Hapsenje Jevreja

IV
MASOVNA HAPŠENjA KRAJEM 1941. GODINE

Hapšenje Jevreja

Jevrejn su u drugom svetskom ratu i u Nišu, kao i u čitavoj zemlji i drugim porobl.enim zemljama, doživeli tragičnu sudbinu masovnog uništenja od nemačkih fašističkih osvajača. Oni su u Nišu bili od davnina. U XVII veku njihov broj se povećao, a prilikom oslobođenja od Turaka 1877/78. godine bilo ih je oko 900. Posle prvog svetskog rata mnogi su se odselili, najviše u Beograd i Skoplje, tako da je nemačka okupacija zatekla u Nišu 107 jevrejskih porodica sa 356 članova, organizovanih u nišku jevrejsku opštinu, na čelu sa dr Borom Berahom.279 Na području Moravske banovine bilo ih je još u Leskovcu (17 porodica sa 90 članova), zatim u Zaječaru, Prokuplju, Aleksincu, Kuršumliji i drugim mestima.

Kao i ostali naši građani, učestvovali su u ekonomskom, kulturnom i društvenom životu i u ratovima protiv porobljivača naše zemlje. Imali su svoja nacionalna, kulturna i sportska udruženja. U Nišu su imali poznati pevački hor „David", fudbalsko i skautsko društvo, ali sem nekoliko izuzetaka, nisu bili uključeni u napredni pokret. Njih su nacisti istrebljivali kao narod „niže" rase, sprovodeći genocid u skladu sa svojom rasističkom teorijom. Po toj teoriji, Jevreji su bili krivi za sve nevolje Nemačke, a u Jugoslaviji su, pored ostalog, zajedno sa komunistima, optuženi za poništavanje ugovora o pristupanju naše zemlje Trojnom paktu. „Načelno se utvrđuje - kaže Turner u uputstvu svim feldkomandanturama u Srbiji - da Jevreji i Cigani predstavljaju elemenat nereda i kao takvi ugrožavaju javni mir i poredak. Jevrejski intelekat je izazvao ovaj rat i on mora biti uništen".280
Teror i nasilje nad Jevrejima počeli su u Nišu od formiranja Feldkomandanture 809. Prva protivjevrejska uredba izašla je 31. maja 1941. godine, odnosila se i na Rome (Cigane), i odmah je objavljena u kvislinškom dnevnom listu „Novo vreme". Njom je samo kodifikovano ono što je već u praksi primenjivano. Uredba je predviđala da se u roku od dve nedelje od dana njenog objavljivanja svi Jevreji registruju i obeleže trakom na rukavu sa nagpisom „Jude" i Solomonovim znakom na prsima i leđima. Takođe je predviđala registraciju i konfiskaciju pokretne i nepokretne jevrejske imovine, sa zabranom vlasnicima da njom raspolažu. Kvislinške vlasti su pomagale da se ta uredba dosledno primeni. Tako se Banska uprava u Nišu, svojom naredbom od 7. juna 1941. godine, obraća svim sreskim načelstvima i Gradskom poglavarstvu i, prema naređenju Feldkomandanture 809, naređuje da se do 15. juna 1941. godine nadležnim krajskomandanturama dostavi sledeći spisak loža slobodnih zidara; jevrsjskih veroispovednih opština; sinagoga, ostalih jevrejskih organizacija; vodećih ličnosgn među Jevrejima; svih jevrejskih radnji (fabrikapreduzeća) i ostalih Jevreja.

Ista Banska uirava, aktom od 10. juna 1941. godine, traži preko područnih organa striktno izvršenje naređenja o Jevrejima, i to: da se sva lica uvedu u spiskove Jevreja u predviđenom roku, što važi i za „Cigane"; da svi nose stalno žutu traku na natpisom „Jevrejin"; da se odmah uklone iz državne i samoupravne službe svi službenici Jevreji; da se vodi nadzor da ne upražnjavaju zabranjenu praksu i da se spreči pokušaj da poseđuju mesta za razonodu i druge javne institucije (pozorište, bioskop, javna kupatila itd.). Već narednog dana, 11. juna 1941. godine, Banska uprava upućuje nov akg podru«nim organima u kojem ponavlja te zahteve i dodaje još neke nove.281
Za Jevreje od 14-60 i Jevrejke od 14-40 godina zaveden je prinudni rad. Radili su u magacinima, stovarištima, na utovaru i istovaru na železničkoj stanici, na izgradnji puta Niš - Medoševac, Popovac - Novo Selo itd.

