Bekstvo Iz Logora 2 Decembra 1942 Godine I Nove Odmazde

XI

BEKSTVO IZ LOGORA 2. DECEMBRA 1942. GODINE I NOVE ODMAZDE

Krajem 1942. i početkom 1943. godine intenzitet pražnjenja logora streljanjem na Bubnju je povećan. Posle zaustavljanja ofanzive kod Staljingrada i poraza Romelove armije u Africi, Nemci su strahovali od iskrcavanja saveznika na Balkan i da, zbog toga, ustanak u jugoistočnoj Srbiji i čitavoj zemlji ne bukne još većom snagom. Zato su njihovi komandanti formulisali nove naredbe za odmazde, što se vidi i iz jednog dokumenta od decembra 1942. godine u kojem piše: „U Srbiji još uvek gospodare ustanici. Suviše malo se strelja za odmazdu, a suviše mnogo ima zarobljenika. Treba bez milosti upotrebiti najoštrije mere i paljenja, umiriti zemlju".682 Pojačana je i aktivnost Specijalne policije, koja u izveštajima beleži da se dnevno saslušava po 50-70 zatvorenika, a slična je bila zauzetost i agenata Gestapoa u logoru.683

Zadnjih meseci 1942. godine učestala su izvoćenja na streljanje i iz ženskih soba. Mnoge zarobljene partizanke su tada streljane na Bubnju. Ni preostale nisu mogle ništa bolje očekivati, pa je zato pokušaj bekstva iz logora bio jedini izlaz. Međutim, nije bilo moguće šire dogovaranje o bekstvu, kakvo je izvedeno 12. februara 1942. godine, jer je opreznost sgražara bila mnogo veća.

Inicijativa za bekstvo potekla je još septembra 1942. godine od zarobljenih partizanki u ženskoj sobi i nekih zarobljenih partizana iz muških skupnih soba. Čak je planirano da se uzme oružje iz oružnice, što se pokazalo neizvodljivim. Međutim, misao o bekstvu nije napuštena, ali je pripremano sa drukčijim planom i mnogo konspirativnije. U organizovanje bekstva uključene su: Nada Tomić, student tehnike iz Niša, istaknuti partijski radnik, organizator rada napredne omladine u Nišu i Leskovcu, borac Jablaničkog NOP odreda, Milka Protić Lina, student filozofije, borac Vidojevačke čete Topličkog NOP odreda, Jelisaveta Andrejević Aneta, borac Pasjačke čete i kurir istog odreda; Danica Jovović, iz Balčaka, učenica Domaćičke učiteljske škole u Prokuplju i borac iste čete. Sve su bile u istoj sobi i tako u povoljnoj situaciji da se dogovaraju i razrađuju plan bekstva. Poznavale su se međusobno dobro i pre dolaska u logor, u partizanskim odredima ili na raznim zadacima političkog rada na terenu. Plan bekstva odmah su prihvatili Vidak Milović, krojački radnik i sekretar partijske organizacije u Rastovnici kod Prokuplja, Vladimir Jovanović Dulac, pekarski radnik borac Babičkog NOP odreda iz Vlasotinca i Branko Milenković Dragan iz Lebana, takođe zarobljeni partizan.

S obzirom na tadašnje prilike, nije bilo realno očekivanje pomoći za bekstvo partijske organizacije u Nišu ili od odreda, te se trebalo osloniti samo na sopstvene snage. Pošto su logorašice bile obavezne da nešto rade u krugu logora, nekako su krišom, kad su ih izvodili na rad, uspostavljale vezu sa logorašima nreko Vidaka i drugih. Vidaka su Nemci koristili da kao krojač radi u radionici. Najpre su ga vraćali u samicu, a kasnije u skupnu sobu. Iako bez jedne noge, umesto koje je imao ortopedsko pomagalo, on je odmah prihvatio plan bekstva.

Tih dana uhapšene su po drugi put i dovedene u logor Milja Kalanović, učiteljica u Stajkovcu, i Vera PopovićPopova, učiteljica u Vlasotincu, aktipiskinje NOPa. Prvi put su bile u logoru sa učiteljem Borivojem Dikićem, zbog nedokazane sumnje da su imali veze sa atentatorima na četničkog vojvodu Jovana Ivkovića Korvinskog koji je u junu izbegao zasluženu kaznu. Ovoga puta prošle su kroz kvislinške zatvore u Leskovcu i Nišu i na kraju su izručene Nemcima. One su donele i neke loše vesti o situaciji u Vlasotincu i okolini, što je ubrzalo izvođenje akcije.

