Kvislinski Zatvori
Zatvor Specijalne policije
Zatvor Specijalne policije
Zatvor u kasarnama 16. puka
Zatvor u kasarnama 16. puka
Zatvor Gestapoa u čijim je podrumima bio zatvor
Zatvor Gestapoa u čijim je podrumima bio zatvor
Zatvor
Zatvor
Zatvorske barake kod Ćele-kule
Zatvorske barake kod Ćele-kule
Zgrada divizije - Zatvor SDS-a
Zgrada divizije - Zatvor SDS-a
Upravna zgrada Specijalne policije
Upravna zgrada Specijalne policije
KP Dom
KP Dom
Zatvor
Zatvor
Zatvorenici u bugarskom zatvoru
Zatvorenici u bugarskom zatvoru
Streljanje na Bubnju
Streljanje na Bubnju
Streljanje na Bubnju
Streljanje na Bubnju
Vojvoda Kosta Pećanac
Vojvoda Kosta Pećanac

Kvislinški zatvori

Formiranje partizanskih odreda u jugoistočnoj Srbiji, njihova svakodnevna borbena dejstva i druge akcije na tom području i u čitavoj Srbiji nailazile su na snažnu podršku širokih narodnih masa, a naročito omladine. Usled napada partizanskih odreda „ceo aparat sreske Uprave na području Niša i njegove šire okoline je paralisan", a „u grad se infiltrirao veći broj komunista".178 Okružni i mesni komiteti KPJ u Nišu, Leskovcu, Zaječaru i Kruševcu razvili su veliku aktivnost.

Propagandni materijal se rasturao i čitao, izvođene su sabotaže, počev od cepanja neprijateljskih plakata, pisanja parola protiv fašizma i izdajnika, pa do sečenja telefonskih kablova, paljenja kamiona, novina, zamazivanja mastilom propagandne nemačke karte itd. U Železničkoj radionici, Pejićevoj livnici, Mostovskoj radionici, Ložionici, Fabrici duvana i drugam fabrikama i ustanovama, posebno u srednjim školama u Nišu, a isto tako i u drugim gradovima na teritoriji Feldkomandanture, odvijala se veoma značajna aktivnost NOPa. U jugoistočnoj Srbiji delovali su NOP odredi Ozrenski, Svrljiški, Kukavički, Jablanički, Toplički i Rasinski.179

Uporedo sa takvim razvojem NOPa, rasle su i represalije nad slobodoljubivim stanovništvom. Kada su 22. avgusta 1941. godine u Aleksincu partizani ubili sreskog načelnika Krunoslava Ošavkovića, odmah je došla kaznena ekspedicija pod komandom potporučnika Ciglera, iz strеljačke komande Š/741 u Zaječaru, i otpočela krvavi teror. Radi svoje bezbednosti, za vre.me boravka u Aleksincu, držala je u zatvoru 50 talaca, dok je sedam građana, posle velikog mučenja, streljala i njihova tela obesila, tačno onako kako je naredio general Vajhs, tj. da se svi streljani obese, a njihovi leševi ostave da vise. Spaljene su i neke partizanske kuće.180

Bio je to početak zločina okupatora na području Feldkomandanture 809, koji je trebalo da deluje zastrašujuće na stanovništvo i ustanike na širem području. Kaznene ekspedicije nemačkih i kvislinških oružanih odreda često su odlazile na teren i otuda dovodile mnoge uhapšene građane. Zatečeni prilikom okupacije predratni zatvori - Uprave policije u Dušanovoj ulici, Kazneni zavod, zatvor u Sreskom sudu i nemački u Tvrđavi - bili su puni, pa su zato otvarani novi.

Razvojem ustanka i otpora naroda protiv okupatora i njegovih pomagača, broj zatvora je narastao na 22. Samo na prostoru prečnika 300 metara, sa centrom gde se danas seku ulice Stanka Paunovića i Oktobarske revolucije, bilo je sedam zatvora. Niš je bio podeljen na četiri kvarta i svaki od njih imao je zatvor u koji su zatvorenici dovođeni neposredno posle hapšenja, a zatim sprovođeni u zatvore onih koji su davali naloge za hapšenje.181

Tako Niš, kao veliki političko-administrativnoekonomski i vojnostrategijski centar, sa jakim okupatorskim i kvislinškim vojnim formacijama i mnogim zatvorima, postaje i najveći centar za hapšenje i likvidaciju rodoljuba za široko područje Feldkomandanture 809, a nekad i cele Srbije.