Uredbom je regulisana i zabrana raspolaganja štednim ulozima i depozitima i otvaranja trizora bez prisustva odgovarajućih nemačkih organa. Ostala jevrejska imovina brzo je opljačkana. Folksdojčeri su vodili gestapovce od kuće do kuće, pretresali ih, tražeći naročito dragocenosti. Nisu pošteđeni ni nameštaj i drugi predmeti pokućanstva od vrediosti; odneta je sva roba iz jevrejskih trgovačkih radnji i zanatskih radionica i u paketima slata nemačkim i folksdojčerskim porodicama. Ono malo preostalih prikrivenih predmeta od vrednosti i dragocenosti opljačkali su gestapovci prilikom hapšenja i upućivanja Jevreja u logor. Knjižar Šišković, čija je žena bila Jevrejka i pre rata pimila pravoslavnu veru, platio je glavom zbog toga što su neki Jevreji kod njega sklanjali svoje dragocenosti. Preostali deo pokućanstva, manje vredan, posle deportacije čitavih porodica, sakupljen je u bivšem oficirskom domu i rasprodat u bescenje. U prazne jevrejske stanove uselili su se pripadnici ne.mačkog okupacionog sistema, među kojima i folksdojčeri.282

Nova faza nrogona Jevreja počela je, na osnovu već pomenute naredbe generala Bemea od 10. oktobra 1941. god. masovnim hapšenjem oktobra 1941. godine, i trajala je do sredine januara 1942. godine, kada su u logor prikupljeni Jevreji svih uzrasta i pola. Sredinom oktobra 1941. godine, nemačke upravne vlasti su naredile da se svi odrasli Jevreji u Nišu „odmah" jave u hotel „Park", gde će im se saopštiti neka naredba. Ljudi su dolazili, misleći da će ih voditi nekud na rad. Međutim, bili su uhapšeni i odvedeni u novoformirani Logor na Crvenom krstu. Do kraja decembra te godine dovodili su u logor i druge manje grupe niških Jevreja, a sa njima i njihove rođake koji su uoči rata došli kod njih iz Beograda. Uhapšeni taoci partizanskih porodica i viđeni građani, koji su tih dana takođe hapšeni, zatekli su ih u logoru. Neki su hapšeni i mnogo ranije.

Dr Borivoje Beraha i jevrejski sveštenik bili su u zatvoru Uprave policije već u junu, a kasnije su prebačeni u Logor na Crvenom krstu.283

Pre, za vreme i posle masovnog hapšenja niških Jevreja, u logor su iz raznih mesta iz Srbije dovođeni i Jevreji izbegli iz Nemačke, Mađarske, Austrije i Poljske, koji nisu znali naš jezik.284 Grupa od oko 50 Jevreja radi od kraja septembra na pripremi logora i njegove okoline za smeštaj novih zatvorenika.

Iz Leskovca je dovedeno 17 jevrejskih porodica sa oko 90 članova. Sa tom grupom došao je i lekar dr Velizar Pijade, brat Moše Pijade. Decembra iste godine, dovedena je i njegova ćerka iz mešovitog braka Jelena. Početkom novembra iz Kuršumlije je u logor dovedeno 70 stranih Jevreja, izbeglih 1940. godine iz Evrope, koje su tada domaće vlasti bile smestile u Kuršumlijsku Banju.285 Taoci iz Niša se sećaju da su jednog oktobarskog dana Nemci doveli u logor jednu grupu od oko 30 Jevreja, raznog uzrasta, zanimanja i pola, a zatim drugu grupu od 20, pretežno žena, dece i staraca, dobro obučenih, sa šubarama i bundama. Bežali su iz Beograda, uzaludno, sa namerom da se preko Niša i Bele Palanke prebace u Bugarsku.286 Posle streljanja i vešanja Srba i Jevreja u Aleksincu, avgusta 1941. godiče, dovedene su u logor i jevrejske porodice iz tog grada.

Mnogi su pokušavali da spasu svoje članove porodice, krijući ih pod lažnim imenima, ali su otkrivani i dovođeni u logor. Kvislinški list „Novo vreme" javio je 1. februara 1942. godine da je 12. dobrovoljački odred uspeo da otkrije i uhvati sedam Jevreja, većinom iz Beograda, „koji su se pomoću lažnih isprava krili u Nišu pod srpski.m i.menima". Prnlikom hapšenja je utvrđeno da su lažne ligitimacije dobijali od policijskih uprava u Beogradu i Nišu, a u Leskovcu ih kupovali od policijskog zvaničnika Božidara (Borivoja?) Stoiljkovića, koji je odmah uhapšen.287

Polovino.m januara 1942. godine, dovođena je grupa za grupom jevrejskih žena i dece. Bilo je hladno vre.me, sneg je padao. Uvijene u šalove, sa zazežljajima i decom u naručju ili za rukom, uterivane su u logorski krug, a zatim, uz uobičajenu viku logorske straže i stajanje sa decom pored zida, smeštene su u jednu od logorskih soba. Početkom januara 1942. godine dovedena je jedna velika grupa Jevreja, među kojima su bile i neke porodice, uhvaćene u Grčkoj. Radi njihovog smeštaja zarobljeni partizani iz sobe broj 14 pre.mešteni su u sobu broj 12.