Povratak sa novorođenčetom posle porođaja Milice Šuvaković Maše, borca Topličkog NOP odreda, koja se Nemcima prijavila kao učiteljica Jovanka Popović, opominjao je da se priprema neko streljanje koje će i Mašu zahvatiti, bez obzira na malo dete. Mašu su Nemci vezanu sproveli u bolnicu 12. avgusta, porodila se 8. septembra, a u logor je sa detetom vraćena 30. novembra 1942. godine. Donošenje malog deteta u logor izazvao je živost u ženskoj sobi. Mašu su Nemci hteli da smeste u malu sobu na prvom spratu. ali je ona želela da bude u skupnoj sa drugaricama sa kojima je bila zajedno i pre odlaska na porođaj. Po njenoj želji i želji drugarica detetu je dato ime Želimir, kao simbol želje za mirom i slobodom. Novorođenče je bilo radost i osveženje za sve zatvorenice. Svaka je htela da ga podrži i pomiluje. Okruženo brigom svih dete je išlo od ruke do ruke.684 Sticajem tragičnih ratnih okolnosti u istoj sobi, zajedno sa svojim unukom Želimirom, najmlađim logorašem, bila je i Ana Žilnik, takođe borac Topličkog NOP odreda, majka Konrada Žilnika, Mašinog supruga.

Dan bekstva nije bio dogovoren, a pripremano je tako da se pođe van žice sa sigurnijom obućom i odećom i nađe najbolji način za njegovo ostvarivanje. Eranko i Vlada ispitivali su bodljikavu žičanu ogradu i stupili u vezu sa logorašem Tomom Ljubomirovićem iz Bučuma, koji je radio kod kupatila na održavanju konjušnice u severozapadnom delu logorskog kruga, gde je izvršen proboj. Na zahtev Nade Tomić, njena porodica je nabavila makaze za sečenje bodljikave žice, koje je prokrijumčario do nje jedan stolarski radnik, zaposlen u logoru. Čak je uspostavljena neka veza sa jednim bugarskim stražarom blizu kupatila, ali je u trenutku bekstva bio na straži drugi bugarski vojnik.

Bekstvo je pripremano konspirativno u užoj grupi logoraša, a izvr šeno je 2. decembra 1942. godine. U vreme apela oko 16 časova, kada su neke logorašice završavale poslove u logorskom krugu i odlazile u sobu, nastala je jurnjava u dvorištu, pucnjava i alarmni zvižduk pištaljke za logorsku stražu. Dok se napolju pucalo drugi nemački stražari su upadali u sobe i proveravali brojno stanje logoraša. Te večeri, koristeći izlazak u logorski krug, iošto je za rukom Nadi Tomić, Milki Protić i Vladimiru Jovanoviću da pobegnu. Bodljikava žica na mestu njihovog proboja bila je isečena. Ostali zatvorenici su kasnije jasno videli otvor kroz isečenu žicu u severozapadnom delu kruga, iza kupatila i konjušnice. Ostali učesnici

684. NmN, izj. niških skojevki, knj. XIII.

bekstva nisu imali sreće. Danicu je pogodio metak kod bodljikave žice i tu je ostala mrtva. Vidak i Branko su uspeli da prođu kroz žicu, ali ih je zaprečna pa.ra bugarskih vojnika sprečila da prođu kroz krug bugarske kasarne. Uhvaćeni su ranjeni, vraćeni u logor i odmah te večeri streljani kod logorske zgrade prema Gradskom polju. Aneta se u toj bezizlaznoj situaciji, kad je pucnjava usmerena na prosečeni deo bodljikave žice, povukla i vratila neprimećeno u sobu.

