Interniranja I Streljanja

Interniranja i streljanja

Čitava 1943. godina karakteristična je po masovnom interniranju logoraša iz Logora na Crvenom krstu i čestim streljanjima. Od Feldkomandanture i krajskomandantura tražilo se „da ne čekaju nedeljama da osvetli neki slučaj". Fašistička Nemačka je u tom periodu njenih poraza čitav svoj ljudski potencijal bacila na front, te je potreba za radnom snagom u njenim fabrikama bila velika, a isto tako i za rasčišćavanja mnogih ruševina od bombardovanja, za vađenje neeksplodiranih bombi, uspostavljanje veza na prekinutim saobraćajnicama, za učvršćivanje atlanskog odbrambenog bedema i druge radove. Za razliku od Majsnera, Nojbaher, Hitlerov izaslanik u Srbiji, tražio je, pored odmazda i neke političke metode, pa je od novembra 1943. godine masovno streljanje na Bubnju nešto smanjeno. Komandujući general je 6. avgusta iste godine izdao naređenje da se logoraši streljaju samo onda kada to izuzetne okolnosti zahtevaju, a logorsks vlasti je orijentisao da ih upućuju na prinudni rad, gde se takođe ubijalo.787 Po završetku Moskovske konferencije 30. oktobra 1943. godine saveznici

784. AS, DK (110), 270/320-dos. 1410; IaN, KOZARA, K2/66, K4/689, IaN, Mf. N/202; AJ, DK, 270/320-dos. 1410. Dokument IaN, KOZARA, OP, K5, srez sokobanjski, Spisak žrtava fašističkog terora sa 476 imena ubijenih od pripadnika DM, doteranih u nemački logor i interniranih na prinudni rad u Nemačku.
786. IaN, neregistrovani dokument KOZARA; Istočna Srbija u ratu i revoluciji, Zbornik dok., kn>. I, Zaečar, 1981., priredio Milan Borković, s. 266.

su objavili svečanu izjavu o kažnjavanju ratnih zločinaca, sa kojom je, preko savezničkih radiostanica, upoznata i čitava fašistička javnost, koja je time upozorena da misli i na posleratnu odgovornost za zločinstva. Međutim, i pored toga, nacisti nisu prezali od masovnih zločina sve do zadnjeg dana rata.

Nemački zatvori u Zaječaru i Leskovcu, koji su podignuti na stepen manjih logora, takođe su bili stalno puni i iz njih se slalo na Banjicu i u Nemačku, povremeno i u logor u Nišu. Od proleća 1943. godine za komandanta logora na Crvenom krstu došao je Verner Šulc, zvani „Motkar", dok je šef Gestapoa i dalje bio poručnik Vineke. Gestopavac Eriho i policijski psi i u ovom periodu su skoro svakodnevno zagorčavali ionako težak život logoraša.

Transporti interniraca upućivali su, uglavnom, na prinudni rad u Nemačku i na „prevaspitanje" skojevaca u Smederevskoj Palanci. „U ovaj zavod slaće se učenici i učenice srednjih i srednje stručnih škola, koje su školske vlasti izgnale ili koji budu izgnani iz škole… i drugih visokih škola i vanškolske omladine oba pola od 14 do 25 goina života po odluci prvostepenih opšteupravnih, odnosno policijskih vlasti. Prinudno vaspitanje omladine po ovom zakonu trajaće 6 meseci do 2 godine", kaže se u Uredbi o tom Zavodu.788 PK KPJ je pisao da je u tom Zavodu „đake od 11 do 18 godina i pohvatane skojevce" prevaspitavao gestapovac Milovan Popović i njegova žena (koja „tumači" istoriju SKP(b).789

U taj Zavod transportovano je nekoliko grupa skojevaca i skojevki, najviše u martu, koji su u logoru proveli oko godinu dana. U nekoliko dokumenata Specijalne policije registrovana su imena deportovanih na „prevaspitanje".790

