Drustvo Crvenog Krsta I Logor

III

DRUŠTVO CRVENOG KRSTA II LOGOR

Društvo Crvenog krsta u Nišu, sa sedištem u sadašnjoj ulici Maršala Tita broj 73, zatekao je drugi svetski rat pod nazivom Moravski banovinski (kasnije Okružni) odbor Društva Crvenog krsta sa sreskim i opštinskim povsreništvima, prema Zakonu od 1933. godine o organizaciji ovog Društva u Kraljevini Jugoslaviji.

Posle raspuštanja Glavnog i Nadzornog odbora Društva CrEenog krsta u Beogradu 24. maja 1941. godine i postavljanja komesara koji će kontrolisati i usmeravati rad novostvorenog Srpskog društva Crvenog krsta,259 u Nišu je, pod nazivom Moravski banovinski odbor Srpskog društva Crvenog krsta, nastavio rad stari odbor na čelu sa predsednikom Petrom Capulovićem, a od 23. avgusta 1942. godine sa predsednikom Vladimirom Fredićem, apotekarom.

U jeku najvećih noslova, kada su Društvo opsedale mnogobrojne izbeglice iz raznih krajeva ze.mlje bez igde ičega i kada je trebalo davati informacije hiljadama porodica o ratnim zarobljenicima i drugim licima nestalim u opštem ratnom metežu, uhapšen je čitav Upravni odbor i odveden u Logor na Crvsnom krstu. Zbog toga se Društvo obraća 28. oktobra 1941. godine sanitetskom oficiru pri Feldkomandanturi 809 dr Galinicu s molbom „da se izvidi radi čega su pritvoreni članovi Uprpvnog odbora, pa ako nema lične krivice da se odmah puste", jer su neophodni za rad Društva.2*0 Posle deset dana provedenih u logoru, svi su pušteni. Nemci su u toku rata više puta onemogućavali rad Društva, a 1. jula 1943. godine uzeli su bsz pitanja prostoriju slagališta Crvenog krsta.

Dok su se u postupku sa zarobljenim vojnicima bivše jugoslovenske vojsks delimično i pridržavali odredaba Ženevske konvencije i drugih međunarodnih ugovora, Nemci u četvorogodišnjoj borbi u Jugoslaviji borce NOR-a nisu tretirali kao ratne zarobljenike, iako su i oni, po međunarodnom pravu, imali oznake, starešine, organizovane borbene jedinice koje su javno nosils oružje, već su prilikom zarobljavanja nemilosrdno postupali prema njima, njihovim ranjenicima i bolesnicima. Drastično je primenjivan genocid i kurs na istrebljenje slovenskih i drugih naroda „niže rase" u Jugoslaviji, naročito Srba i Slovenaca, u duhu sasvim odrsđeno izražene nemačke rasne teorije, stvaranja životnog prostora i želje za dominacijom. Zbog toga međunarodne i nacionalne organizacije Crvenog krsta, kojima je u iorobljenoj Evropi onemogućen svaki rad, nisu mogle da spreče masovna streljanja, hapšenja, uzimanje talaca, spaljivanje naselja i interniranje, što je činjeno ne samo u sklopu vojnih operacija, nego i kao preventiva.

Organizacija Crvenog krsta nije smela, niti mogla, da se interesuje za uhapšene koji su se nalazili u logorima na Banjici, u Jasenovcu, Nišu, Dahau, Mauthauzenu i drugim logorima širom Evrope, u kojima su na razne načine umoreni milioni ljudi porobljenih zemalja. Međutim, službenici Crvenog krsta u Nišu imali su više puta prilika da vide nečovečne postupke gestapovaca, kada su donosili pakete u Logor na Crvenom krstu. „Jednom su nas udaljili i smestili u posebnu prostoriju da ne bismo gledali divljačku tuču zatvorenika, koju su baš tada obavljali", kaže sveštenik Radomir Antić. Radi pritajivanja od neprijateljskih pogroma u administraciji Crvenog krsta radili su duže ili kraće i neki saradnici NOPa, među kojima i Jelena Glavaški, sve dok nije uhapšena februara 1943. godine.