U svim većim naseljima, sreskim i okružnim mestima, gde su bile stacionirane okupatorske i kvislinške formacije, bili su i njihovi lokalni zatvori, u koje je za vreme rata zatvaran veliki broj rodoljuba. To su bila, takođe, svojevrsna mučilišta sa primenom najsurovijih metoda mučenja da bi se iznudilo priznanje.

„Teži politički krivci" iz tih i drugih zatvora na terenu dovođeni su u zatvore u Nišu, među kojima su bili najpoznatiji nemački koncentracioni logor na Crvenom krstu sa drugim manjim, prolaznim nemačkim zatvorima, bugarski zatvor u podrumima zgrade armije na današnjem Trgu JNA i zatvori Specijalne policije u Kaznenom zavodu, Dušanovoj ulici i u ulici Knjeginje Ljubice (sada Oktobarske revolucije) pored Nišave.

O nemačkom koncentracionom logoru na Crvenom krstu, čije je formiranje počelo septembra 1941. godine, govorićemo posebno. Međutim, i posle formiranja logora i dalje su korišćeni postojeći i otvarani novi zatvori. Skoro svi oni su bili ogranci logora, pošto on nije mogao da primi i sve hapšene radi istrage. Gestapo je imao uvid nad svim zatvorenicima u kvislinškim i bugarskim zatvorima i iz njih uzimao ljude radi streljanja, intsrniranja ili saslušavanja. Zatvorenici su izručivani Nemcima i na inicijativu kvislinške policije i oružanih odreda, a Feldkomandantura 809 i Unrava policije su se nekad i dogovarale kako će i gde smestiti uhapšene kad ih je bilo mnogo.182

Kvislinške zatvore u Nišu i surove metode iznuđivanja priznanja u njima upoznali su mnogi ljudi sa područja istočne i jugoistočne Srbije, od kojih je ogromna većina upravo iz njih upućivana u koncentracioni logor na Crvenom krstu.

Kazneni zavod je, posle koncentracionog logora, bio drugi po veličini zatvor, koji je nakon streljanja osuđenika februara 1942. godins, izuzimajući manji broj osuđenika drugih kategorija, služio za zatvaranje pripadnika NOPa. U izveštaju od 10. marta 1942. godine načelnik okruga niškog kaže da je stvoren logor „za asocijalna lica".183 Međutim, IV odeljenje policije Uprave grada Beograda, koje je februara i marta 1942. godine vodilo istragu u Nišu, dalo je još jedan predlog o formiranju logora. Pošto za to nije dobio saglasnost nemačke policije u Nišu, Nikola Gubarev, funkcioner tog odeljenja, obraća se 14. aprila Ministarstvu unutrašnjih poslova i obrazlaže da će se i ubuduće dešavati hapšenja „običnih članova SKOJa", uglavnom maloletnih, koji su povremeno davali pomoć ili čitali letke, te da je zato potrebno formirati „jedan koncentracioni logor za Niš i šire područje, pod srpskom upravom, vaspitnog karaktera" za lica čija je krivica manja. Uz to on izveštava da je spisak takvih lica dat ne.mačkoj policiji u Nišu.184

Po svojoj prilkci radilo se o koncepciji po kojoj je formiran Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci, što Nemci za Niš nisu prihvatili, pa je tako Kazneni zavod ostao kao zatvor za zatvorenike svih uzrasta koji su mogli biti izvođeni na streljanje na Bubnju.

U njemu je, po izajavama, bilo oko 700 zatvorenika. Zgradu i zatvorenike su obezbeđivali žandarmi, a u jednom delu „Crvene kuće" bilo je i pripadnika drugih kvislinških formacija. I jedne i druge stalno je kontrolisalo petnaestak nemačkih vojnika.185

Rat je u Kaznenom zavodu zatekao na dužnosti upravnika Jevrema Nenadovića. Od 4. av1usta 1941. do marta 1942. godine upravnik je bio Milan Obradović, a posle njega Miodrag Damjanović. Osim loših stražara, zatvorenici se dobro sećaju i brojnih usluga i lepih postupaka komandira straže Janka Peinovića.