Jedan od velikih transporta internpraca upućen je, po njihovim izjavama, 5. marta. Tog dana najpre je prozvano u dvorištu sedam talaca, koji su pušteni kući, a zatim i oko 120 logoraša, koji su izdvojeni u posebnu sobu. Dozvoljeno im je bilo da se vide sa porodicama, koje su svoje drage otpratile i sa železničke stanice „Crveni krst". Transport je upućen na SaJmište, odakle je posle petnaest dana jedna grupa logoraša iz Niša izvedena na streljanje, među kojima i Vlastimir Aranđelović, pravnnk iz Niša. Uhapšen je krajem 1942. godine posle prepiske između Uprave grada Beograda i Specijalne policije u Nišu, u kojoj se navodi da je Vlastimir hapšen 19š. godine u Beogradu zato što je advokatu Milisavu Ignjatoviću, komunisti, stavio na raspolaganje svoju legitimaciju sa koje je ovaj skinuo sliku i stavio svoju.791 Tada je streljan i Branko Grozdanović, vojni muzičar. Veći deo niške grupe poslat je sa Sajmišta u Trepču na prinudni rad, a manji u koncentracione logore u Mauthauzenu i Aušvicu.792

U jsdnom zapisniku Odbora Crvenog krsta od 16. aprila 1943. godine regiarovano je više transporta, među kojima i jedan od 3. marta kada je odvedsno u zarobljeništvo 25 oficira. Ispratili su ih saradnici tog Odbora i izdejstvovali viđenje sa porodicama.793 Radi se o oficirima koji nisu bili po volji nemačkim vlastima, jer su Nemci tada strahovali od iskrcavanja angloamerikanaca na našu teritoriju.

„U toku meseca marta, kaže se u istom zapisniku Društva Crvenog krsta, sprovedene su dve grupe građana sa područja Okruga leskovačkog. Prva grupa od 300 ljudi, većinom iz sreza jablaničkog, ispraćena je od naših saradnika" i podeljena im je pomoć Crvenog krsta.794

Prva grupa od 300 interniraca oterana je iz logora 24. marta 1943. godine, što se vidi iz jednog akta Okružnog odbora Crvenog krsta u Nišu, upućenog Okružnom odboru u Leskovcu u kome se traži refundacija vrednosti namirnica izdatih logorašima sa teritorije leskovačkog okruga,795 a druga najverovatnije 31. marta sa kojom je internirana i grupa zatvorenika, pripadnika DM iz svrljiškog Izvora.

Zbog tako velikog pražnjenja logora interniranjem na prinudni rad, jer je potreba za radnom snagom bila velika, Feldkomandantura 809 se zabrinula što neće biti dovoljno logoraša za odmazde, ali je ubrzo stiglo uputstvo da treba „proširivati poduhvate sa ciljem prikupljanja taoca u banditskim oblastima", o čemu je već bilo reči.

Iz logora je 7. (ili 15.) aprila 1943. godine otišao jedan veliki transport sa oko 150 interniraca, u kome su bili i logoraši pohapšeni izdajom Miše Obradovića Zorana, februara i marta iste godine, zatim zatvorenici iz Prokuplja, Bubliie, Dragog Dela, Bogujevca, Statovca i drugih mesta leskovačkog i niškog okruga, koji su pohapšeni sredinom marta i dovedeni u logor. Taj transport je, nakon zadržavanja od oko pet dana na Banjici u Beogradu, upućen u koncentracioni logor u Mauthauzenu, odakle se, o čemu je bilo reči, malo ko vratio živ svojoj kući.796

U toku maja i 30. juna 1943. godine upućeni su po jedan manji transport logoraša na prinudni rad u Nemačku, ali o tome nema opširnijih podataka. Povremeno Je i otpuštano iz logora po 10 do 40 logoraša.

Priliv novih zatvorenika u avgustu i septembru, naročito iz aleksinačkog Pomoravlja i sokobanjskog kraja, o čemu je bilo reči, bio je toliko veliki da su bili puni i zatvori u susednoj bugarskoj kasarni. Zbog toga samo u septembru odlaze četiri veća ili manja transporta iiterniraca u Nemačku i to. 8., 21., 27. i 29. septembra 1943. godine. Svi su imali tretman „javnih" („slobodnih") transporta, što je omogućavalo Društvu Crvenog krsta u Nišu da obavesti porodice logoraša o danu njihovog odlaska da bi im donele najnužnije stvari za put (toplije odelo, veš, obuću, sapun, cigarete, suvu hranu za 5-6 dana, torbu, kofer i slično). Čak im je bilo dozvoljeno da se za pet minuta sastanu i pozdrave sa svojima. Zato su se logoraši i radovali odlasku iz logora u kome se ubija, ne znajući da ih to isto čeka i u Nemačkoj. Sa stanice „Crveni krst" transportovani su u zatvorenim teretnim vagonima i pod nemačkom stražom.797

Nepotpuni su arhivski dokumenti, spiskovi tih interniraca, te se ne može sa sigurnošću reći koliko je svakim transportom internirano, pz stoga prihvatamo izjave interniraca da ih je u svakom bilo od 100-200.798

U transportu koji je septembra upućen preko Banjice u Nemačku bila je i grupa železničara, uhapšenih zbog saradnje sa organnzacijom DM.799 Smatra se da je tada internirano oko 100 logoraša.