Okružen trostrukom ogrado.m od bodljikave žice, obezbeđen jakom stražom, Logor na Crvenom krstu bio je izolovan od spoljnog sveta. Zvanična veza između logorskih vlasti i Odbora Crvenog krsta u Nišu, najčešće njegove Obaveštajne sekcije, bila je veoma skromna i simbolična, ali, u uslovima fašističkog nasilja, ipak vredna pažnje. Iz sačuvanih dokumenata o prepisci Crvenog krsta i logorskih vlasti saznaje se o sudbinama mnogih logoraša, o transporti.ma za Nemačku, radu logorskih lekara i zatvorenika, organizaciji dobijanja paketa, spasavanju jednog broja dece iz logora u koji su dospela sa roditeljima.

Uz velike napore, nekad i uz angažovanje porodica logoraša, koje su se koristile mitom i poznanicima iz okupatorskih ili kvislinških formacija, Obaveštajna sekcija Crvenog krsta uspevala je da dobije obaveštenja o nekim logorašima, da su „predati grupi radnika za nemačke interesne krajeve" (internirani, pa), „stavljeni u koncentracioni logor", „predati nemačkoj tajnoj policiji", da se „zbog kvalifikacije tešhe krivice ne daju podaci" (Mihajlo Jovanović Kalča iz Malče, Jovan Ćirić iz Resnika, Svetislav Stojiljković iz Grdelice, Tihomir Stanković iz Sgare Božurne i drugi). Međutim, 18. septembra 1942. godine nemačka tajna policija je aktom izvestila da „iz principijelnih razloga neće više davati nikakva obaveštanja o političkim krivcima".261

Mnogo je molbi porodica uhapšenih u arhivima po kojima se nije ništa radilo.282 Za neke zatvorenike traženi su podaci preko upitnika Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi, a za sudbine Jevreja u Nišu intersovali su se i njihovi rođaci iz latinoameričkih država.283 Zahvaljujući poznanstvu sa jednim Nemcem iz Upravne grupe Feldkomandanture, inžinjeru Borivoju Grbiću, koji je radio u poljoprivrednom odeljenju Okružnog načelstva, polazilo je za rukom da po nekog zatvorenika izsuče iz logora.

U toku rata hapšene su i čitave porodice, a kuće zatvarane. U takvim slučajevima Nemci su se trudili da se ne opterećuju decom u logoru, što nije bilo uvek moguće, pa su sa majkama dovođena i deca.

Pre streljanja Milice Šuvaković, Gestapo je naredio da se njeno novorođenče preda Društvu Crvenog krsta, o čemu govore tri dokumenta Društva. Na dan bekstva iz logora Nade Tomić i Milke Protić, 2. decembra 1942. godine, nemačka policija sigurnosti u Nišu obratila se Odboru Crvenog krsta „da od Uprave ovdašnjeg koncentracionog logora primi jedno muško nekršteno dete, staro dva i po meseca, čiji je otac nepoznat, a majka se nalazi u pomenutom logoru". Odbor je dete primio, predao ga ovdašnjoj Državnoj bolnici privremeno i molno da se ovo dete smesti u Materinsko udruženje u Beogradu.264

Živojin Kostić iz Niša, tada sa stanom u Rajićevoj ulici broj 9, izrazio je pismeno.m molbom želju da uzme dete: „Pošto nemam dece, to sam voljan da isto dete primim na potpuno izdržavanje i isto usvojim i krstim pod mojim imenom.265 Međutim, dete je, pošto je četiri meseca provelo u bolnici, preuzela rodbina njegove majke.266 Vezu sa porodicom Milice Šuvaković uspostavio je Lazar Tomić odlaskom u Beograd, a dete koje je dobilo ime Želimir iz bolnice je uzela Cvetanka Tomić i predala ga njenim sestrama.267

Ovakvih zlehudih sudbina dece bilo je još. Iz logora je uzet i Ilija Stanić, star četiri godine, doveden u logor sa majkom kada mu je otac Sima Stanić Relja, rudar Aleksinačkih rudnika uglja, otišao u partizane.268 Dete je sa majkom bilo u samici. Slična je sudbina bila i sinova partizana rudara Petra Božanića, sedmogodišnjeg Dragana i četvorogodišnjeg Jovice. Majke su internirane na prinudni rad u Nemačkoj, a deca su dočekala kraj rata u Dečjem domu. Iz ulice Cara Lazara broj 8 neprijatelj je uhapsio oca i majku, a ostavio je nejaku decu u kući samu da plaču, dok ih susedi nisu prihvatili i sa Društvom Crvenog krsta smestili u Dom, gde su dočekala oslobođenje zemlje i povratak roditelja.269