Nismo našli dokumenta iz kojih bi se utvrdilo koliko je zatvorenika prošlo kroz ovaj zatvor, ali se zna da ih je bilo mnogo, od kojih je veliki broj streljan na Bubnju, drugi su internirani u koncentracioni logor na Crvenom krstu i druge logore, a treći, posle izdržane kazne pušteni kućama. Zatvorene žene su bile smeštene u četiri sobe u prizemlju „Crvene kuće", do sobe agenata. a na spratu su bile sobe za muškarce, iz kojih se moglo videti odvođenje zatvorenika na Bubanj radi streljanja. Među zatvorenicima bilo je često i majki sa decom od jedne godine.

U Kazneni zavod su dovođeni zatvorenici najčešće posle saslušanja u Specijalnoj policiji, a neke su agenti policije i ovde saslušavali. Česti posetioci Zavoda bili su i gestapovci. Zatvorenike je na Bubanj sprovodila feldžandarmerija, u Logor na Crvenom krstu agenti policije sa policijskom stražom ili feldžandarmerijom.

Režim u ovom zatvoru bio je mnogo snošljiviji od onog u Logoru na Crvenom krstu. Zatvorenici su puštani jedanput dnevno u dvorište, u šetšu od 15-20 minuta. Pšli su na odstojanju, u koloni po jedan, sa rukama na leđima. Nisu smeli da razgovaraju. Belom linijom je bilo odzojeno šetalište za žene i muškarce, pa su na odstojanju mogli da se vide. U vreme šetnje redari su sređivali sobe, iznosili kible, donosili vodu za ppće. Tada su mogli na česmi da operu rublje. Posebno određene grupe zatvorenika ribale su hodnik, stepenište i kuhinju. „Slobodnjaci" su radili u bašti Zavoda, dok su neki, radi svršavanja zatvorskih poslova, izlazili sa stražom u grad. Preko njih su zatvorenici uspostavljali vezu sa svetom van zatvora. OK KPJ i MK KPJ u Nišu su neke informacije o životu u Kaznenom zavodu dobijali i preko Milke Pecarske i Velinke Gajić-Vele Mrđe službenika građanske bolnice, koja je u Zavodu imala rođaka Radeta Mrđu, majstora za razne opravke, koji je kasnije otišao u Bor.

Samice su bile male, visoke, sa prozorima do plafona, za po jednog zatvorenika, izuzev samice broj 5 u koju je moglo da se smesti i pet.188 Bilo je i većih i manjih skupnih soba. Svaka je imala sobnog starešinu, redare, slamarice na podu, kiblu iza vrata, na sredini sto i dve klupe. Svetlo je gorelo cele noći, a kroz špijunku na vratima kontrolisano je kretanje u sobi. Jedna soba je korišćena za zatvorenike osuđene na smrt.

Hrana je donošena iz grada i deljena jedanput dnevno. Bila je vrlo slaba i sastojala se od čorbe sa malo povrća, pasulja i 200 gr. proje za cso dan.187 Međutim, bilo je dozvoljeno donošenje paketa, sa kojima je, uglavnom, podmirivana potreba u hrani. Pakete su često zatvorenmci krišom koristilti za dopisivanje sa porodicama. Za međusobno dogovaranje u priličnoj meri su koristili zatvorsku a.mbulantu, koja se nalazila preko puta „Bele kuće", u kojoj su 1944. godine radili lekari - zatvorenici, dr Uroš Jekić i dr Josip Valčić, i medicinska sestra Olga. Preko ovih lekara i bolesnika često su usaglašavani iskazi za saslušanja. Kasnije je zarbanjen istovremeni pregled bolesnika iz zatvorskih soba „Bele" i „Crvene kuće".188

Zatvor za saradnike NOPa u Kaznenom zavodu likvidiran je 9. septembra 1944. godine.

Zatvor Uprave policije je bio opšti istražni zatvor za sve kategorije zatvorenika, ali je u njemu, uglavnom, najviše bilo političkih zatvorenika, aktivista i simpatizera NORa, koje su hapsili agenti Specijalne policije iz Niša i Beograda. Za zatvor su korišćene četiri mračne podrumske prostorije u Dušanovoj ulici br. 52, od kojih su dve bile okrenute ulici. a dve dvorištu. Na prozorima su bile zakucane daske. Ovaj zatvor je mogao da primi oko 100 lica. Posle saslušanja, uz primenu najsurovijih metoda mučenja, zatvorenici su predavani Nemcima u koncentracionom logoru, odvođeni su u Kazneni zavod ili puštani kućama.