Jedan za drugim u Nemačku su 27. i 29. septembra upućena dva velikz transporta interniraca, sastavljena pretežno od seljaka iz sokobanjskog sreza, uhapšenih u bugarskoj akciji oko 10. i 21. septembra. Ima podataka da je iz Žučkovca internirano 96 ljudi, iz Vrbovca 64, iz Rujevice 56, a iz Trubarevca 110. Njih 44 iz Žučkovca i 16 iz Vrbovca su na dan polaska predali sekretaru Odbora Društva Crvenog krsta novac, bonove i štedne knjižice da se uruče njihovim porodicama, što je zapisnički i učinjeno.801
Iz dokumenata Društva Crvenog krsta vidi se da je jedan transport otišao iz logora 29. septembra 1943. godine, kada je „izdeljeno pritvorenicima u logoru 50 paklica cigareta „Drava".801 Tada je internirano u Nemačku dosta srednjoškolaca i logorski lekar dr Radivoje Savić.802

Uprava policije u Nišu izvestila je šefa državne bezbednosti u Beogradu da su 27. oktobra 1943. godine „posebnim nemačkim transportom"803 odvedeni u ratno zarobljsništvo preko Beograda u Nemačku svi oficiri SDS, na čelu sa pukovnikom Filipom Dimitrijevićem, koji su se od hapšanja nalazili u logoru. Istim transportom upućena su na prinudni rad u Nemačku 63 lica „koja su takođe do sada bila pritvorena u koncentracionom logoru".804

U sačuvanom nepotpunom spisku interniraca Društva Crvsnog krsta u Nišu od 10. novembra nalaze se imena 14 žena i četiri muškarca. Tada je po izjavama internirano oko 50 ljudi. Iz dokumenta se vide nastojanja službe CrEenog krsta da uspostavi kontakt logoraša i njihovih porodica radi dobijanja nužnih stvari za put.805 Manja grupa logoraša je internirana u Nemačku decembra 1943. godine. Sa njom je interniran i Dragutin Jović, logorski lekar.

Masovna streljanja na Bubnju bila su česta do pred kraj 1943. godine. Osim na nemačke zvanične izveštaje o streljanju logoraša, među kojima je malo onih o javnom objavljivanju streljanja, ukazaćemo i na one podatke o streljanjima logoraša koje je evidentirala Komisija za utvrđivanje ratnih zločina, iako u pogledu broja streljanih i vremena streljanja nisu uvek precizna, nekad sa razlikom od nekoliko dana, što je razumljivo, ali su ipak približni podacima iz velikog broja pisanih nemačkih izvora. Prema podacima koje je zabeležio svedok Milan Stojanović, stražar na stratištu Bubanj, 2. marta je streljano 10 lica, 6. marta 22 lica, 21. marta tri, 8. aprila 20 lica, 22. aprila dva lica, 1. maja 1 žena. 14. maja 54 muškarca i tri žene, 7. juna 15 muškaraca i tri žene.806 Ovaj stražar je juna 1943. godine povučen sa Bubnja. Svetozar Vesović je evidentirao da su za sahranu streljanih na Bubnju trebovani ljudi 2. marta, 7. marta, 8. aprila i 15 maja.807 Obaveštajac DM iz Niša je javio da je 2. marta 1943. godine na Bubnju streljano devet Srba, 6. marta 18, a 21. marta tri.808

Ankete članova porodica streljanih takođe upućuju na vreme nekih streljanja i interniranja. U anketama porodica iz Niša o streljanim ponavljaju se više puta i ovi datumi streljanja: 14. maj, 25. maj, 14. jun, 20. jun, 5., 7. i 31 jul. 7. avgust, druga polovina oktobra i sredina novembra 1943. godine.