Na nečovečnost fašista i njihovih domaćih pomagača, naši građani su odgovarali najvsćom plemenitošću, nudeći da prihvate tu decu, da im zamene oca i majku.270 U arhivskoj dokumentaciji nalazi se i mnogo spiskova sa imenima građana koji svojim potpisom garantuju lojalnost nekog logoraša da bi se pustio iz zatvora. Mada ne.mačka tajna policija nije uzimala u obzir ta garantna pisma, u kojima je nekad bilo i po stotinu potpnsa, ona mnogo govors o solidarnosti i moralnim i humanim vrednostima naših ljudi, o dubokom saosećanju sa porodicom čiji je član ugrožen, o želji da prčteknu u pomoć da bi se spasila nečija glava, rizikujući nri tom svoju. Rat je brisao sitne razmirice i ujedinjavao napredne i rodoljubive snage da se odupru zločinstvima neprijatelja. Dara Tomić je sa pravom nazivana „logorsko.m majkom". Slala je u logor takve pakete da je uz ćerku Nadu od njih pod.mirivalo potrebe u hrani još nekoliko logoraša, a slala ih je i nakon što je Nada streljana.

Nemački logor u Nišu je bio uvek pun logoraša. Ispražnjene sobe posle streljanja i interniranja brzo su se punile. Dovođeni su zarobljeni borci partizanskih odreda, ranjeni, pocepani, u dotrajaloj obući i odeći, pripadnici mesnih partizanskih desetina, pohapšeni partijsko-politički radnici, saradnici i simpatizeri NOPa, čije se zdravlje u uslovima loše logorske ishrane, psihičke napetosti, pogoršavalo tim više što su sa saslušanja od gestapovaca izlazili sa oštećenim životnim organima. Svima je bila potrebna lekarska pomoć koju su, sa najoskudnijim medecinskim sredstviima, pružali lekari logoraši koji su dospeli u logor zbog lečenja ranjenih partizana. Lekari logoraši dr Uroš Jekić, dr Josif Valčić, dr Raša Cvetković, dr Stojan Janićijević, dr Stokić, dr Dragić Vučetić n drugi, a posebno oni koje su Nemci odredili da leče logoraše: dr Velizar Pijade, dr Radivoje Savić, dr Dragutin Jović i studenti medicine braća Slobodan i Darko Radman, trajno su ostali u sećanju mnogih logoraša, ne sa.mo po lekarskoj pomoći, nego i po ljudskoj toplini, po rečima utehe, po savetu kako da se drže na saslušanju, da ništa ne priznaju, da ne odaju drugove itd. Oni su sticajem okolnosti više znali o zbizanjima u logoru, prenosili poruke logoraša kad su ovi dolazili na pregled u logorsku ambulantu. Održavali su vezu i sa Odborom Crvenog krsta u Nišu, nastojeći da, u granicama mogućnosti, dobiju lekove za medicinske intervencije u logoru. Mnogi od njih nisu dočekali slobodu.

Dr Velizar Pijade, lekar u Leskovcu, doveden je u logor krajem 1941. godine. Bio je logorski lekar od januara 1942. do januara 1943. godine. Zatvorenice su rado odlazile da počiste ambulantu i da sa njim porazgovaraju. Sa optimizmom je gledao na završetak rata. Jednog dana prozvali su i nje1a. Rekli su mu da ide u Specijalnu policnju. Doneo je u žensku sobu svoj lekarski kožni kuferčić i makazice i to dao zatvorenicama za uspomenu.271 Streljan je na Bubnju.

