Formiranje Logora I Njegova Uprava

Formiranje logora i njsgova uprava

Feldkomand.antura 809 septembra 1941. godine formirala je koncentracioni logor na Crvenom krstu u Nišu (Das Anhaltlager Nisch), na osnovu pomenutih nemačkih naredaba od septembra iste godine o hapšenju i deportovanju u logore radi „zavođenja reda" i ugušivanja „srpskog ustaničkog pokreta."215

Ovaj logor i stratište na Bubnju organizovao je šef Gestapoa u Nišu SS kapetan Hamer, Nemac iz Štetina. Kao i druga dva velika koncentraciona logora u Srbiji, na Banjici i u Šapcu, i ovaj je bio neposredno potčinjen zapovedniku Sipo i SD, pukovniku Šeferu.216

Za logor je uzeta neiskorišćena zgrada magacina vojne opreme koji je bio u sastavu kasarne konjičkog puka „Obilić" bivše jugoslovenske vojske. Ta kasarna se nalazila kod železničke stanice Crveni krst, pa je po toj lokaciji ovaj logor nezvanično i nazvan Logor na Crvenom krstu.

Osim tog logora, svojih i kvislinških zatvora u Nišu o kojima je bilo reči, nemačka okupatorska vlast je na teritoriji Feldkomandanture 809 imala lokalne zatvore u Kruševcu, Zaječaru i Leskovcu. Oni su, naređenjem operativnog odeljenja Baderovog štaba od 28. februara 1943. godine, sa još nekim van područja Feldkomandanture 809, pretvoreni u male logore, da bi se mere odmazde zbog bujanja ustanka efikasnije primenjivale. Preuzele su ih ispostave VgJZ, izuzimajući leskovački, za koji zapovednik policije nije mogao dati personal, pa se o njemu starala Krajskomandantura.217

Po jednoj ponovljenoj naredbi od 23. aprila 1943. godine o obrazovanju tih logora, u koje bi se upućivali zarobljenici i taoci radi streljanja u odmazdama, bilo je predviđeno otvaranje logora i u Prokuplju („Na isti način imaju se obrazovati logori za streljanje u Zaječaru, Prokuplju, Leskovcu"),218 ali se od toga odustalo. Iz tih manjih logora takođe su uzimani taoci za streljanje po predlogu Feldkomandanture 809 i saglasnosti Štaba opunomoćenog komandanta i zapovednika Srbije. No, i posle formnranja tih logora povremeno su dovođene u Logor na Crvenom krstu manje grupe zatvorenika sa područja Krajskomandanture u Leskovcu, koji su streljani na Bubnju ili na drugi.m gubilištima ili su upućivani na prinudni rad u Nemačku.

Zatvorenici su obično direktno dovođeni u Logor na Crvenom krstu, gde su ih saslušavali agenti Gestapoa, a mnogi su prethodno prolazili kroz mučenja u nemačkim istražnim zatvorima u Nišu i zatvorima Specijalne policije, SDS, četnika, ljotićevaca ili Bugara.

Građani Niša su skoro svakodnevno, sve do kraja rata, zastajkujući, gledali na ulicama stravične slike sprovođenja u logor vezanih i izmrcvarenih zatvorenika sa raznih strana. Nemci, Bugari i pripadnici kvislinških oružanih odreda masovno su kamionima dovodili i neboračko stanovništvo, nekad i starce preko 70 i decu ispod 10 godina.

Svaka ofanziva neprijatelja odslikovala se u logoru kao plima na moru ili nabujala reka. Broj zatvorenika se stalno menjao. Nekad je logor bio pun, a nekad poluprazan, jedni su dovođeni, a drugi odvođeni na Bubanj ili Banjicu, u internaciju u zloglasne logore i na prinudni rad u Nemačkoj, ili su puštani kućama. Malo je zatvorenika držano u logoru više od pet meseci.

Gestapovci su zatvorenike razvrstavali po kategorijama. U prvoj su bili osuđeni na smrtnu kaznu od prekih sudova i teži krivci koji dolazs u obzir za streljanje. U drugoj su bili „krivci" za internaciju, u trećoj oni za koje nema dovoljno dokaza i u četvrtoj oni koje treba pustiti. Međutim, kad je trebalo ispuniti kvotu za streljanje radi odmazde, onda te kategorije nisu mnogo vredele. Na sličan način je zatvorenike klasificirao i šef Specijalne policije Mirko Živanović. Nedićeva Uredba o prekim sudovima davala je mogućnost njegovim oružanim jedinicama da nekad streljaju i one na koje se samo sumnjalo.