Iz više izvora vidi se da je 2. marta streljano 10 logoraša zbog diverzije kod železničke stanice u Paliluli. Naređenje za to streljanje, „zbog razaranja šina i tunela" 10. februara izdato je još 21. februara. Kao odmazda za napad na rudnik Soko 6. marta je streljano 20 logoraša.809 Zatvorenici za ovo streljanje izvođeni su i iz zatvora Specijalne policije i Kaznenog zavoda. Tada su streljani i Ranđel M. Miletić zemljoradnik iz Sokobanje i Gojko Perić, izbeglica iz Bosne, obojica borci Ozrenskog NOP odreda, kao i Dobrila TrajkovićMomčilović, aktivistkinja u radničkom i ženskom pokretu pre rata u Nišu. U toku rata u njenoj kući su bili mali magacini dobrovoljno skupljenog veša, obuće, sanitetskog materijala i lekova za potrebe partizanskih odreda. Odao je neki zarobljeni kurir. Kada su je poveli na streljanje, njena majka, koja se zatekla na ulici kod zatvora, videvši je stala je ispred kamiona, zbog čega su je silom sklonili i odveli u zatvor, ali su je kasnije pustili.810 Tog dana je streljan i Božidar M. Strahinić Dilko, pekarski radnik, mesni partizan iz Bajčinca.

Početkom marta izdato je naređenje Feldkomandanture 809 da se „u cilju odmazde za ubistvo jednog železničara iz Jasenice strelja 10 komunista".811 No uprkos streljanja, situacija se na teritoriji Feldkomandanture 809 nije smirivala, pa su izmišljeni novi metodi zastrašivanja, što se vidi iz Objave feldkomandanta od 17. marta 1943. godine u kojoj je navedeno 50 imena logoraša, „saučesnika jatakabandita" koji „svojim životima" garantuju „da nasilje i dela sabotaže prestanu", odnosno da će biti streljani ako neki Nemac pogine. Te objave su zastrašujuće delovale na porodice iz kojih su bili ti logoraši. Sa strahom su svakog dana očekivale egzekuziju na Bubnju. Nije prošlo mnogo dana i svi ti ljudi su izuzev desetak, streljani na Bubnju u raznim odmazdama.812 Na ovoj objavi se nalaze imena iz raznih krajeva, te je njeno objavljivanje trebalo zastrašujuće da deluje na širokoj teritoriji.

U ratnom dnevniku komandanta Srbije zabeleženo je 3. aprila 1943. godine odobrsnje Feldkomandanture 809 da može „da nzvrši streljanje 10 zatvorenika, predviđenih za odmazdu za ubistvo opštinskog sekretara Stankovića u Subotincu (6 kilometara severno od Aleksinca). Mogu da budu streljana samo lica koja su po svome ubeđenju bliska krugu ljudi iz kojih je verovatno izvršitelj dela. Ako se ne mogu da saznaju politički pripadnici izvršenog dela, onda odmazdu izvršiti nad komunistima i prnpadnicima DM, od svih po 1/2. O izvršenju izvestiti. Jedan primerak oglasa kao dokaz dostavite ovoj ko.mandi".813 Ovo naređenje se ponavlja i 5. aprila, te nema sumnje da je izvršeno, ali u arhivskoj građi nismo našli plakat sa imenima streljanih.

Odmazde se nastavljaju. Komandujući general i zapovednik Srbije izdao je, 19. marta 1943. godine, Feldkomandanturi 809 naređenje sledeće sadržine: „Za odmazdu zbog komunističkog napada na mlekarupogon u Vražogrncu, okrug Zaječar, streljajte za ubijenog rukovodioca mlekare 10 komunista, a za razaranje mlekare, koja radi za potrebe Vermahta, odnosno Bora, 20 komunista. Obaveštenje javite ovde putem jednog primerka objave".814 U drugom naređenju od 31. marta iste godine, traži se streljanje 30 komunista talaca „zbog razaranja uspinjače Majdanpek".815 Jednom Baderovom depešom od početka aprila stavljena su van snage neka naređenja (br. 286/43 od 3. III i br. 342/43 od 19. III) i dato odobrenje za streljanje zbog razaranja žičane železnice kod Majdanpeka i sabotaža kod Zaječara. Izvršavajući ta naređenja za odmazdu, feldkomandant je 12. aprila objavio saopštenje o streljanju 30 lica. Tada su streljani i rodoljubi iz G. Suhotna, Kamenice i Loznaca, koje je odao Miša Obradović Zoran. Sreljan je i Jovan Dvornić (Dvorski) Bora, zvani Joško, rudar, borac Kosaničke čete Topličkog NOP odreda, član MK KPJ u Nišu, koga je Zoran takođe odao.

