Internirci Jugoistocne Srbije U Norveskoj

STRELjANI, UBIJENI I UMRLI

UMRLI PO POVRATKU U DOMOVINU

PREŽIVELI INTERNIRCI IZ NORVEŠKIH LOGORA

NAPOMENA:
Pripremajući izložbu „Internirci jugoistočne Srbije u Norveškoj" nastojali smo da prikupimo najelementarnije podatke o internircima i damo ih u vidu spiska. U tom poslu mnogo su nam pomogli preživeli internirci, boračke. organizacije, mesne zajeddice i mesne kancelarije, kao i mnogi pojedinci. Posebnu zahvalnost dugujemo našem saradniku drugu Branku Nožici koji je sve spiskove pripremio.
Mećutim, i pored želje da spisak bude potpun, u tome nismo uspeli, pa ovom prilikom pozivamo sve koji mogu da pruže podatke za lica kojih nema u spisku, to učine preko Narodnog muzeja u Nišu.

IZLOŽBA: INTERNIRCI JUGOISTOČNE SRBIJE U NORVEŠKOJ

PREDGOVOR

Povodom proslave tridesgtogodišnjice ASNOS-a i oslobođenja grada, Narodni muzej u Nišu pripremio je izložbu „Internirci jugoistočne Srbije u Norveškoj".

Ova tematska, izložba, koja se svojim sadržajem uklapa u stalnu izložbenu postavku Logora na Crvenom krstu, ima za cilj, da radnim ljudima Niša, a pre svega njenoj mladoj generaciji, preko dokumentarnog materijala, prikaže stradanje i patnje interniraca u dalekoj, ali nama prijateljskoj Norveškoj.

Vrlo ilustrativna, sa preko sto fotografija i nekoliko desetina sačuvanih predmeta, predstavlja i svojevrstan vid negovanja revolucionarnih tradicija narodnooslobodilačkog rata.

Koristimo priliku da se ovim putem zahvalimo Skupštini opštine Niš koja je obezbedila materijalna sredstva, Opštinskom odboru Saveza udruženja boraca - sekciji interniraca i pojedinačno internircima iz Niša, Leskovca, Prokuplja, Bele Palanke, Gadžin Hana i Svrljiga, kao i drugu Branku Nožici, koji su pružili nesebičnu pomoć da se materijal prikupi i izložba realizuje. Zahvalnost dugujemo i drugu Radisavu Stankoviću, profesoru iz Niša koji je svoje filmove sa Osnivačke skupštine Jugoslavensko-norveškog društva ustupio Muzeju na korišćenje.

Tokom drugog svetskog rata Nemci su iz raziih logora širom Jugoslavije: sa Sajmišta, Banjice, Jasenovca, iz Niša, Gradiške, Šapca i drugih mučilišta, pokupili 4.500 ranjenih i zarobljenih partizana, ilegalnih radnika i pripadnika naroAnooslobodilačkog pokreta i oterali u logore Norveške.

Obale Norveške prema Atlantiku imale su veliki strategijski značaj. Zato su Nemci preduzeli opsežve mere da tu sagrade utvrđenja, baze i puteve prema Finskoj. Zbog toga je na širokom prostranstvu te daleke severne zemlje, od Bergena na jugu, do Karasjoka na severu, bilo 23 logora u kojima su skoncentrisani jugoslo-venski internirci. Pripremana im je teška smrt - postepeno ubijanje užasno teškim radom, glađu i oštrom klimom.