Teško je precizno utvrditi broj dovedenih Jevreja u logor do njihovog masovnog strel.anja na Bubnju u februaru 1942. godine. Raspolaže se podaci.ma o 585, od toga 366 uhapšenih i streljanih, evidentiranih u Nišu, zatim 64 doseljennh u Niš uoči rata i 155 izbeglica, stranih podanika, naseljenih u Nišu.283 Međutim, postoji i podatak da je „oko 843 Jevreja iz Moravske banovine smešteno u niški logor".289 U logoru je februarskih dana 1942. godine bilo oko 750 Jevreja. Od tog broja, posle streljanja i transporta žena i dece na Sajmište, ostalo je u logoru, radi posluživanja Ne.maca, samo desetak.

Od marta 1942. godine Nemci su u ispražnjeni logor počeli da dovode nove zatvorenike, među kojima i novootkrivene Jevreje. Dovedeno je nekoliko porodica, majki sa malom decom i srednjoškolkama. Smeštene su u žensku sobu.290 Zati.m su dovođene manje i veće grupe iz Kruševca, Vrnjačke Banje, Pirota i drugih mesta. Ubrzo su odvedene nekud.291 U kvislinškom izveštaju od 4. marta,292 i „Novom vremenu" od 7. marta 1942. godine, registrovano je da su u Sokobanji pronađena tri Jevrejina koji su se krili pod lažnim i.menima. Bila je to porodica Dijamantštajn, koja se krila pod imenom Daničić. Tih dana uhapšena je još jedna porodica. Obe su ubrzo streljane.293

Nemci su sredinom 1942. godine opet doveli u logor nekoliko desetina Jevreja iz gradova istočne i zapadne Srbije, koje su streljali neutvrđenog dana, jula 1942. godine. Jelisaveta Marković-Blagojević, o ovoj grupi kaže da su muškarce, sa odraslom muškom decom, odvojili i smestili u prizemnu logorsku sobu, a žene sa malom decom u sobu na spratu.

Jednog dana prozvali su jednu Jevrejku u berbernicu da je ošišaju. Ošišali su je do kože, a ona je plakala. Onda su dovodili jednu po jednu u frizernicu i sve su ih ošišali. Plakanje nije pomoglo. Ošišali su i Grosinicu koja je radila u nemačkoj kuhinji, a zatim i njenu ćerku Dediku. Dok je ona plakala oberšarfirer je uživao. Za sve vreme stajao je u frizernici i pucao u Dedikin lik u ogledalu.294

Taj jezivi prizor sadizma pos.matrale su mnoge logorašice i plakale. Jsvrejke su izlazile napolje sa mara.ma.ma na glavi, što je rasrdilo SSovca Erihoa, pa je narsdio da ih skinu da bi njihovi muževi, braća, rođaci i drugi logoraši gledali i taj prizor fašističke nečovečnosti, dok je on u tome užmvao.295

Pored Lasmanove grupe, koja je do februara 1942. godine radila razne fizičke poslove u gradu, desetak Jevreja, o kojima je ranije bilo reči, radilo je u pomoćnoj logorskoj službi. Neupućeni logoraši su mislili da oni i.maju neku privilegiju. Međutim, februara 1943. godine ta grupa je streljana, a 17. oktobra iste godine streljano je još 17 novootkrpvenih i privedennh Jevreja. To je bilo poslednje masovno streljanje Jevreja na Bubnju,296 a mesec dana kasnije streljana je i poslednja porodica, sa dve devojčice, koja je bila izolovana u samici kao obolela od dezinterije.297

Prizori jevrejske dece u logoru bili su najteži. Užasavajući se, svedok Dušan Tomović je zapisao: „U drugoj polovini januara (1942) premestili su nas u broj 12 da bi u broj 14 došle jevrejske familijs, žene i deca od 2-5 godina i odojčad. Deca pod ključe.m, deca na betonu!" Preživela zatvorenica Jevrejka Blanka Milanović kaže:

„Život u logoru bio je težak, jer je bila zima, hrana slaba … a najteže je bilo za decu, starce, trudnice … deca su tražila da jedu… a majke bi u toj situaciji zaplakale, jer nisu imale ni jednu reč da odgovore, da uteše decu… dečaci su sa šerpom stajali u red, kako bi došli do malo tople čorbe … Usled zi.ms i gladi umirala su jevrejska deca i sahranjivana iza žica, oko logora kao neke strvine, bez sažaljenja… Prilikom sahranjivanja obično su jednom ili dvojici Jevreja odobravali da iznesu leševe iz sobe. Roditeljima niko nije kazivao gde su ta deca odneta i kako su sahranjena… Majke su jako plakale za svojom decom, vriskale u očajanju, što se teško rečima moglo opisati".

