mnogi su tu noć proveli u dvorištu. Sutradan je trebalo svi da budu predati Nemcima radi smeštaja na „sigurno mesto", u Logor na Crvenom krstu.

U takvoj situaciji ponovo se javlja misao o bekstvu. Pošto su tog jutra, 2. septembra, saveznici bombardovali Niš, oglasile su se sirene i nemački vojnici i čuvari zatvora su pobegli u skloništa. Oko šest časova ujutru i građanstvo je takođe bežalo van grada. Pred sam nalet aviona ulice su bile gotovo puste. Stvorila se očigledno prilika za bekstvo.

U takvoj situaciji zatvorenici su počeli da ispituju prostorije, prolaze i ogradu. Jedino na prozorima kancelarije šefa Specijalne policije Živanovića nisu bile jake rešetke. Do nje se moglo doći kroz kancelarije agenata i kroz sobu u kojoj su zatvorenici saslušavani i mučeni. Jedna grupa je pošla prema toj kancelariji, a druga je lomila vrata i katance na ćelijama u kojima su bili najteži zatvorenici. U tom trenutku počeli su da nadleću avioni. Prva grupa zatvorenika je prodrla u Živanovićevu kancelariju i obračunala se sa jednim agentom koji je bio nemoćan pred njihovom navalom. Obili su prozor i jedan za drugim iskakali na ulicu. Malo kasnije počele su na periferiji Niša da padaju prve bombe. Svako je bežao gde je znao i gde mu je najlakše bilo, koristeći drugi nalet bombardera. Neki su bežali prema Kameničkom Visu, drugi na drugu stranu, preko polja i brda u svoje krajeve, da bi otišli u partizane.

Tako je tog jutra pobeglo 150 zatvorenika, dok su u zatvoru ostali stariji ljudi koji nisu mogli da beže.904 Jedna grupa mlađih zatvorenika takođe nije uspela da se na vreme izvuče, te ih je straža posle bombardovanja zatekla u zatvoru. Ubrzo su došli Živanović i gestapovac Karlo Ungar i skomili se na njih, tražeći da kažu ko je organizovao bekstvo i obijao ćelije. Ungar je naredio da se ta grupa, u kojoj je bio svedok Vlajko S. Mitić, učenik gimnazije iz Gornje Toponice prokupačke, sprovede u Logor na Crvenom krstu.
Preostali zatvorenici iz Kaznenog zavoda pušteni su 9. septembra, među kojima i Leposava Dedijer, iz Prokuplja i Olga Rakić Radosavljević, napredna učiteljica u Belogošu. Tako su 9. septembra 1944. godine definitivno likvidirani zatvori Specijalne policije i Kaznenog zavoda. Tog dana nestao je iz Niša sa porodicom i šef Specijalne policije Mirko Živanović.

Tih dana su i neke očigledne promene dnevnog režima nagovestile likvidaciju Logora na Crvenom krstu, jer logoraši nisu izvođeni na rad van logora. Radili su u krugu logora na uklanjanju tragova gestapovskih zločina tokom rata. Uništavali su dokementaciju o logorašima i palili odela streljanih. Klali su logorsku stoku i živinu, pakovali meso za Nemce i kamuflirali kamione za pokret. Kopali su rupe u dvorištu, razrovanom od bombardovanja, ne znajući za kakvu svrhu to čine. Osim Nemaca logor su obezbeđivali i Albanci u nemačkoj uniformi, sa kojima je uprava logora imala muke, jer su se kolebali, pa su neki i streljani. Zatvoreni u samice nemački dezerteri tražili su da idu u Vojvodinu da brane svoje porodice. Prkosili su upravi logora, zbog čega su ih divljački tukli, a neke i streljali. Jedan nemački oficir postrojio je i stražu, vršio smotru i šikanirao zbog sitnice, stavljajući do znanja da će najstrožije kazniti njihovu neposlušnost i kolebljivost. Jedan je za opomenu stavljen da leži u lokvi krvi u krugu.907

O svemu tome preživeli logoraši opširno govore. „Slali su nas na tavan - kaže jedan svedok - da snosimo neku garderobu u dvorište. Bili su to nemački i bugarski šinjeli, a na nekim petokrake zvezde, zatim dečija garderoba, ženske haljine, ženske cipele i papuče, crnotravska odeća i obuća, odela iz raznih krajeva. Jezivo je bilo to gledati. To smo sve nosili u jednu rupu i palili benzinom. Tražili su da sve to dobro sagori i da ne ostane nikakav trag. Miris od sagorevanja vune osećao se jako, a od dima se u krugu nije ništa videlo. Iz vatre se podekad čula eksplozija …'908

Posle se prešlo na paljenje arhive i dokumentacije o logorašima. „To je bilo na sedam dana pre našeg puštanja, kaže svedok. Spalili su evidenciju koju je vodila Mila Đorđević… Cepani su blokovi, vađene neke knjige iz sanduka, neki spiskovi i spaljivani u drugoj rupi. Terali su čas da ovo brzo radimo, ali da ne gledamo u ono što smo cepali i palili".809 Paljenje arhive i drugih stvari ponavljalo se više dana.