Od januara do oktobra 1943. godine logorski lekar je bio dr Radivoje Savić, knjaževački lekar, koji je lečio ranjene i bolesne partizane, među kojima i sekretara OK KPJ Zaječar Miodraga Miju Stanimirovića. Kao sin siromašnih roditelja, teško se probijao kroz život i školovao. Medicinu je studirao u Zagrebu, a diplomirao u Beču. Kao talentovani student mogao je da postane asistent na fakultetu u Beču. Međutim, vratio se u svoj kraj i bio lekar Bratinske blagajne u Knjaževcu.

Uključen u napredni pokret pre rata. Savić se aktivira u NOPu od početka rata. Naređenje Vinekea od 19. avgusta 1942. godine je glasilo: „Uhapšenog treba zatim predati logoru u Nišu, Komandi policijske bezbednosti i službe sigurnosti".272

Izdržao je na saslušanju teško mučenje, ali nikog nije odao. U jeku velikih streljanja komandant logora je pretio da će sve postreljati, a Savić mu je odgovorio: „Pa ipak će nešto ostati". Hrabrio je logoraše da ne klonu duhom, govoreći im. „Ja sam u logoru što si i ti. Mi smo Srbi osuđeni na muke, ali naučili smo da izdržimo sve, ne priznaj ništa". Transportovan je u Nemačku i završio život u koncentracionom logoru u Dahau.27J

Od oktobra do decembra 1943. godine za lekara u logoru je određen dr Dragutin Jović, lekar zdravstvene stanice u Žučkovcu, sin radnika saradnika NOPa. Borio se za lekove i bolju hranu logoraša, te zbog toga odlazio u pratnji straže do Odbora Crvenog krsta i u opštinu. Predsednik opštine, ljogićevac Jovan Čemerikić, mu je jednom priliko.m ljutito rekao da logoraši imaju svoje sledovanje i da zbog toga više ne dolazi.274

Kad je i dr Jović interniran u Nemačku, logorski lekari su bili braća Slobodan i Darko Radman, studenti medicine iz Aleksinca, streljani 14. septembra 1944. godine prilikom rasformiranja logora. Oni su sa sobom u smrt odneli i mnoge tajne zverskih postupaka gestapovaca čiji su bili svedoci.

Lekarsku pomoć su pružali logorašima i drugi lekari koji su se nalazili u sobama. Teži bolesnici su u izuzetnim slučajevima slati u zatvoreničko odeljenje Građanske bolnice u Nišu, a posle lečenja su vraćani u logor, što ih nije oslobađalo od streljanja na Bubnju. Takav je bio slučaj sa partizanima, Nikolom Đokićem i Borkom Kocićem i mnogim drugima.

Logorski lekari su nastojali da se od komandanta logora i Crvenog krsta dobije nešto lekova za logoraše. Međutim, to je išlo teško. Zbog toga je logorska ambulanta bila skoro stalno bez lekova. Pronašli smo u arhivu nekoliko trebovanja po kojima je Crveni krst isporučio opremu i lekove za logor koje su logorski lekari tražili, ali je to više koristilo Nemcima nego logorašima.275 U jednom dokumentu se kaže da je 18. maja 1943. godine došao sa jednim nemačkim podoficirom dr Radivoje Savić i predao 6054 dinara, koju je sumu apoteka Atanackovića, iz Kruševca, poslala Crvenom krstu u Nišu za potrebe koncentracionog logora. Lekovi su za taj novac nabavljsni, ali ovaj humani postupak apoteke nije odobrovoljio nemačku tajnu policiju da da podatke o zatvoreniku apotekaru Stanoju Atanackoviću.276

Pored manjih svakodnevnih oboljenja, u logoru je povremeno bilo i težih bolesnika. Zbog loših higijenskih uslova i pretrpanosti po sobama.
rojeva muva, logor je u leto 1943. godine bio zahvaćen masovnom dezinterijom. Od učestalih stolica i visoke temperature ljudi su bili u teškom stalju, ali im lekar nije imao čime da pomogne.