Zatvorenici se iz ovog zatvora sećaju veoma humanih postupaka ključara Mladena Savića. „Nosio me posle tuče na saslušanju na ruke kao dete …, dao mi malo rakije da se osvežim …, dao mi u samici svoju bundu …, preneo poruku majci …, učio nas da ne priznamo" itd.189 izjavljivali su mnogi zatvorenici.

Zbog oštećenja zgrade u Dušanovoj ulici bombardovanjem, Uprava policije je 1944. godine radila u Božinovoj ulici br. 43, koristeći u blizini još dve zgrade.

Zatvor Specijalne policije funkcionisao je kao istražni zatvor od kraja marta 1942. godine, odnosno od potpunog izdvajanja Opšteg odseka Uprave policije i njegovog prelaska iz Dušanove ulice u zgradu Jevrejina Mevoraha u Ulici Knjeginje Ljubice br. 13 (sada Oktobarske revolucije). Zatvor je u vrlo nepovoljnim uslovima mogao da primi oko 100 zatvorenika, koji su bili smešteni u dve podrumske mračne i vlažne prostorije, bez dovoljno vazduha. U sobi od oko 16 m2 bilo je po 15-20 zatvorenika koji su se u letnjim mesecima prosto gušili. Iznad podrumskih prostorija bile su ćelije, takođe tesne, u kojima je nekad bilo i po šest zatvorenika.

Iz njih su se često čuli jauci tučenih. Dvorište u kome je bila i jedna baraka sa dvema prostorijama, bilo je ograđeno visokim zidom i podeljeno na dva dela, za žene i muškarce. Za vreme Aćimovićeve ofanzive i dvsrište je bilo puno zatvorenika.

Kada su učestala bombardovanja Niša, Specijalna policija je 1944. godine uhapšene saslušavala i u Kaznenom zavodu, gde je njen šef Živanović i stanovao i odakle je pobegao iz Niša.

Tiranija prema zatvorenicima u istražnim zatvorima Specijalne policije malo se razlikovala od one u nemačkom koncentracionom logoru. Agenti ove policije i njihov šef Mirko Živanović, zadojeni antikomunističkom mržnjom. prilikom saslušanja su, bezobzirnom tučom oštećujući životne organe i otvarajući rane na telima zatvorenika, uspevali da otkrivaju članove organizacije KPJ i SKOJa i da priznanjima pojedinaca, koji nisu mogli da izdrže muke, dođu do podataka za nova hapšenja. Mnogim saslušanjima su prisustvovali Eriho i drugi gestapovci.

Rekviziti za mučenje bili su lanci za vezivanje ruku i nogu, korbač, pendrek, motke. Zapisana su kazivanja mnogih koji su na svojoj koži osetili njihovu primenu. „Uz pesničenje i šamaranje, stavljaju ljude u kvrgu…" Tuku po tabanima i golom telu, tražeći priznanje … Vuku glavu šalom da slome kičmu, nabijaju igle ispod nokata… Zavlače cev od pištolja u usta, pucaju iznad glave… Da se ne bi čuli jauci nesretnika na ulici, stave šal u usta i puste muziku. Agent Nikola Gubarev, sa više od 100 kgr, seo bi na leđa žrtve i tukao do besvesti, a onda je vraćao svesti vodom, da bi dalje nastavio tuču radi iznuđivanja priznanja… Agent Šterić saslušavao je i tukao pred ocem i majkom sina i ćerku da bi ih prisilio da odaju saradnika NOPa… Mnoge pretučene ljude unosili su u sobu u kojoj su bili drugi sa modricama na licu, podočnjacima, vezanom glavom… Neki zatvorenici nisu mogli da hodaju niti da se od modrica i oteklina prepoznaju… Od tuče ostala sam nepokretna, dobila nervni slom, vodili su me u grad da me povrate nekim injekcijama… Na mojim rukama izdahnuo je jedan zatvorenik od tuče… Agent Lužajić me udarao pesnicom, pao sam, a onda me gazio, šutirao, slomio mi zube… Gubarev mi prvo naredio da se izujem i pitao hoću li da priznam, kaže „imam sve za tebe", a onda je počeo da tuče, stavljajući mi čarapu u usta … Jednom zatvoreniku su slomili ruku, vezali smo mu je daščicama… Drugi je tražio da ga iznesemo van da uzme vazduh, a onda je izdahnuo na našim rukama…" Jednog zatvorenika su prebili da prizna da je komesar odreda, iako to nije bio, kao što nije bio ni poslanički kandidat na listi Dragoljuba Jovanovića kako je „Novo vreme" objavilo.190

Zatvor u Sreskom sudu čuvali su žandarmi. O njemu je već bilo nešto reči. U ćelijama i zatvorskim skupnim sobama bilo je 1941. godine oko 50-70 zatvorenika, najviše talaca, roditelja partizana, koji su iuštani tri puta dnevno do klozeta i u šetnju. Ovaj zatvor će kasnije biti čisto sudski zatvor za krivice po kojima sudi redovni sud.