Uprava logora i Gestapo završili su na kraju sve pripreme za evakuaciju, kamioni su bili spremni za pokret iz Niša. No. trebalo je rasčistiti sa preostalim logorašima kojih je bilo oko 100, koliko ih je ostalo nakon puštanja, 9. septembra, oko 150. Gestapo je i za taj poslednji „posao" imao donešenu odluku. Trebalo je samo izvršiti. Uklanjanje tragova zločina na Bubnju js ranije završeno pod kontrolom Specijalne komande 1005, iste one policije koja je nadzirala iskopavanje i spaljivanje streljanih na Jajincu kod Beograda.
Došao je četvrtak, 14. septembar 1944. godine. Već oko šest časova isterani su svi logoraši iz soba. Dvorište je bilo puno gestapovaca. Ljudi su se sa strahom pitali šta će biti sa njima. Počelo je prozivanje. Prozvani su izlazili i svrstavali se u poseban stroj. Smatrali su da će ih za koji trenutak odvesti na Bubanj, pa su se pogledima praštali od onih koji nisu prozvani. Kad su završili prozivanje. Nemci su neprozvanim naredili da idu u sobu broj 12, a prozvane su poveli prema zgradi uprave, gde su jedan po jedan dobijali stvari koje su im uzete prilikom dovođenja u logor, a zatim su na brzinu uzimali i svoje stvari iz soba i ponovo se postrojili u dvorištu. Onda je otvorena kapija logorskog kruga i rečeno im da se što pre gube, da idu kući i da se u svojim mestima jave mesnim vlastima. Ljudi su se sa nevericom, ali presretni, u grupicama žurno udaljavali u raznim pravcima, ne okrećući se fašističkom mučilištu, u kome su živote izgubili mnogi njihovi drugovi. Pošto su glavni putevi bili prepuni nemačkim vojnim transportima i kolonama, krenuli su sporednim putevima prema slobodnoj teritoriji.

O tom poslednjem prozivanju i izdvajanju logoraša u dve grupe na dan likvidacije logora govore mnogi preživeli logoraši. Evo nekih kazivanja:

„Odveli su nas u dvorište, kaže svedok… bilo nas je, po sećanju oko 100. Prozivali su i ljudi su izlazili… Napravile su se dve grupe… I mene su prozvali… Prozvali su i Italijana, njega štiti Ženevska konvencija, mislio sam u sebi, znači naša grupa neće biti streljana. Ali jedan Nemac mu prilazi i gurnu ga u leđa tako da ga je povredio… Znači, ne štiti ga Ženevska konvencija… naša grupa ide na streljanje, mislio sam i opraštao se od života. Prozvali su i dva dečaka od 18 godina… bili su u partizanima, zarobili ih Nemci, prozvali su i Andru Radosavljevića iz Aleksinca, koji je takođe bio u partizanima… znači naša grupa sigurno ide na streljanje. Doveli su u našu grupu i nekoliko zatvorenika sa tavana. Kada su završili prozivanje, prišli su ovoj grupi i ponovo gledali..,, izdvojili su neke iz samica i oterali u grupu neprozvanih".910

„Odjedanput - kaže drugi svedok - komanduju grupi prozvanih 'mirno' i vode prema sobi gde su pare, sat, naše uzete stvari… Znači, idemo u slobodu, da li je moguće da nas puštaju?! Uzeli smo stvari… Opet komanda 'mirno' na srpskohrvatskom jeziku i naređenje da za 30 sekundi izađemo na kapiju… Da li je moguće?! Stegao sam korpu i stvari i poleteo sav srećan. Sad mi se činilo da i Nemci nisu loši, pomislio sam da im se zahvalim što ostajem u životu…. ali kome, pomislih, zar Kučkaru da se zahvaljujem, koji me je tukao, majku mu idiotsku, prođem pored njega sa mržnjom. Jedan logoraš se okreće Kučkaru, koji je stajao na izlazu, hoće nešto da mu kaže, a on ga šutnu i ovaj polete napred.. ,"911

Kada su prozvani pošli prema kapiji, tada se iz sobe broj 12 čuo jauk, zapomaganje, stvorila se panika i gužva. Nemci su nadali viku i zapretili oružjem. Među neprozvanim je bilo logoraša sa dugim logorskim stažom, koji su, radeći po naređenju određene poslove u logoru, imali najviše prilika da se upoznaju sa zverstvima gestapovaca i uprave logora, sa njihovim nečovečnim metodama i najnehumanijim postupcima prema ljudima koji za njih nisu imali nikakvu vrednost. Bilo ih je i koji nisu bili dugo u logoru, ali su prošli kroz poseban vid gestapovske tiranije ili su iz drugih razloga bili nepoželjni svedoci. Sve takve najinformisanije moguće svedoke života u logoru trebalo je, po odluci Gestapoa, pobiti.