Logor na Crvenom krstu i zgradu Društva Crvenog krsta svakog dana su opsedali članovi porodica logoraša, naročito u dane kada je bilo dozvoljeno slanje paketa, a posebno u vreme masovnih streljanja i lnterniranja logoraša. Tražili su obaveštenja o svojima, koja se u mnogim slučajevima nisu mogla dobiti. Neke podatke dobijali su od „slobodljaka" u logoru. Objave o streljanju bile su retke. Jedan od načina da se sazna o sudbini logoraša bio je slanje paketa u logor, jer ako se paket vrati znači da je primalac streljan. Zato se sa nestrpljenjem i strahom dočekivao dan dozvoljenog slanja paketa hrane i čistog rublja. Masa zabrinutih majki, očeva, sestara, braće i rođaka logoraša dolazila je u Niš iz svih krajeva jugoistočne Srbijs i drugih krajeva. Predavali su pakete u nrostorijama Društva Crvenog krsta, raspitivali se o svojima i o opštoj situaciji u zatvoru, a zatim odlazili blizu logora i satima pokušavali da makar na trenutak vnde i prepoznaju svoje kada izlaze u „šetnju" ili idu na neke radove. Radovali su se kada bi im to pošlo za rukom, a sa neizmernim bolom. potištenošću i crni.m slutnjama odlazile su starice majke i rođaci kada nisu mogli videti svoje, ni dobiti nikakvu vest o njima, kada bi im se paket vratio ili ih Nemci sa psima brutalno razjurili. Četrnaestogodišnji Ljubiša Rakočević, iz Aleksinca, svoju ljubav prema zatvorenom ocu platio js glavom, zahvaćen strujom sa stuba na koji se malo popeo da bi ga video u logoru. Stari učitelj Rakočević je stradao u internaciji.

Veza sa spoljni.m svetom za svakog logoraša bila je veoma važna, jer je nekad trebalo uputiti poruku porodici, drugovima iz pokreta, nekom prijatelju i obratno u logor. U tom pogledu logoraši i članovi njihovih porodica su se snalazili na najrazličitije načine. Nekad su Nemci otkrivali te kanale, a onda su sledile drastične kazne za pojedince i grupe.

Zato je to činjeno najobazrivije, ali nikad nije prestajalo, bez obzira na pretnje. Korišćeni su nekad službenici Crvenog krsta, koji su donosili pakete, zatim neki spoljni radnik u logoru. U paketima su krijumčarene olovke, hartija, ceduljice sa porukama. Iz omota od novina „Novo vreme" logoraši su saznavali o novostima na frontu. Niški gimnazijalac i skojevac Milan Damnjanović, doveden u logor sa sestrom Milicom, krajem 1943. godine saznao je u samici broj 15 za Drugo zasedanje Avnoja u Jajcu iz „Donau Zeitung", kojim mu je majka uvila poslato toplije odeao. Dovitljivi su se dogovorenom šifrom korišćenja pojedinih slova iz novina („punktiranjem") sporazumevali sa porodicama.277 Po sabama se znalo dosta od onoga što se van logorskih žica zbivalo, novosti su donosili i novi zatvorenici.

Velike usluge logorašima činio je spretno tokom čitavog rata Blagoje Stanković, iz Malče, koji je, kao radnik opštine, svakog dana dovozio čezom hleb i životne namirnice za kuhinju logoraša. On je švercovao po neki paket, pismo, cedunjicu, olovku, cigarete, šibicu, prenosio usmene poruke logorašima i od njih njihovim porodicama. Logorašima koji su radili u kuhinji on bi tiho šapatom ili migom oka skrenuo pažnju da je osim namirnica dovezao još nešto. Oni bi to diskretno uzimali i dokosili u sobu prilikom deobe ručka, jer drukčije nije bilo moguće. Potajno je odlazio kod porodica logoraša u gradu i govorio im kako da mu prilaze da ga ne bi otkrili. Zahvaljujući njemu zatvorenica Ana Čomić je brzo dobila dokumenat iz Leskovca da nije Jevrejka, za šta su je gestapovci osumnjičili. Bio je u vezi sa dr Velizarom Pijade, Đurikom i Milom Đorđević, a s druge strane sa Jelenom Glavaški, donosio vesti o streljanim logorašima. O takvim uslugama govore mnogi logoraši.

Zatvorenici koji su radili u kuhinji, bašti i na drugim mestima po logoru, kao i logorski lekari i Mila Đorđević, koja je radila na svidenciji logoraša, povezivali su nekad logoraše iz raznih soba radi usaglašavanja odbrane na saslušanju.