Mz izveštaja policijskog agenta od 20. decembra 1942. godine o saslušanju Nads Tomić i Milke Protić posle njihovog ponovnog hvatanja kaže se da su ih sredinom aprila uhvatili Bugari, odveli u nemački logor, i da su, po njihovoj izjavi, 2. decembra 1942. godine pobegle u društvu sa još četiri komunista, i dalje. „Samo bekstvo, prema pričanju uhvaćenih komunistkinja, izvršeno je na taj način što je komunista Milovan Vidak, koji se takođe nalazio u logoru, kleštima presekao žicu na ogradi lagera tako da su se kroz napravljenu rupu provukli ovim redom: prvi Vidak Milović, za njim Tomić Nadežda, za njom Protić Milka, a za ovom nska partizanka Danica, kojoj se ne zna prezime, Jovanović Vladimir iz Vlasotinca, a poslednji je bio neki partizan čije ime se nije moglo ustanoviti, jer ga uhvaćene komuniskinje ni same ne znaju, ali se misli da je to bio Branko, a po zanimanju šofer, koji je Protićevoj rekao da je u ambulanti logora video spisak lica određenih za streljanje i da se u tom spisku nalazi i njegovo ime. Najverovatnijs je da su ovo bekstvo organizovali Milovan Vidak i ovaj Branko šofer.

Još su begunci preskakali žice i nastojali da pobegnu iz kruga konjičke kasarne, koja je posednuta Bugarima, a koja se nalazi odmah do logora, bskstvo je bilo irimećeno od stražara, tako da je ubrzo nastala pucnjava, te su se begunci razbežali na sve strane, pa uhvaćene komunistkinje ne znaju šta je sa ostalim bilo. Kako je nemačka tajna policija raspisala traganje samo za Protić Milku i Tomić Nadeždu kao i Jovanović Vladu. to je najverovatnije da su ostali begunci pohvatani ili pobijeni u blizini logora. Odbegli komunista Jovanović je takođe uhvaćen".685

Puščana i mitraljeska vatra je digla sve logoraše na noge. Mnogim je bilo jasno da se radilo o pokušaju bekstva i očekivali su odmazdu. Dok su napetost i uzbuđenje kulminirali, u ženskoj sobi se desio još jedan događaj koji je potresao i prenerazio sve logoraše. Posle opšte gužve i alarma naišao je fijaker iz Društva Crvenog krsta sa jednim sveštenikom i dEema ženama, da po naređenju Nemaca, preuzmu malog Želimira da bi ga predali dečjem odeljenju bolnice radi čuvanja. Svima je bilo jasno da ć'e Mašu streljati. Sam događaj oduzimanja deteta majci bolno su doživele ne samo majka nego i sve logorašice iz ženske sobe. Svedok Miroslava Popović - takva su svedočenja i svih ostalih logorašica, - o tome šta se događalo te večeri, kaže:

„Žene su se vraćale sa posla u logorskom krugu i žurile uz stepenice u sobu kada je pripucalo … Osećale smo da se nešto strašno događa … Đurika je kao bez duše uleteo sa komandantom u sobu i pitao da li su sve žsne tu. Tražio je da se prebrojimo. Primetile smo da nema Milke, Nade, Dane i Anete. Ali, tog trenutka ulazila je Aneta, sva prebledela. Ćutale smo i odgovorile da su sve tri sigurno u klozetu. Komandant i Đurika su izašli, ali su se posle par minuta ponovo vratili u sobu. Komandant nam je saopštio, pošto su iz logora pobegli neki, da će samo za jednog biti streljano 50 zatvorenika. Pitali su da li neko zna gde se nalaze roditelji partizana Blade. Izgleda da ni komandant tog trenutka nije znao da su i žene pobegle… Zatim su izašli, pa su se posle toga ubrzo ponovo vratili. Sada je komandant pretio da će nas sve streljati, jer su i neke žene pobegle. Izašao je iz sobe sav besan, ali se ubrzo ponovo vratio u sobu sa Đurikom, jednim popom i dvema ženama. Vetar je napolju fijukao … Pojava popa i žena u ovakvoj situaciji zbunila nas… Pomislile smo da nas pop treba da blagosilja pred smrt. Ali ne, došao je u pratnji ove dve žene da oduzme Maši njenog i našeg sina Želimira. Zaboravile smo za trenutak na naš položaj i sve smo bile obuzete onim što se pred našim očima zbivalo. Suze su nam poletsls niz obraze … Nismo mogle da se više uzdržavamo u trenutku kada su oduzimali Maši Želimira".686