Logor je bio pod upravom Gestapoa u Nišu i potčinjen Sipo i SDu u Beogradu. Od proboja logora 12. februara 1942. godine bio je pod neposrednim rukovodstvom Vs!5.21v Uprava logora, čiji se sastav u toku rata menjao, činili su: komandant logora (Robert Sauerlajn, Paul Micinger, Beker, Šulc), šef Gestapoa. (Hamer, Brand, Vineke), komesar Gestapoa i logora (Hori Benc), prvi i drugi izvršni sudija (Hanc Degert i Julio Eriho, operativni organi Gestapoa, koji su učestvovali u mnogim hapšenjima i rukovodili streljanjem na Bubnju), zatim tumači, folksdojčeri, koji su imali istaknutu ulogu u Gestapou (Ervin Francezi, Karlo Ungar i Jozef Filka)220 i drugi. Svi su oni za sobom ostavili izrazite tragove zločina. Viši vođa SS i policije August Majsner je u svakom logoru imao svoje ljude koji su kontrolisali logorske uprave.221

Prvi komandant logora, do maja 1942. godine, bno je Robert Sauerlajn, Austrijanac, po zanimanju slikar. Neposredno je rukovodio utvrđivanjem logora, organizovanjem i osposobljavanjem logorskih objekata za smeštaj velikog broja zatvorenika. On je realizovao velika februarska streljanja 1942. godine. Tražeći da u logoru ima uvek dovljan broj logoraša za streljanje po kvoti, ljutio se kad su agenti Specijalne policije dovodili srednjoškolce, skojevce od 15-16 godina, govoreći: „Ovo je koncentracioni logor, a ne zabavište!", ali mu to nije smetalo da i njih šalje na Bubanj. U logoru je pred zatvorenicima lično ubio Jevrejina Koha, vlasnika staklarske radnje. Njegov zamenik bio je podoficir Martin Eriho (po drugim podacima Vili). Na tu dužnost došao je iz civilne kriminalističke policije. Vršio je dužnost islednog organa, tukao, učestvovao u izvršavanju smrtnih kazni, bio veliki sadista i cinik, govorio da će Nemci uništiti Srbe.222

Kad je sedmog maja 1942. godine, na osnovu zapovesti opunomoćenog komandanta i zapovednika Srbije, i u Nišu formirana Oblasna policijska komanda, uprava nad logorom prešla je pod njenu kontrolu. Režim u logoru se još više pooštrio.223 Za komandanta logora tada je došao Paul Micinger, kapetan zaštitne policije (5sćit.2roć2e1). Često je bio pijan. Svedoci kažu da je „udarcem ispod brade ubijao logoraše". Znao je srpski i sadistički mučio i ponižavao zatvorenike. Za obezbeđenje od eventualnog bekstva logoraša i teror nad njima, doveo je policijske pse, koji su bili tako dresirani da na njegov mig skoče na zatvorenika, obore ga i kidaju. Od tih pasa vladao je veliki strah u logoru. Njegov zamenik i komandir straže bio je Žorž Kalež (Kaleč), zvani Panta. Zapamćen je kao izuzetno veliki zlikovac, kome je pendrek stalno stajao u čizmi. Nemilosrdno je tukao zarobljene partizane. Često je dolazio u logor pijan, pucao u sijalice, stvarao uzbunu.224

Početkom 1943. godine za komandanta logora je došao Beker (Berk?) koji je kraće vreme bio na ovoj dužnosti, te o njemu nema mnogo podataka. Zamenik mu je bio Štrumer.