Veoma veliku uslugu je činio Crveni krst prilikom interniranja logoraša na prinudni rad u Nemačkoj i drugim zemljama Evrope. Iz logora su obično upućivane dve vrste transporta: tajni, za koncentracione logore, koji su obično odlazili noću, iznenada, bez obaveštavanja porodica i javni, odnosno „slobodni" koji to nikad nisu bili, a za koje su Nemci, sa predstavnicima kvislinške Berze rada, podmetali logorašima neke formulare da ih potpišu prilikom polaska. I ti „slobodni" transporti, kako su ih Nemci zvali, odlazili su pod stražom u zatvorenim teretnim vagonima, a logoraši su u Nemačkoj radili, takođe pod stražom, najteže radove, nekad i na vađenju neeksplodiranih tempiranih bombi, od kojih su stradali. Ipak, prednost tih transporta bila je u tome što je uprava logora dostavljala Odboru Crvenog krsta spisak lica koja se upućuju u Nemačku na rad sa danom njihovog polaska. Onda bi se angažovali svn službenici da se po spisku o tome obaveste porodice da toga dana mogu doneti u logor pakete toplijeg odela, obuće, rublja, hrane i drugo za put. Čak je na dan polaska bilo dozvoljeno da lično predaju pakete i nekoliko minuta provedu zajedno sa svojima radi oproštaja.

Dok se vreme odlaska tajnih transporta teže utvrđuje, i to samo na osnovu kazivanja preživelih interniraca, za javne postoje sačuvani arhivski dokumenti Društva Crvenog krsta, njegova pisma porodicama interniraca o tome šta da donesu za put, zatim razni nalozi magacinu Crvenog krsta da za logoraše izda neki simboličan poklon u namirnicama, cigaretama, odelu ili vešu za nekog slabo obučenog kome porodica ne može pomoći.278

Crveni krst u Nišu, kao i u čitavoj zemlji i Evropi, nije mogao da deluje irema međunarodnim ugovorima da bi zaštitio logoraše od tiranije, masovnih streljanja i interniranja, niti da bi poboljšao uslove života u logoru, jer to Nemci nisu dozvoljavali. Znajući sve to, logoraši su bili zahvalni i za onaj zračak svetlosti ove humanitarne organizacije koji je bio moguć.
259. IaN, fond Okružni odbor Društva Crvenog krsta (DCK), K15, dok. od 31. V 1941; K15, del. br. 3254 od 12. VI 1941.
260. IaN, DCK, K18, del. br. 6457. Najčešće kontakte sa logorom imali su Ljubinka Kujundžić, Gordana Todorović, sveštenik Radomir Antić, Dragica Kostić. U administraciji Društva radili su: Radojica Stanković, sekretar, Miodrag Sentić, Vera Aćimović, Rada Sekulić, Žika Cvetković, Branislava Ristić, Olga Milosavljević, Miroslava Stamenković i drugi.
261. IaN, DCK, K20, 21, 22, 25, 26 i 71.
262. ISTO.
263. NmN, izj. Radomira Antića, sveštenika iz Niša.
264. IaN, DCK, K22, dok. od 11. XII 1942.265. Isto, K58, DOK. OD 13. XII 1942.
266. IaN, DCK, K23.
267. NmN, izj. Cvetanke Tomić Kesler.
268. IaN, DCK. K35, del. br. 89/1944; K35. DOK. od 15. V 1944.
269. NmN, izj. Radojice Stankovića, sekretara Društva Crvenog krsta u Nišu, nkl.
270. NmN, pisma partizana Sime Stanića Relje, eksponat.
271. NmN, izj. Zlate Ljubinović, nkl.
272. 36. NOR, 1/4-115.
273. NmN, izj. suprugs i sina dr Radivoja Savića, nkl.
274. NmN, izj. dr Dragutina Jovića, knj. XXX.
275. IaN, DCK, K21/42, K19/43, i K31/1944.
276. IaN, DCK, K25 i 26, del. br. 7555/1943.
277. NmN. izj. dr Dragutina Jovića, logorskog lekara, i autora ovog rada, knj. XXX.
278. NmN, DCK, K25 i 26, spiskovi interniraca iz 1944. godine sa zahtevima šta da im se pošalje za put.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License