Dirljiva je i potresna bila ta slika. Majka je bila van sebe i prvo ga nije htela dati. Molila je da joj ga ostave još koji dan. Grčevito ga stezala na svoje grudi i u suzama se gušila. Sve zatvorenice u sobi su takođe plakale i molile da joj ostave dete. Sveštenik je dugo i ubedljivo pričao. Vreme je prolazilo. Naređenje Gestapoa se moralo izvršiti. I Maši je to na kraju bilo jasno. Kada se malo smirila počela je Želimira da sprema. Ženama je davala savet kako da ga neguju, a zatim ga je poslednji put podojila. Na požurivanje Nemaca, koji su doveli predstavnike Crvenog krsta, pružila je na kraju dete jednoj ženi i rekla: „Recite mome sinu Želimiru ko je bila njegova majka, da se borila i poginula za slobodu". Kad su sveštsnik i dve žene sa Želimirom izišle iz sobe, zatvorenice su se okupile oko Mašs kao okamenjene, bez reči. Gušile su se u suzama i razmišljale šga će biti sa detetom, da li će se neko ikad sresti sa Želimirom, da li će neko ostati živ da ispriča i ovu tragediju rata. Za sve vreme dok je čekala streljanje govorila je da ne zaborave njenog sina ako izađu iz logora.087

Sve logorske sobe su u to vreme bile prepune. Oko 1000 logoraša te noći nije spavalo. Čekao se sa zebnjom sutrašnji dan i izvođenje na streljanje. Napregnutom pažnjom pratio se svaki šum iz logorskog kruga. U lakom snu logorašima se činilo da čuju brujanje motora kamiona sa ciradom. Neispavani i izmučeni crnom slutnjom i strahom logoraši su bili na nogama pre svanuća. Međutim, do streljanja tog dana nije došlo. Trebalo js logoraše još mučiti pa onda streljati. Oko 7 časova Nemci su počeli da ih izvode iz soba u logorski krug. Prolazili su kroz špalir logorske straže koja je nemilosrdno tukla sve redom. Svaki logoraš je morao da prođe pored mesta gde je izvršen proboj kroz bodljikavu žicu i da gleda u četiri leša koja su tamo ležala unakažena. Batine su se sa svih strana sručivale na njih. O toj tiraniji svedok kaže:

„Oko 7 časova Đurika je uleteo u sobu i rekao da na znak pištaljks što bržs izađemo napolje. Bio je bled. Znale smo da to nije dobro. Čuo se zvižduk pištaljke i u istom trenutku jurnule smo iz sobe. Ali na svaki metar stajao je Nemac sa batinom i pendrekom. Kao kakva živa lesa prolazile smo kroz taj špalir mlaćenja, čas padajući, čas dižući se. Sa druge strane bili su muškarci. Ne znamo kako smo stigle do logorskog dvorišta i stale kao ukopane u red. Tog trenutka nije se znalo ko je veća zver, Nemci ili psi koji su nas ujedali. Komandant je naredio da se svi zatvorenici imaju kretati jedan po Jedan u pravcu logorske kule, osmatračnice. Mislili smo da će nas tamo streljati. Međutim, kod kule su logoraši prolazili pored leševa drugova koji su streljani, bili su grozno unakaženi. Prepoznali su partizanku Danu, Vidaka bez noge i Branka. Njih dvojicu su žive uhvatili, premlatili i streljali. Ako bi neko ogrenuo glavu od leševa, dobio bi udarce. Razdraženi nemački psi su besno skakali i režali".688

686. NmN. izj. Miroslave Popović i drugih skojevki, kn>. XII i XIII.
687. Isto.
688. NmN, Isto.

Nemci su bili posebno besni na logoraša Tomu Ljubomirovića iz svrljiškog Bučuma, kojp je radio u kupatilu i konjušnici, pa su ga gestapovci saslušavali i stavljali na najveće muke, a na kraju ubili u krugu logora. Teretili su ga da je pomagao ovo bekstvo.689 Četvrti leš kraj žica bio je njegov.

Iste noći posle bekstva dovedena je čitava porodica Nade Tomić, otac Lazar, majka Dara, brat Slobodan i sestra Cvetanka, sa kojom je Maša, čekajući streljanje, razgovarala o svome sinu Želimiru. Posredstvom Nade ona se upoznala sa porodicom Tomić, od koje je dobijala i pakete dok je bila u bolnini, a preko nje je uspostavila vezu i sa svojom porodicom u Zemunu. Sutradan je dovedena iz Gornje Konjuše majka Milke Protić. Doveli su i Vladinu majku i dva brata, ali je on ubrzo uhvaćen i streljan, a svi njegovi pušteni.
Režim tiranije se nastavljao iz dana u dan i nije mimoišao ni u godine zašle taoce. Sa strahom se očekivao svaki izlazak u „šetnju" i na radovs u logorskom krugu, jer su bili praćeni tučom, a svakih 5-10 dana su odvodili na streljanje.