Ovo streljanje logoraši su dobro uočili. Komandant logora Šulc je oko 13 časova požurivao ulazak „slobodnjaka" u sobe sa „los, los", a posle kraćeg vremena čulo se brujanje motora kamiona i vika Nemaca u krugu. Svedoci iz sobe broj 13 pričaju kako su slušali jauke i prkosne poklike i psovke prozvanih iz sobe broj 14, i kako je onda Eriho došao u njihovu sobu, u pratnji četiri naoružana Nemca, i prozvao logoraše. Kroz ogrebotine matiranog stakla na prozoru gledali su scenu kada je Budimir Vukić, snažan i krupan saradnik NOPa iz G. Suhotna, iskoristno trenutak nebudnosti egzekutora i najbližeg tako snažno udario da su ga odmah posle toga odneli u bolnicu, a Vukića ubili u logorskom krugu.816 Preživeli svedoci tog streljanja uočili su da na objavi o streljanju nema imena Borisava M. MarkovićaMilisavljevića iz Poružnice kao i Dragoljuba Ž. Miletića i Čsdomira S. Nikolića iz ražanjskog sela Varoš, koji su bili borci Ozrenskog NOP odreda, zarobljeni četvrtog marta 1943. godine kod Prekonoge, mnogo tučeni i ponižavani.817 Tih dana streljan je i Vidoje S. Nikolić, mesni partizan iz Bučumeta.

Logorašice iz ženske sobe su se u aprilu oprostile od Vere Popov, učiteljice domaćičke škole u Vlasotincu, kojoj je, kao Makedonki, obećano puštanje na slobodu. Odlazeći, obećala je da će im poslati paket. Poveli su je jednog dana gestapovskim kolima u njenu rodnu Makedonije i usput ubili negde kod Vranja.818 Zbog ubistva predsednika opštine u G. Jošanici 5. maja je izdato naređenje za streljanje 10 komunista.

Neutvrđenog dana prve polovine te godine streljan je na Bubnju španski borac Todor Mišić iz Vranja. On je posle mnogih neprilika po logorima u Francuskoj i Nemačkoj, uspeo da dođe u Beograd, a odatle pošao za Vranje da bi se tamo borio u partizanskom odredu. U Nišu je svratio kod sestre, a posle rastanka uhapšen je pod nerasvetljenim okolnostima, verovatno na železničkoj stanici i odveden u logor. U to vreme streljani su na istom stratištu i ovi borci SvrljiškogNišavskog NOP odreda: Krsta Tošić Jova, pravnik i član KPJ iz Mokre, uhvaćen 10. marta kod Klisure belopalanačke, Sima S. Petrović, bravar Mostovske radionice u Nišu i član SKSJa, uhvaćen krajem 1942. godine kao politički radnik odreda i Ljubiša M Jovanović Sokol, kožarski radnik iz Pirota.

O masovnom streljanju 14. maja 1943. godine nismo našli nemački dokument, ali se ono pominje u više drugih izvora a i u kazivanju preživelih logoraša koji su ga dobro unamtili. Tog dana je na Bubnju streljano oko 60 logoraša, među kojima su bili i dr Ranđel Raša Cvetkovi, napredni lekar Građanske bolnice u Nišu, rodom iz Svrljiga, gde je bio u vezi sa dr Milenkom Hadžićem, i Svrljiškim NOP odredom, a u bolnici sa naprednim lekarima, bolničarima i studentskim skojevskim aktivom, koje je podsticao na rad za NOP. Bila je to izvrsna ljudska priroda, retko dobar drug, koji ni kad su mu polomili rebra nije nikog odao. Streljan je i dr Stojan Janićijević, lekar u Žitkovcu, pripadnik revolucionarnog radničkog i studentskog pokreta uoči rata, zbog čega je hapšen. Već na početku ustanka uspostavio je vezu sa naprednim ljudima u srezu. Kao veliki humanista lečio je besplatno seljake i partizanske borce, slao im lekove i savete kako da postupe u slučaju ranjavanja. Kao žrtva Zoranove izdaje streljani su aktivisti iz Stubline i Živorad Latinski Mika, mašinobravar, član KPJ, sekretar partijske ćelije KPJ u svome selu Trnjanu kod Aleksinca, jedan od organizatora partijske i partizanske veze zvane ,.Morava", i jedan od glavnih veza Aleksinačkog Pomoravlja sa Nišom, u čiju kuću su često dolazili visoki ratni partijski rukovodioci. Posle užasnih mučenja od Bugara i u logoru od gestapovaca tog dana su streljani neki članovi aktiva NOPa železničara u Grdelici, koji su za NOP značili mnogo.818

819. NmN, izj. Radomira Cvetkovića; anketni listovi preživelih logoraša i porodica streljanih na Bubnju; Aristomen Ristić, Grdelica u plamenu i rev. s. 100; izj. Ranćela Stojčića i drugih, Josif Stefanović, Žrgve fašizma. Tog dana strelјani su i Borko Stoiljković iz Grdelice, Petar Lazić iz Babotince, Cvetko Rančić iz G. Brestovca, Ilija T. Stojanović iz Vranjskog Priboja, Aleksandar Veličković, stolar iz Niša.