Kad su pustili prozvane logoraše, počeli su da streljaju preostale, i to u krugu logora. Nacisti nisu hteli da gube vreme i odvode ih na Bubanj. Tako su već oko devet časova 14. septembra 1944. godine počeli da izvode jednog po jednog logoraša i da ih ubijaju u krateru iskopanom eksplozijom avionske bombe na severnoj strani logorskog kruga. Građani iz neposredne okoline logora čili su revolverske pucnje i rafale automata na malim razmacima. Nemci nisu svoja zverstva prikrivali od okoline. Jauci, posmrtni ropci, prkosni uzvici i pucnji mešali su se i dopirali i do puta i do najbližih kuća. Ubrzo se u krateru našlo 10 ženskih i 26 muških, ukupno 36 unakaženih leševa logoraša, koji su poliveni krečom i zatrpani.

Prilikom ekshumacije novembra 1944. goddine leševi su bili toliko unakaženi od krečnog mleka i metaka, tako da je mali broj streljanih identifikovan.912 Međutim, iz svedočenja preživelih logoraša i porodica žrtava pred Komisijom za utvrđivanje ratnih zločina utvrđena su imena za veći broj lica streljanih tog dana. Tu su bila braća Radman, Slobodan, student medicine, u funkciji logorskog lekara i tumača, i Darko, student medicine, zadužen za magacin u logoru; Milja Kalanović, odgovorna za logorsku kuhinju, inače napredna učiteljica, poznata iz naprednog učiteljskog pokreta uoči rata i u NOPu vlasotinačkog sreza; Mirjana Mila Đorđević, student, istaknuta aktivistkinja NOPa povezana sa Mesnim komitetom KPJ u Nišu, koju je izdao Miša Obradović Zoran; Nadežda Kalezić, učiteljica iz Toplice; dr Aleksandar Stokić, lekar iz Aleksinca, koji je bez ustezanja pričao u gradu šta javljaju radiostanice Slobodna Jugoslavija, Moskva i London, u logoru su ga znali kao lekara sa crvenim džemperom. Tog dana streljani su još: Radivoje Tanasković Raka, iz sela Lazarevca kod Blaca, učenik gimnazije u Nišu, žalio što kao hrom nijs mogao da ode u partizane, zatim Darinka Spasić, krojačka radnica iz Kuršumlije, više puga hapšena zbog aktivnog rada i mnogi drugi.913 Tih dana streljano je i pet ljudi na Đuzinim livadama, preko puta Kaznenog zavoda. Tamo je vršeno streljanje pojedinaca više puta i ranije.

Nemački koncentracioni logor na Crvenom krstu likviran je 14. septembra 1944. godine. Sutradan već nije bilo nikoga u logoru iz logorske uprave i straže. Tog dana iz Niša se povukao i Gestapo, ostavljajući grad operativnim i iemačkim vojnopolicijskim jedinicama. Zgradu logora i osgale objekte u logorskom krugu koristile su do oslobođenja neke nemačke radne grupe.

Likvidacijom logora i odlaskom Gestapoa iz Niša feldžandarmerija pri Feldkomandanturi 809 preuzela je hapšenje pojedinaca koji su saslušavani i zatvarani u samoj Feldkomandanturi. U Niš su 20. septembra 1944. godine prebačena vozom iz logora na Banjici tri zatvorenika Branko Bukvić, Đorđe Orović i Milorad Dimitrijević. Oni su uhapšeni jula 1944. godine u Kosovskoj Mitrovici i odvedeni na Banjicu, a u Nišu je trebalo da se zamene za neke zarobljene Nemce, zbog čega su vođeni do Gornjeg Matejevca. Međutim, do razmene nije došlo, jer Nemci nisu prihvatili uslove partizana, ali su ovi zatvorenici ipak pušteni na slobodu 12. oktobra 1944. godine.914

Oslobođenjem Niša 14. oktobra 1944. godine i čitave jugoistočne Srbije, definitivno je prestao strah od hapšenja i streljanja. Počeo je novi život u tako željenoj slobodi.