Bekstvo iz logora, gubici na frontovima i neugasivi otpor porobljenog naroda izazivali su bes fašista, odmazda za odmazdom su se nizale. O nekim govore nemački arhivski dokumenti, a o nekim, nezabeleženim, govore sami svedoci ubijanja, logoraši.

Na Bubnju je 15. decembra 1942. godine streljano 10 logoraša, među kojima i zarobljene partizanke Milica Šuvaković Maša i Ana Stojković Vs sna. Mašu su streljali pod imenom Jovanke Popović, učiteljice iz Sarajeva. Bila je student i službenik u Zemunu, predratni član KPJ i istaknuti radnik na Beogradskom univerzitetu i u ženskom pokretu, poznata po širokoj kulturi i kao izvrstan kozer. Sarađivala je sa Veselinom Maslešom, Eli Fincijem i drugim revolucionarima. Posle poznate eksplozije u stanu u kojem je pravljen eksploziv za diverzije, i kojom prilikom je lakše ranjena, otišla je avgusta 1941. godine u Toplički NOP odred.690 Kada su joj uzeli sina Želimira, znala je da će je streljati, a kad su je poveli na streljanje pozdravila je drugarice i preko njih uputila još jednu poruku za novorođenog sina. Dostojanstveno je pošla u smrt, kako to dolikuje komunistima. S njom je na isti način hrabro pošla i Ana Stojković, student medicine, predratna skojevka koja se vaspitavala i kalila u naprednom pokretu Šapca, gde je rođena, Beograda i Leskovca, gde ju je rat zatekao sa majkom Bosiljkom Đurić, poznatim naprednim profesorom istorije, koja je takođe bila u odredu. Specijalna policija je Bosiljku dovela u logor ubrzo posle streljanja njene ćerke. Na njeno raspitivanje logorašice nisu htele da joj kažu istinu o ćsrki, ali je ona ubrzo to sama otkrila, videvši ćerkinu osgalu maramu. Njen nervni slom za detetom teško je bilo podneti. Kasnije su i nju izveli na streljanje. Ana je u Jablaničkom NOP odredu obavljala dužnost bolničarke i kao obolela došla u Niš na lečenje i ilegalni rad. gde je, prilikom jedne racije, uhapšena bez legitimacije. U logoru su joj zaplenili jedno pismo koje je poslala van, zbog čega su je mnogo mučili. Da se neprnjatelj ne bi nad njom iživljavao i mučio je, pokušala je da prekrati život sečenjem vene.

Izvođenje Maše i Ane potreslo je sve drugarice u sobi, jer su ih one ponašanjem, svojim znanjem i revolucionarnim žarom potpuno osvojile. Kada su se vrata za njima zatvorila, skojevke su zajecale od tuge i tiho zapevušile, prkosno „Padaj silo i nepravdo".691

Streljan je i Borivoje Kocić, Borko, ranjeni učesnik proboja logora 12. februara 1942, koji je kasnije uhvaćen i ponovo vraćen u logor. Uguraln su ga u kamion prekriven ciradom. Njegovo ime vezano je za tradicije SKOJa >• Leskovcu, gde je bio skojevski rukovodilac. Sa njim na Bubanj odveden je i Ratomir Brković, student i leskovački skojevac, rođen u Kosovskoj Mitrovici.692 Pošto je sa učesnicima bekstva, Nadom i Brankom, bio u Jablaničkom NOP odredu smatra se da je znao za bekstvo, ali zbog nekih nepredviđenih okolnosti nije u njemu učestvovao.