Bili su iz raznih krajeva: iz Šumadije, zapadne Srbije, Beograda, Zagreba, Leskovca, Niša, Toplice i Pomoravlja, sa Kozare, Majevice, Korduna, Banije, Like, iz Slovenije, Bačke, Banata, Srema, Zete, sa Zvečana, Povardarja … Transportovani su u tri grupe i posle kraćih zadržavanja u Austriji i Nemačkoj prebacivani brodovima iz luke Štetin do Norveške. Prva grupa je bila najbrojnija. Imala je oko 3.000 Jugoslovena i u Norvešku je stigla juna 1942. godine. Raspoređeni su u logorima severne Norveške. Druga grupa je stigla oktobra 1942. godine, a treća aprila 1943. godine. Od 23 logora u koje su smešteni Jugosloveni, 13 ih je bilo u severnoj, 9 u srednjoj a 1 u južnoj Norveškoj. U toku rata pojedini logori su ukidani, spajani i iznova formirani, što je zavisilo od broja preostalih logoraša i poslova koje su obavljali.

Pored navedenih logora u kojima su se nalazili isključivo jugoslovenski internirci, Jugosloveni su prebacivani i u druge logore, kao što su Falstat u srednjoj Norveškoj. To je kažnjenički logor u kome su se nalazili Norvežani, Rusi, Poljaci i drugi. Među zatvorenicima bilo je i blizu 100 Jugoslovena. Izvestan broj bolesnih jugoslovenskih interniraca boravio je u odvojenim zatvoreničkim odeljenjima bolnica u Lilihameru i Mirvanu.

Logore u severnoj Norveškoj držale su SS jedinice, a u srednjoj pripadnici organizacije TOT. Od aprila 1944. godine sve logore preuzimaju redovne jedinice Vermahta.

Život interniraca u koncentraštonim logorima Norveške bio je izuzetno naporan i težak. Smešteni u drvenim barakama po 40-50 u sobi, radili su najteže poslove: u kamenolomima, na seči šume, izgradnji utvrđenja, puteva i železničkih pruga, postavljanju dalekovoda. Teški uslovi rada, loša ishrana i nehigijenski uslovi života doprineli su da su mnogi pomrli, mnogi podlegli pod batinama, a najveći broj su eseoovci pobili. Činjena su razna zverstva i primenjivani različiti metodi mučenja. U logorima je vladao pravi teror. Nisu bila retka ni masovna streljanjag Poznata su tako ona u Korgenu i Ozenu, kada su Nemci u julu 1942. godine ubili 59 zatvorenika, zatim ono u Botnu, gde su za samo dva dana, u novembru 1942. godine i januaru 1943. godine, obesni zlikovci ubili 150 logoraša. Najveće i, po načinu kako je izvršeno, najkrvavije masovno streljanje bilo je jula 1942. godine u logoru Bajsfjord. Streljano je 278 interniraca. Najdramatičniji trenutak je bio kada su oe internirci zabarikadirali i nisu hteli da izađu. Ubitačna vatra iz mitraljza zasipala je baraku, ali ni to nije pomoglo. Internirci su i dalje pružali otpor. Na kraju je komandant logora naredio da se baraka pospe benzinom i zapali. U plamenoj buktinji preostali internirci našli su omrt u najvećim mukama. To je bilo ludačko orgijanje i verovatno najsvirepiji zločinački akt koji su Nemci učinili u Norveškoj. Mnoge su teške dane preživeli internirci. Ubijanje na radilištu je svakodnevna pojava. Za Nemce su logoraši bili „gomila razbojnika i bandita". Broj logoraša se stalno smanjuje. Esesovci ubijaju koga hoće i kako hoće. Iznemogle ubijaju kao „lenjivce". Velike grobnice usred šuma brzo se pune, a nove se stalno kopaju. U nekim logorima pojedince bi obeležavali masnom crvenom bojom celom dužinom nogavice. Tako obeležvni internirac bio je unapred osuđen na smrt. Radio bi najteže poslove, a posle izvesnog vremena Nemci bi ga streljali. U tom stravičnom izmišljanju načina, kako ubiti ljude, nemačkoj mašti nije bilo premca. „Igra štapovima" bila je posebna zabava nemačkih stražara.