I komisija za utvrđivanje ratnih zločina evidentirala je da je 14. maja 1943. godine streljano na Bubnju 54 zatvorenika i četiri zatvorenice.820 Obaveštajac DM, podvodeći to streljanje pod 13. maj, izvestio je depešom svoju komandu, a ona vladu u Londonu, da su „13. V. 1943. na Bubnju kod Niša Nemci streljali četiri kamiona Srba. Streljani su uzimani iz logora u Nišu i dovođeni iz Leskovca i Prokuplja, a kopaju se rake za 600 zatvorenika za odmazdu za poginula dva nemačka vojnika kod Leskovca".821 O tom sgreljanju govore i svedoci koji su se 14. maja slučajno našli na svojim njivama pored stratišta na Bubnju. Oni izjavljuju da su pritajeno gledali kako su Nemci streljali po grupama oko 60 ljudi, isteranih iz nekoliko kamiona, i da je bilo više muških nego ženskih.822

U cilju odmazde za napad na železničku stanicu Kosovi (Koševi), prema izveštaju od 18. maja, streljano je 10 komunista.82'

Feldkomandantura 809 je 25. maja izdala saopštenje da je 14. maja u Nišu streljan seljak Stefan Stanisavljević iz Jabukovca, koga je njen ratni sud 22. aprila osudio na smrt,824 zbog nedozvoljenog nošenja oružja. Po podacima porodica, na Bubnju su 20. maja 1943. godine streljani Sreten Milošević, student medicine, Dimitrije Stojanović, radnik u trgovini, obojica članovi SKOJa iz Vlasotinca, i Dragan Lj. Spasić, kovački radnik iz Prokuplja, pripadnik mesne desetine u Prokuplju.

U cnlju odmazde za ubistvo Dobrosava Stojkovića na dan 23. marta odobreno je 5. aprila Feldokamandanturi streljanje 10 komunista ili njihovih pomagača. Ovo streljanje izvršeno je u Leskovcu 21. maja, a u objavi Feldkomandanture o obnarodovanju nalazi se 20 a ne 10 imena.825

Kad su delovi 3. bataljona Prvog južnomoravskog NOP odreda napali 18. maja 1943. godine bugarski transportni voz kod železničke stanice u Belotincu, komandujući general i zapovednik Srbije naredio je „da se strelja ukupno 200 komunističkih taoca", koje je za račun Feldkomandanture 809 u Nišu, jer nije imala dovoljno talaca, izvršeno u Beogradu.828 Radi odmazde za ubistvo Milana Krulja, šefa agenata Predstojništva policije u Leskovcu, Feldkomandantura 809 je naredila da se tamo strelja 10 saradnika i simpatizera NOPa iz Leskovca i okoline, što je izvršeno 31. maja 1943. godine.827

Komisija za utvrđivanje ratnih zločina je utvrdila da je 7. juna 1943. godine streljano 15 ljudi i tri žene.828 Iz prijava porodica toj Komisiji vidi se da je tada streljan Stojan Trifunović, uzoran domaćin i poljoprivrednik iz Moravca, ratnik prošlih ratova, otac petoro sinova i kćeri koji su učestvovali u NOPu i revoluciji. On je dobrovoljno dao svoju glavu da bi spasio glavu uhapšenog najmlađeg sina. Za kantu masti i 20 000 dinara agent Specijalne policije je pristao da pusti sina, a uzme oca kao taoca za drugog sina partizana Borisava Srbu. Sa njim je na Bubnju streljan i njegov bratanac Dušan Trifunović Šanko, član KPJ iz istog sela. Streljani su otac i majka prvoboraca i partijskopolitičkih radnika braće Stefanović iz Loznaca, Milutin i Kosara, dok je snaja Radmila Stefanović streljana avgusta iste godine.829 Tada su streljani još: Vitomir Ivković Šukrija, borac Ozrenskog NOP odreda iz Bobovišta,