Streljanje 10 zatvorenika 20. decembra ostalo je u trajnom sećanju mnogih logoraša, jer su ih prozivali i izdvajali na poseban, ciničan način, pred postrojenim logorašima u dvorištu, bez prikrivanja da se radi o streljanju. To je bio perfidan način mučenja, zastrašivanja i pretnji da će tako proći i ostali logoraši. „Jednog dana - pričaju svedoci - došao je Đurika, otključao nas i rekao nam da izlazimo brzo kad svira pištaljka. Tako smo i uradili. U dvorište su došli i zatvorenici iz drugih soba. Stojali smo u strojevima po sobama u stavu ,mirno'. Sneg je padao, vetar nam ga je nosio u oči, a mi nismo smeli da trepnemo, jer su iza nas bili nemački stražari i njihovi policijski psi. Dolazi šef gestapoa i komandant lo gora. Predosećamo da je smrt prisutna u logorskom krugu i da lebdi nad našim glavama. Gestaiovac vadi spisak i čita imena, naređujući da se prozvani izdvoje u poseban stroj".

Iz ženske sobe prozvali su Jelenu Đorđević Stefanović Ćućuliku, fabričku radnicu iz Leskovca, predratnog člana KPJ, borca Babičkog NOP odreda. Izdvojili su Miodraga Milenkovića, studenta elektrotehnike iz Šišave, borca istog odreda i Stojana Petrovića, član KPJ, učitelja u Ladovici, borca Jablaničkog NOP odreda. Prozvali su i izdvojili Hranislava Savkovića, penzionisanog starog učitelja iz Prokuplja. Imao je tada preko 70 godina. Kao rođeii Šumadinac bio je u šumadijskom odelu. Prozvano je još nekoliko zatvorenika.693

„Videla sam ljude - piše Vera Tomić u pismu poslatom krišom van, odmah posle tog streljanja - kako se izdvajaju iz stroja, kako gomila prozvanih raste brzo, osećam da stojim nestabilno, da ne čujem ništa, da ne osećam čak ni stisak Jelčetove ruke, poslednji stisak, mrtvački stisak. Strašna ceremonija je završena. Tupi bat koraka me zove natrag u sobu, u nastavljanjs života, a glava buči, čini mi se da mi se misli sudaraju i loms o jedno ime: Jelče, Jelče.

Soba je isto hladna i nema, mi ćutimo, prolazi pet i deset minuta, tišina glupa i teška. Odjednom pesma, ne pesma, ono je vrisak, vrisak za životom, ali ne i strah od smrti, to je bilo nešto nadčovečanski, nešto što je silovito vuklo napred .. ."694

Čekanje kamiona sa ciradom, koji je odvozio osuđenike na smrt, oteglo se više od dva sata. Za to vreme osuđenici su odvedeni u posebnu malu sobu do stepeništa, gde su na zidu ostale mnoge njihove poruke. Ostali logoraši su oterani u sobe. Iz male sobe začula se pesma. Jelena je pevala rs^.olucionarne pesme, pesmu za pesmom. I stari učitelj Savković je pevao Dok je bio u skuinoj sobi govorio je „da će i srpska deca u kolevci zapamt gi šta su Nemci radili u drugom svetskom ratu". Sa borbenim patriotsk.š pesmama osućenici su pošli hodnikom do dvorišta, gde je nadjačalo brujanje motora kamiona koji se ubrzo izgubio prema Bubnju. Tamo su osuđenici čekali još čitav sat dok je pronađen jedan čuvar stratišta koji je iz nekih razloga bio potreban egzekutorima.695 Po podacima porodica, 15. decembra su streljani i Luka M. Anđslković, borac Kukavičkog NOP odreda, i Luka D. Andrejević, pripadnik NOPa, oba iz vlasotinačke Brezovice.

Neutvrđenog dana decembra izvedeno je iz logora 15-20 Roma i streljano na Bubnju, jer su kao bolesni bili „opterećenje" za logor, dok je veća grupa streljana negde van Niša. Dokument kaže da je prilikom operacije zapadno od Niša streljano 25. decembra 87 lica.696 Verovatno se radi o odmazdama za diverzije na pruzi Niš-Stalać, ali ne o streljanju logoraša.

U saopštenju o streljanju 25. decembra 1942. godine nalaze se imena 10 streljanih lica, pretežno iz Kruševca, za koje nemamo podatke da su bili u logoru, ukoliko nisu izvedeni iz bugarskog zatvora.697 No, poznato je da je tog dana, posle velikog mučenja, streljan jašunjski paroh Mlija Stojković, istaknuti saradnik NOPa iz leskovačkog kraja, čiji je stan bio stecište komunista. Čuvao je ranjenike, raznosio letke.