Sproleća 1943. godine, za komandanta logora došao je narednik Verner Šulc, iz Kelna, ratni zločinac. Bio je krupan, oštrog pogleda, ograničene inteligencije, što mu je odgovaralo da „bez ikakve sentimentalnosti" vrši tu dužnost. Došao je iz Gestapoa, gde je radio kao činovnik. Bio je strah i trepet za zatvorenike, koji su ga zbog nemilosrdne tuče motkom prozvali „motkar". Sa sobom je vodio stalno vučjaka. Lično je prozivao logoraše i aktivno učestvovao u njihovom likvidiranju.225
Logor je sbezbeđivala nemačka straža iz sastava landesšicen bataljona sa oko 20 vojnika i dva podoficira, komandira straže, sa osloncem na brojnu bugarsku vojsku u kasarni do logora. Stražari su bili Austrijanci, Nemci i, najviše, folksdojčeri, pripadnici raznih profesija. Komandiri straže su bili fanatizovani nacisti, koji su stalno zagorčavali život zatEorenika. Kao mučitelji su, osim Kaleča. upamćeni i podoficiri Nikolaus i Ruš, koji je bio mali rastom, pa su ga zvali „pacov". Kao kolerik, Ruš je praskao za svaku sitnicu, pretio i tučom požurivao logoraše „Los, los…". Sličan njemu bio je Feliks, koji je znao naš jezik. On je stalno izmišljao nove načine za mučenje logoraša.220

Straža je bila naoružana sa tri puškomitraljeza, puškama, sa nekoliko mašinskih pušaka i bombama. Stalna stražarska mesta bila su kod ulazne kapije u logorski krug, drugo na suprotnoj strani i jedan šetajući stražar oko logorske zgrade, odnosno stražar na kuli kada su one sagrađene. Za vreme postrojavanja logoraša i podnošenja raporta o brojnom stanju, tzv. apela i šetnje. straža je udvostručavana.

Sastav logorske straže je u toku rata nekoliko puta menjan. Te promene donosile su nove nevolje, nove metode i postupke prema zatvorenicima, otežavale korišćenje stvorenih kanala sa spoljnim svetom van logora. Većina stražara se bojala istočnog fronta. pa se trudila da bude što poslušnija. Međutim, u svakoj smeni bio je po neki stražar sa kojima se mogla progovoriti koja reč, koji je osećao neminovnu propast Hitlerovog Rajha i bio okupiran brigom da li će se živ vratiti kući. Po čovečnosti, zatvorenici su zapazili naročito folksdojčera Mlinarića iz Banata, koji je uspostavio vezu nekih logoraša sa spoljnim svetom.227

Ostali stražari su, uglavnom, bili nepristupačni. Bilo ih je koji su pucali u prozore logorskih soba, na zatvorenike kada bi se približili ogradi i na njihove porodice koje su kružile oko spoljne ograde da bi videli svoje u logorskom krugu ili da bi preko zatvorenika u bašti doturili svojima neku poruku.

Početkom maja 1942. godine, došla je druga straža iz sastava šucnolicije. Tada se režim u logoru naglo pogoršao. Treći put je straža zamenjena početkom 1943. godine, a ovu je početkom 1944. godine smenila nova, sastavljena od folksdojčera i Albanaca u nemačkoj uniformi.228 Ova poslednja je pokazivala znake demoralizacije.

214. Isto.
215. 36. NOR, 1/1-145 OD 5. IX 1941; 1/1-158; IaN, Mf. 1/510; AUP, inv. br. 18602, 1/1-18.
216. AUI, k II 27, f5, br. 10. Logor je posle oslobođenja uređen kao memorijalni muzej „Logor na Crvenom krstu".
217. Dr Venceslav Glišić, n. d. s. 157.
218. 36. NOR, 1/5-163.
219. IaN, Mf. 1/510.
220. IaNKOZARA, K1/42.
221. Venceslav Glišić, n. d, citira AUN, NdA, 58-5-34.
222. NmN, izj. Živke Janković, Jelisavete Marković, Vere Stojković, Miroslave Savić i drugih, knj. XIII i XII.
223. AUN, reg. br. (nejasno), Mf. Vt501, P248, S 45; IaN Mf 1/510-520.
224. IaN, Mf. 1/510-529; KOZARA, K3/180-181, NmN, izj. Jelisavete Marković, knj. XIII.
225. NmN, izj. mnogih logoraša, knj. XXX, XIII i XII.
226. NmN, izj. dr Dragutina Jovića, Milosava Đurića Ere i drugih, knj. XXX i IV.
227. Isto.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License