826. AVII, K 27, f 2, DOK. 26.

član KPJ i partijskog rukovodstva, Stojko Slavković iz Mekiša i Dušap Vukašinović iz Glasovika, borci Jastrebačkog NOP odreda. Svedoci se sećaju da je gestapovac udario nekom motkom prozvanog Vasilija Markovića zbog oklevanja da se popne u kamion.830
Feldkomandantura 809 izdala je saopštenje da je zbog odvođenja starešine sela Đakusa, 30. juna streljano 11 komunista.831

Masovna streljanja na Bubnju su nastavljena i u julu. Tako je 1. jula Feldkomandantura objavila saopštenje o streljanju četiri lica zbog po sedovanja oružja.832 Na Bubnju je 4. jula streljano oko 30 rodoljuba dovedenih marta u logor iz Kruševca i okoline. Među streljanim nalazili su se i Stanoje Atanacković, apotekar, koji je snabdevao partizane lekovima, Mihajlo V. Todorović Mikica, advokat, Branko Nikolić, trgovac, Dragutin Grandić, tehnolog, Žikica Palević i drugi.833

Kao odmazda za ubistvo jednog bugarskog stražara na železničkoj pruzi Leskovac-Grdelica, 8. jula 1943. godine je streljano 45 logoraša. Feldkomandantura 809 izdala je 10. jula saopštenje o tom streljanju.834 Streljann Čsdomir Pavlović iz Bogovine imao je samo 13 godina. Po izjavi njegove majke pred Komisijom za utvrđivanje ratnih zločina streljan je zbog „krađe opanaka", koje js uzeo jer je bio bos.

Feldkomandant Feldkomandanture 809 je objavio da je, zbog napada na rudnik Bogovinu, 30. jula 1943. godine, po naređenju zapovednika Srbije. streljano 15 komunista, što je objavljeno u Nišu 12. avgusta 1943. godine.835

Prva četa Prvog južnomoravskog i grupa boraca Ozrenskom NOP odreda izvršila je noću 8/9. juna diverziju u Aleksinačkim rudnicima uglja.

Snažna eksplozija prolomila se u tihoj noći Aleksinačkomoravskom kotlinom i zaustavila proizvodnju mrkog uglja, tako potrebnog okupatoru za njegove transporte žsleznicom. Komandujući general i zapovednik Srbije naredio je 27. juna 1943. godine Feldkomandanturi u Nišu da zbog te di vsrzije strelja 15 komunista. Naredba je izvršena 31. jula, ali je zbog ubistva seoskog starešine u Radevcu, broj streljanih povećan za još 15 lica, dražinovaca, od kojih to neki nisu bili.

Koliko su neka saopštenja o streljanjima proizvoljna vidi se i po saopštenju Feldkomandanture 809 o tom streljanju, kojim se obznanjuje da je streljano 25 komunista i 15 pristalica DM, a poimenično je navedeno 33 imena. Saopštenje o tom streljanju feldkomandant je objavio u Nišu 5. avgusta 1943. godine. Poznato je da je sa svojim drugom učiteljem Uglavnom Vranješom streljana toga dana i njegova supruga učiteljica Danica Vranješ. Oboje su kao učitelji u Bučumetu bili aktivni saradnici NOPa, a uhapšeni su u Boru gde su se skloniti. Nema ni imena ostalih članova porodice Jevrsjina Sirta, supruga i ćerka koje su tada streljane, kao ni imena tri seljaka iz sela Radevca. Državna komisija za utvrđivanje ratnih zločina evidentirala je da je tada streljano 50 lica, 42 muškarca i 8 žena.836
Logoraši su dobro upamtili to streljanje. Uoči tog dana, oko 17-18 časova, u logor su došli šef gestapoa Vineke, komandant logora Šulc, Karlo Ungart, Jozef Filka i Stefan Živković. Zadržali su se dugo u logoru, a Šulc je tu i prenoćio. Umivanje je sutradan počelo neobično rano, pre pet časova. Posle toga su svi logoraši vraćeni u sobe. Nekoliko minuta posle toga pošao je Šulc sa naoružanom pratnjom u sobe broj 13, 14, 5 i 6 i po spisku prozivao ljude. Ponete stvari ostavili su u dvorištu. Zatim su došli gestapovac Benc i drugi, a sa njima i kamioni sa ciradom u koje su ugurani prozvani za streljanje.

Feldkomandanturi 809 naređeno je 16. avgusta 1943. godine da izvrši tri odmazde za učinjena dela na teritoriji zaječarskog okruga (napad na postrojsnjs za ispiranje kvarca kod Rgotine, ubistvo starešine sela u Bukurevcu i ubistvo podnarednika policije Tremela),8*7 ali žrtve nisu uzete iz logora u Nišu.