Stražar bi bacio štap van kruga radilišta, zatim bi azdvojio nekog od interniraca i tražio da ide po štap. Linija gradilišta nije se smela preći, jer se to smatralo bekstvom, a neposlušnost je takođe donosila smrt. Na ovaj način stradalo je mnogo ljudi. Kupanje u hladnom glečerskom jezeru je takoće jedan od vidova mučenja. Internirce bi terali na kupanje bez obzira na vremenske prilike. Često su morali i led da razbijaju da bi se okupali. Posle ovakvih kupanja mnogi su se razboljevali od zapaljenja pluća i ubrzo umirali. Ostali su najsnažniji i najotporniji a njih je bilo malo. Činjena su i Aruga zverstva: vešanje za noge ili ruke, penjanje uz visoku jelu, posle čega bi logoraš dobijao batine ukoliko ne uspe da se popne.

Nemci su sem masovnih streljanja i na razne druge načine otežanali i onako težak život logoraša. Zimi su, na primer, terali lokraše da rade i na temperaturi i do - 40 stepeni i to po deset sati, dok su se stražari smenjivali na sat. Slabo obučeni, iznemogli od gladi i teškog rada, umirali su i na gradilištima.

Duga je lista stradanja jugoslovenskih interniraca. O svakom poginulom mogla bi se napisati posebna priča, potresna i teška. Svn internirci sa područja jugoistočne Srbije prošli su kroz Logor na Crvenom krstu u Nišu. Bili su iz raznih krajeva ovot dela Srbije: iz Niša, Leskovca, Toplice, Zaplanja, Bele Palanke, Svrljiga, Lebana, Bojnika, Medveđe, Vlasotinaca, Zaječara i drugih mesta. Iz Niša su 23/24. aprnla 1942, godine transportovani na savsko pristanište i dalje preko Austrije i Nemačke za Norvešku. Bili eu to borci partizanskih odreda ovog kraja, aktivisti NOP-a, mladi skojevci i ilegalci. Njihova sudbina bila je identična sa sudbini ostalih interniraca. Od njih oko 600, jedva je 300 dočekalo slobodu. Otrgnuti su od borbe koju su vodili, ali od nje neće odustati ni u ilegalnim uslovima rada u logorima Norveške.

Meću internircima u Norveškoj bilo je na desetine članova Partije, skojevaca i veliki broj simpatizera pokreta NOP-a i ilegalnih radnika. To je bila solidna baza koja je doprinela da se vrlo rano po logorima razvije ilegalni rad. Odmah po dolasku u Norvešku, sredinom 1942. godine, otpočeli su sa stvaranjem ilegalnih grupa i partijskih organizacija po logorima. Kako su Internirci bili iz različitih krajeva Jugoslavije, to je otežalonjihov rad i povezivanje, ali vremenom i te teškoće su prebrođene. Išlo se u početku oprezno, pre svega zbog konspiracije i mogućnosti provale, jer meću intervircima bilo je i kriminalaca koji su se i ovde stavili u službu logorske uprave.

Organizacije su postavile jasne zadatke: organizovati politički rad na liniji NOP-a, organizovati borbu protiv kriminalaca i stvoriti jedinstvo akcije. U logoru Korgen stvorena je jedna od prvih grupa i partijska organizacija. U Erlandetu je bilo više aktiva koji razvijaju živ politički rad. Izdaju list „Ošišani jež", „Napred iz žica" i druge. Živa politička aktivnost oseća se i u drugim logorima. Naročito je bilo razvijeno pružanje samopomoći. Naime, sva hrana koja bi se dobijala iz paketa preko Crvenog krsta, od Norvežana ili na bilo koji način, deljena je na jednake delove, s tim što su bolesni i iznemogli dobijali više. Ovaj vid solidarnosti duboko ljudski, bio je zastupljen skoro u svim logorima.

Jedna od značajnih političkih akcija je i štrajk u logoru Botn koji je izbio zbog nepravedne deobe paketa Crvenog krsta. Stražari su pakete otvarali, vadili deo sadržaja, i onako prepolovljene nastojali da podele logorašima, što su ovi uporno odbijali. Na kraju su Nemci morali da popuste, pa su internirci dobijali cele pakete. Ova akcija je velika pobeda koju je izvojevala partijska organizacija logora.