Svedok Jelisaveta Marković-Blagojević kaže: „Posle je došla jedna manja grupa jevrejskih porodica sa ženama i decom. Jednog jutra čuli smo kamione. Odvezli su na Bubanj odrasle Jevreje, a deca su ostala. Onda je došao Đurika u žensku sobu i kaže: „Hajte sa mnom, ne znam šta da radim sa ovom decom". Skočile smo. Odveo nas u logorsku sobu broj 5, gde je bilo 15-20 dece. Među njima bilo je braće i sestrica. Uhvatili su se za svoje kofere i plakali za mamu i tatu. Tešili smo ih neubedljivo da su otišli za Beograd i da će se vratiti. Srce nam se kidalo. Tešeći ih Đurica im davao hartiju i olovku da „pišu roditelji.ma". Bile smo stalno sa decom. Jedno1 dana došao je kamion. Decu smo spremile i izvele. Trebalo je da se vode za Beograd. Sa nemačkim stražarima, po naređenju komandanta logora, pošao je i jedan lepi mladić da bude sa decom. U znak simpatija izmeljali smo male simbolične poklone. On se više nije vratio. Doživeo je sudbinu jevrejske dece. Bila su to deca od 2-8 godina".298

Zatvorenik Arsa Mladenović seća se jevrejske dece u logoru od 6-7 godina, čije su roditelje streljali. „Viđali smo ih u krugu, svi smo plakali, davali smo im krišom ono što s.mo imali. Odveli su ih jednog dana, ceo logor je plakao".299

Svedok Zlata Ljubinović, kaže: „Jedna jevrejska porodica muž, žena, ženin brat i dve devojčice od 3-5 godina, uhvaćena je u Grčkoj i dovedena u logor. Jednog dana je više nije bilo. Završila je na Bubnju".300 Logorski lekar, zatvorenik Dragutin Jović, seća se jedne tragedije jevrejske dece u novembru 1943. godine: „Bilo je hladno, mraz. Doterali su u logor jevrejsku decu. Očekivala su streljanje te noći. Kako smo ja i Mila Đorđević bili neka vrsta „slobodnjaka", išli smo i tešili decu…. deca nam nisu verovala, smatrala su da smo nemački doušnici. Zbog nepovrenja nisu htela da govore sa nama. Deca su okrenuta zidu drhtala od straha i hladnoće. Jedna devojčica se preplašila i umokrila, mokraća se smrzavala na njenim butinama. Te noći Nemci su ih saslušavali, a onda odveli nekud".301

Ovo je samo nekoliko isečaka iz svedočenja mnogih logoraša o likvidaciji Jevreja iz Logora na Crvenom krstu.

279. Dragoslav Živković, Sudbina nnških Jevreja za vreme fašističke okupacije, Gradina br. 2/1967, s. 59; Zoran Milentijević, Jevreji zatočenici logora Crveni krst, Niš, 1978.
280. 36. NOR, 1/1-234.
281. NmN, kopije zvaničnih akata Uprave Moravske banovine, neregistrovano: dr M. Perović, Leskovac u ratu i revoluciji, s. 264.
282. Zločini fašnstičkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji, s. 17, 46-49.
283. NmN, izj. Radomira Antića, sveštenika i St. Stojiljkovića, nkl.
284. IaN, Mf. 1/510-520; KOZARA Š/178-179.
285. IaN, Fond Save Kostića.
286. NmN, izj. Svetozara Šumarca, k». XXI.
287. IaB, IV-116; Novo vreme OD 1. II 1942.
288. IaN, KOZARA, Š/178-179; Zoran Milentijevnć, Jevreji zatočenici logora Crveni krst, katalog.
289. AUN, NdA, 19-2-2; Venceslav Glišić, n. d. s. 84.
290. NmN, izj. Vere Stojković-Nikolić i drugih, kn>. XIII.
291. NmN, izj. Novke Vuksanović i drugih, kn>. XXX.
292. 36. NOR, 1/21-145.
293. IaN, KOZARA, K2/61/250-256 i K3/178-179.
294. NmN, izj. Jelisavete Marković i dr. logoraša, knj. XII i XIII.
295. Isto.
296. Zločini okupatora… protiv Jevreja, s. 40.
297. NmN, izj. Nadežde Stanisavljević i drugih, knj. XXIX.
298. NmN, izj. Jelisavete MarkovićBlagojević i dr. knj. XIII.
299. NmN, izj. Arse Mladenovića i drugih, nkl.
300. NmN, izj. Zlate Ljubinović, nkl.
301. NmN, izj. Dragutina Jovića, knj. XXX.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License