Zatvori SDS su bili prolazni. Jedan zatvor SDS, u kome su zatvorenici zadržavani do 30 dana, nalazio se u kasarni bivšeg 16. pešadijskog puka. Posle akcija na tsrenu, naročito posle Aćimovićeve ofanzive, bio je pun. Za zatvor su korišćene četiri sobe koje su mogle da prime oko 300 lica. U proleće 1942. godine bilo je u tom zatvoru mnogo uhapšenih iz Donjeg i Gornjeg Rinja i drugih sela belopalanačkog i svrljiškog sreza.

Komanda SDS niške oblasti imala je zatvor u Berzi rada (Autokomanda). I taj zatvor bio je stalno pun mnogih saradnika NORa. Mogao je da primi oko 30 zatvorenika. Ostali zatvori SDS nalazili su se u zgradi „Abrašević", zatim kod Hipotekarne banke, u podrumu Oficirske menze, u zgradi Divizije i u Šivari.

Zatvori cobrovoljačkih (ljotićevskih) odreda bili su takođe posebna mučilišta. Bilo ih je više: u mračnim zagušljivim podrumima Ženske gimnazije, zatim u Sokolani i u Svetosavskoj školi (sada Osnovna škola „Učitelj Tasa"). Ovi zatvori su bili prolazni, iz kojih su ljotićevci predavali Gestapou zarobljene partizane i pohapšene pripadnike NOP-a.

Četnički zatvor kod Ćele kule. Osim drugih manjih istražnih zatvora, četnici Koste Pećanca imali su i ovaj veći, smešten u krugu Vojne bolnice, u barake bivše Sanitetske podoficirske škole. Na sredini sobe bila su dva reda potpornih stubova, a pored zidova slama. Na ulazu bila je soba za stražu i jedna za komandira straže. Dvorište, u kome je improvizovan poljski klozet, bilo je ograđeno bodljikavom žicom. Kroz ovaj zatvor prošli su i zarobljeni partizani sa područja Kopaonika, Kraljeva, Jagodine i Timočke krajine, koji su zatim predati Nemcima. Hrana je bila loša, ali su zatvorenici mogli nekad izuzetno da dobijaju pakets.191

178. AUP, K44F, f 1, dok. 3/7 od 30. XI 1941, i K44H. f 1, DOK. 7/66 od 30. XI 1941.
179. VII, Oslobodilački rat naroda Jugoslazije, s. 59.
180. 36. NOR, 1/1-102 i 1/2-191.
181. NmN, izj. Sv. Šumarca i drugih, kn». XXI.
182. NRGFSP.
183. IaN, Mf. Š/226.
184. IaB, 1U116/a (prepis u IaN).
185. NmN, izj. Milana Obradovića, upravnika Kaznenog zavoda, Vlade Popovića pečatoresca i drugih, knj. XXXVIII.
186. NmN, izj. Vlade Popovića, knj. XXXVIII i Dragice Bradaš i drugih, nkl.
187. NmN, izj. Aleksandra Stefanovića i drugih, кnj. XVIII i XI.
188. Isto.
189. NmN, izj. Miroslave Vukićević Savić i drugih, knj. XIII.
190. NmN, izj. Rade Savić Crne, Dragomira Vrećića i Zdravka Vasića iz Aleksinca, Rade Savić iz Tešice, Hranislava Veljkovića i Vlade Popovića iz Niša i Mirka Potića iz B. Palanke i drugih, nkl.
191. NmN, izjave zarobljenih partizana Kopaoničkog i drugih NOP odreda, knj. II-IX.

Iz knjige
Miroslav M. Milovanović, Logor na Crvenom krstu, NEMAČKI KONCENTRACIONI LOGOR NA CRVENOM KRSTU U NIŠU I STRELЈANJA NA BUBNЈU, Institut za savremenu istoriju – Beograd, Opštinski odbor SUBNOR – Niš,IRO „Narodna knjiga“ – Beograd.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License