Političkim radom bila je obuhvaćena i omladina o kojoj se naročito vodilo računa. Išlo se zatim da se i mali broj nepismenih interniraca opismeni, pa su osnovani analfabetski tečajevi. Po logorima se organizuju i usmene novine, predavanja sa diskusijsm i sve ove aktivnosti korišćene su u političke svrhe. Kao produžena ruka političkog rada, odnosno političke aktivnosti, bio je kulturno-prosvetni rad. U uslovima ilegalnog rada, kulturno-prosvetni rad imao je određen nivo. Po logorima je bilo dobrih horova, orkestara, recitatorskih grupa i dramskih sekcija. Ovaj rad se razvija prema mogućnostima i to preko priredbi koje su vrlo brižljivo pripremane. Obično su bila dva programa. Jedan, dok su Nemci bili prisutni i drugi kad bi oni otišli. U prvom su obično izvođene narodne pesme i igre i muzičke tačke, dok su u drugom delu na programu bile borbene pesme, skečevi iz NOP-a, „Na dnu" od Maksima Gorkog i druge tačke sa političkom sadržinom. Ovakav rad sa političkim akcentom, bodrio je i podizao duh već iznemoglih interniraca. Ton čitavom životu daju ilegalne partijske organizacije. Stvara se zdrav drugarski odnss, što učvršćuje unutrašnje snage u logoru. Njihova aktivnost bila je sastavni deo narodnooslobodilačke borbe naših naroda, jer oni su, iako prostrano udaljeni, radili na liniji NOP-a i duhom bili uvek vezani za nju.

U svim logorima u Norveškoj internirci su uspostavili od prvih dana prijateljske veze sa norveškim graćanima koji su vrlo brzo postali bliski prijatelji jugoslovenskih logoraša. Međutim, nije sve ostalo na izrazima simpatija, vremenom su organizovane akcije pružanja pomoći u hrani, odeći, lekovima, u organizovanju punktova za prebacivanje begunaca u Švedsku i u svim prilikama kad bi to bilo potrebno. Mnogobrojni su primeri pomoći Norvežana, plemenitih akcija, nesebičnosti i požrtvovanja. I domaći pokret otpora „Hjemmefront" činio je svg da pomogne logorašima. Solidarnost norveškog stanovništva sa Jugoslovenima, Nemci su pokušavali da spreče drastičnim merama, alp su Norvežani nalazili bezbroj načina da pomognu prijateljima između logorskih žica. Svi su pomagali: deca, omladinci, odrasli i time doprineli da se u teškim danima rata stvori jedno novo prijateljstvo. Mnogi su zbog akcija pružanja pomoći oterani u konclogore. Ipak ništa ih nije moglo zaplašiti da nastave jedno plemenito delo koje su sa puno hrabrosti započeli. Velike zasluge ima i Glavni odbor Crvenog krsta iz Tronthajma koji se posebno istakao u snabdevanju logora neophodnim lekovima.

Teško je izdvojiti nekog posebno, ipak nabrojmo bar nekoliko imena onih koji su se istakli u pružanju pomoći: Menson Benoni iz Korgena, Od Jakobson iz Tronthajma, Kore Neset i Trigve Eikset iz Erlandeta, Peter Rodsej iz Stjerne, Erling Nilsen, Julija Jensen, Gunar Karlgord itd. Daleko je veći broj onih čija su imena nepoznata, a koji su takođe mnogo učinili u opštoj akciji pomaganja interniraca i time doprineli da se u najtežim uslovima rata stvore uslovi za trajno prijateljstvo.

Iz koncentracionih logora u Norveškoj tokom rata pobeglo je uz pomoć norveških patriota u Švedsku oko 100 interniraca. U Švedskoj su lepo primljeni i posle kraćih oporavaka dobili razna zaposlenja od čega su se i izdržavali.