Na Bubnju je 18. avgusta streljano šest muškaraca i dve žene,888 među kojima je bila i Milka Pecarska, poznata niška revolucionarka između dva svetska rata, koja je obavila mnoge složene partijske zadatke. CK KPJ je koristio kao kurira za nošenje poverljivih materijala u SSSR, gde joj je, u Kominterni, radio muž, revolucionar Žika Pecarski. Hapšena je više puta, provela je nekoliko meseci 1941. i 1942. godine u Kaznenom zavodu, a zadnji put je uhapsio lično gestapovac Karlo Ungart. Sa njom je streljana Bosiljka Đurić, napredni profesor istorije u leskovačkoj gimnaziji i borac Jablaničkog NOP odreda, čiju su ćerku Anu ranije streljali.839
Nemci su 17. oktobra 1943. godine streljali na Bubnju još 18 Jevreja. što je ujedno i poslednje masovno streljanje Jevreja u Nišu.840 Dana 21. oktobra 1943. godine streljano je preko 20 ljudi, dovedenih uoči tog dana u logor iz zatvora Specijalne policije u Nišu. Sa njima su streljana i četiri zemljoradnika iz sela Tešice, uhapšena posle diverzije na pruzi 29/30. septembra, kada je kod tog sela uništen jedan nemački vojni transport i poginulo mnogo Nemaca.841 Tog dana streljani su na Bubnju i Dimitrije Psškić, član SKOJa iz Vlasotinca, Dobrivoje R. Mihajlović i Božidar P. Cvetković iz D. Jajine, svi borci JMNOP odreda, zatim Mihajlo Mihajlović, student, član SKOJa iz Vlasotinca i Milan Lazarević, radnik Ikarusa i član SKOJa iz Spanca.842 Na Bubnju je tog dana završio život i Strahinja Radosavljević, učenik Srednje poljoprivredne škole i član Srsskog komiteta SKOJa jastrebačkog sreza iz Pretežana. Iz Specijalne policije je poslao pismo drugovima u kome je javljao da nije nikog odao. Logorski lekar je iz ambulante gledao kroz rupicu na matiranom prozorskom staklu kako su oko 7 časova, pre jutarnje „šetnje" izveli iz sobe te ljude, vezali im ruke pozadi i tovarili ih u kamion.843

Zbog rušenja rudnika Vina kod Knježevca streljano je 16. novembra 50 ljudi, ali te žrtve nisu uzete iz logora.844

Anketiranjem porodica o streljanim na Bubnju 1943. godine, boračke organizacije su registrovale veliki broj imena streljanih, sa više ili manje tačnosti datuma kada su streljani.845

838. IaN, Mf./510-529.

Režim u logoru bio je do kraja ove godins i dalje okrutan kao i ranije. To se vidi iz mnogih izjava i iz pisma koje je krajem godine iz logora krišom poslao svojoj devojci gimnazijalac iz Niša, u kome, ne gubeći veru u bolje dane, piše: „ … Pišem ti na izmaku stare godine (11 sati je) u vremenu kada ostali svet dočekuje novu godinu… Ophođenje prema nama je kao da smo zveri, kao da smo izbrisani iz spiska ljudi… Sada će biti još teže, jer će dečaci iz moje sobe ići, pa ću ostati samo sa ljudima koji su duplo stariji od mene. Ipak to će proći i naićiće lepši dani, dani sreće, kada ću biti pored… Razgovaraj sa Vekijem i Borom, oni će ti reći ono što ne smem da pišem. Pozdravi… dr Jović izlazi iz logora. Zameniće ga Radman. Dobar je drug. Ako možeš što, slobodno poruči preko njega … Voli te Ruski".846

Posle velikih februarskih streljanja 1942. godine, najmasovnija i najčešća streljanja vršena su naročito u periodu od marta do oktobra 1943. godine. Logor se stalno punio i praznio. Samo u ovom periodu streljano je na Bubnju oko 800 lica, a internirano i deportovano oko 1800. Međutim, ovaj masovni teror i egzekucija nisu sprečili rasplamsavanje ustanka, već su ga nairotiv još vnše podstakli.

Iz knjige
Miroslav M. Milovanović, Logor na Crvenom krstu, NEMAČKI KONCENTRACIONI LOGOR NA CRVENOM KRSTU U NIŠU I STRELЈANJA NA BUBNЈU, Institut za savremenu istoriju – Beograd, Opštinski odbor SUBNOR – Niš,IRO „Narodna knjiga“ – Beograd.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License