Nemački koncentracioni logor na Crvenom krstu u Nišu je u drugom svetskom ratu, od septembra 1941. do 14. septembra 1944. godine, delovao kao inetitucija Policije bezbednosti, Službe sigurnosti i Gestapoa. Uporedo sa masovnim terorom u velikim oružanim akcijama protiv partizanskih odreda i policijskim provalama u gradovima, on je imao zadatak da okrutnim režimom i egzekucijama doprinese gušenju ustanka naroda za oslobođenje od nacističke okupacije na području jugoistočne i istočne Srbije. Skoro svakodnevna masovna hapšenja i dovođenje rodoljuba u logor u čitavom ovom periodu govore o kontinuitetu otpora i borbe naroda ovoga kraja protiv okupatora, njegovoj želji za slobodom bez obzira na razna mučenja, pretnje, zastrašivanja i masovna streljanja na Bubnju.

U teškim borbama koje su jake udružene snage neprijatelja vodile 1942. godine protiv partizanskih odreda, zarobljavani su i dovođeni u logor borci i pripadnici mesnih partizanskih desetina, članovi KPJ i SKOJa i drugi saradnici NOPa iz gradova i sela, od kojih su mnogi završili život na Bubnju ili kao internirci u nemačkim koncentracionim logorima širom porobljene Evrope. Međutim, 1943. i 1944. ratne godine, kada se odredi i NOP posle krize obnavljaju, stabilizuju i omasovljavaju, da bi zadnje godine prerasli u krupne pobedonosne jedinice NOVJ, retka su zarobljavanja i dovođenja u logor boraca, ali je neprijatelj svoj bes za poraze u borbama iskaljivao na rodoljubivom nenaoružanom stanovništvu, dovodeći ga masovno u logor. Mnoga svedočenja preživelih koji su prošli kroz ovaj logor govore da je Logor na Crvenom krstu, sa najsurovijim policijskim metodama i najnehumanijim pritiscima do fizičkog uništenja, bio izuzetno teško mučilište ljudi sa slobodarskim željama i idealima.

Teško je na kraju svesti podatke o ukupnom broju ljudi koji su bili u logoru, internirani i streljani za vreme drugog svetskog rata, jer je Gestapo svu svoju dokumentaciju o tome uništio. Zato smo se u isgraživanju služili delom od saveznika zaplenjene dokumentacije, koja je slata višim nemačkim komandama, i sećanjima preživelih logoraša. Prema tako prikupljenim podacima, kroz Logor na Crvenom krstu i ostale zatvore u Nišu, sa kraćim ili dužim zadržavanjem, prošlo je tokom rata.ma oko 30.000 lica iz raznih krajeva Srbije, a najviše sa područja Feldkomandanture 809.

Na osnovu do sada poznatih arhivskih dokumenata, do kojih s.mo u istraživanju došli, kazivanja preživelih logoraša i nepotpunih podataka Komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njegovih pomagača, po kojima je na Bubnju streljano „nekoliko hiljada lica oba pola"915, ustanovili smo samo delimičan broj od nešto preko 5.000 streljanih na Bubnju i okolini, od toga oko 1.910 poimenično. No, to nije sve. Neke nenavedene i neidentifikovane grupe ljudi streljane su na Bubnju ili u okolini odmah po dovođenju u Niš iz drugih logora ili posle neprijateljskih akcija na terenu, a da ti ljudi nisu ni dovođeni u logor. Druge grupe su vođene sa terena na Bubanj radi zastrašivanja, a zatim u logor. Nemamo ni imena 584 zatvorenika Kaznenog zavoda, streljana samo u jednom danu, 16. februara 1942. godine, a bilo je „800 osuđenika raznih vrsta", od kojih niko nije ostao živ, jer su streljani kasnije u raznim odmazdama.

Prema tome, broj streljanih iz Logora na Crvenom krstu do koga smo došli ovim istraživanjem ne može se nikako smatrati definitivno utvrđenim. Na budućim istraživačima je da dalje tragaju za arhivskim dokumentima na osnovu kojih bi se došlo do stvarnog broja streljanih.

906. Svetislav Milenković i Milenko Stamenković, n. d. s. 579.
909. NmN, izj. Milanke Korunović, Marka L. Franeta, Miodraga Sganojevića i drugih.
910. NmN, izj. Vlajka S. Mitića.
912. Narodni list - Niš, br. 3 od 26. X 1944.

Iz knjige
Miroslav M. Milovanović, Logor na Crvenom krstu, NEMAČKI KONCENTRACIONI LOGOR NA CRVENOM KRSTU U NIŠU I STRELЈANJA NA BUBNЈU, Institut za savremenu istoriju – Beograd, Opštinski odbor SUBNOR – Niš,IRO „Narodna knjiga“ – Beograd.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License