Pobegli internirci su u Uspali 31. januara 1944. godine formirali udruženje „Slobodna Jugoelavija". U Švedskoj izdaju i nekoliko informativnih listova kao što su „Rad u slobodi", „Informativni list" i druge.

Članovi udruženja „Slobodna Jugoslavija" učinili su u Švedskoj mnogo na propagiranju istine o svojoj zemlji. Tu svoju aktivnost ispoljavali su organizovanjem raznih kulturno-umetničkih priredbi i gostovanjima po čitavoj Švedskoj.

U 23 logora od Bergena do Karasjoka, od 4.500 interniraca koliko ih je dovedeno u Norvešku, slobodu je dočekalo 1.500, dok su 3.000 nemački nacisti streljali, obesili, umorili glaću i ropskim radom. Oni su zauvek nestali i svojim grobovima obeležili trnovit put slobode. Pali su kao heroji, a njihovi grobovi ostaće večiti evedoci teških ratnih daia kada su Nemci uništavali živote naših ljudi.

Aa bi sačuvali uspomenu i odužili se oenima izginulih, na predlog interniraca, a uz punu podršku norveških vlasti, podignuti su spomenici u Korgenu, Osenu, Rotvolu, Ejzandu, Brekstatu, Potusu, Polarnom krugu i drugim mestima gde su bili logori, kao i dva centralna groblja u Botnu i Muholtu gde su prikupljeni ostaci izginulih Jugoslovena. Danas se o njihovom čuvanju i održavanju staraju lokalne norveške vlasti.

Posle kapitulacije Nemačke u logorima su formirani odredi, uvedena vojna disciplina, a u nekim od njih izabrana su i anti-fašistička veća kao politička tela logora. U to vreme kulturni i politički rad je znatno obogaćen. Izdavan je list „Rad u slobodi", kao i nedeljni čaeopis „Slobodna zora". Održavava su predavanja, politički časovi, organizovane sportske i kulturne priredbe. Šira saradnja koja je uspostavljena posle osloboćenja još više je učvrstila već ravije stvoreno prijateljstvo. Internirci su u tim čestim kontaktima širili istinu o Novoj Jugoslaviji o kojoj se u Norveškoj malo znalo. Tako su oni postali prvi ambasadori svoje zemlje u prijateljskoj Norveškoj.

U Norveškoj i Jugoslaviji su posle rata formirana društva Norveško-jugoslovenskog i Jugoslovensko-norveškog prijateljstva. Cilj oba društva je zbližavanje i razvijanje prijateljstva dva naroda upoznavanjem kulturnih, ekonomskih i istorijskih vrednosti dve zemlje. Mada korevi prijateljstva datiraju iz rata, oba društva svojim programima nemaju zadatak da samo čuvaju staro prijateljstvo i uspomene, već su okrenuta sadašnjici i budućnostk: da šire i razvijaju prijateljstvo, da rade na pozezkvanju mladih i svih graćana Norveške i Jugoslavije. Jugoslovenski i norveški narod vezuje već tradicionalno prijateljstvo skovano u teškim danima drugog svetskog rata i ono duboko prožima našu svest i naša osećanja. Ono se nastavlja i produbljuje na ekonomskom, kulturnom i drugim vidovima saradnje.

Česte posete naših ljudi i razmena državnih delegacija stalko jačaju i produbljuju mećusobnu saradnju na svim poljima društvenog života.

I ova izložba je skroman prilog toj saradnji i zahvalnost svim Norvežanima, znanim i neznanim, koji su tokom rata žrtvujući svoje živote nesebično pomagali naše internirce.

Ona je istovremeno i dug izginulim internircima koji su dali svoje živote za Novu Jugoslaviju.

I z d a v a č: Narodni muzej - Niš
Izložbu i tekst pripremio: Zoran Milentijević
Naslovna etrana: Nikola Antov
Tehnički urednik: Miroslav Krstić
Reprodukcije: Nenad Mladenović
Tiraž: 1000 komada
Štampa: Grafičko izdavačko preduzeće „Prosveta"

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License