U logor su 28. decembra dovedene Nada To.mić i Milka Protić. Ons su, nosle uspešnog bekstva 2. decembra bile prešle Južnu Moravu i preko Tešice, Koprivnice i Jastrepca došle u topličku G. Toponicu. Sklonils su se u kući preudate majke poginulog partizana iz Male Plane, ali ih je tu otkrila SDS. Sprovedene su u Prokuplje, zatim u Leskovac, a posle neuspelog pokušaja da lažnim imenima prikriju identitet, u nemački logor u Nišu.698 U logoru je izvršena rekonstrukcija njihovog bekstva Milki je čak data prazna puška da bi videli kako bi njome rukovodila i kako bi je upotrebila.699 Nada i Milka streljane su istog dana, odnosno 28. decembra 1942 Odmah posle toga, pušteni su iz logora članovi njihovih porodica, dovedeni u logor posle bekstva.

Početkom 1943. godine intenzitet streljanja se još više povećao. O tim streljanjima ima više nemačkih dokumenata, uglavnom sa podacima o broju streljanih. Neka dokumenta sa takvim podacima o streljanju na Bubnju potiču od obaveštajne službe organizacije Draže Mihajlovića u Nišu, koja je preko svoga obaveštajca registrovala neka streljanja i aktivnost okupatorskih formacija u Nišu. Izveštaji su iz Niša dostavljeni štabu Draže Mihajlovića i odatle, sa njegovim potpisom, radio vezom upućivani „predsedniku jugoslovenske vlade". Iako nedovoljno pouzdani, ti izveštaji se delimično slažu sa nemačkim i registruju samo neke egzekucije za koje je obaveštajac nekako saznao: 5. januara 27 ljudi; 6. januara 7 ljudi i 2 žene,9. januara 4 Jevreja, 2 Jevrejke i 4 Srbina, 20. januara streljano 20 Srba iz Leskovca i 22 januara 3 čoveka.700

Svetozar Vesović arhivar Gradskog poglavarstva predao je Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina neka trebovanja radne snage za sahranu streljanih za 9., 12. i 21. januar 1943. godine, a u „kalendaru" nekih streljanja čuvara strelišta Milana Stojanovića, koji je on, pre nego što je uhapšen i streljan, predao Božidaru Petkoviću, a ovaj Komisiji posle rata, zabeležena su dva streljanja u januaru.701
O streljanjima početkom 1943. godine više od svedočenja preživelih govore arhivska dokumentz. Opunomoćeni komandujući general i vojni zapovednik Srbije, sa potpisom Gajtnera za komandanta, izdao je b. januara 1943. godine naređenje Feldkomandanturi 809 da strelja šest lica zbog diverzije na pruzi:

„Radi odmazde za diverziju na pruzi Beograd-Niš 3. I 1943. u blizini Lužana treba streljati 6 uhvaćenih okrivljenih stražara. Javno saopštiti naređenje Feldko.mandanture. Deset primeraka saopštenja treba poslati Komandujućem generalu i Zapovedniku Srbije".702

Feldkomandantura 809 je 9. januara 1943. godine streljala šest lica za tu diverziju, ali ne stražare. Streljani su: Jelisaveta Andrejević, iz Niša, Ivan Rakić iz Aleksandrova i Mihajlo Ignjatović, Draginja Ignjatović, Ratomir Ignjatović i Uroš Dinić, iz Niša.703 Za Feldkomandanturu saopštenje je potpisao major Miler.

Tako je na Bubnju završila život Jelisaveta Andrejević Aneta, predratna skojevka, borac Topličkog NOP odreda u koji je stupila sa 17 godina života. Istakla se u mnogim borbama protiv četnika i Bugara. Zarobili su je četnici na izvršenju kurirskog zadatka kad je nosila poruku sa Jastrepca na Pasjaču. Četnici su je saslušavali i mučili, a zatim predali Bugarima koji su je pekli, boli, i ponižavali na razne načine, ali od nje nisu mogli da dobiu nikakve podatke o partizanima i njihovim saradnicima. Kada je povedena na streljanje doviknula je „Zdravo drugarice!" i zapevala „Padaj silo i nepravdo".

U Narsdnom muzeju u Nišu čuva se svojeručno zapisano kazivanje Milana Stojanovića, stražara na Bubnju, koji je bio svedok njenog streljanja. On je 1944. godine takođe uhapšen, odveden na Banjicu i streljan u Jajincima.704 Nvo šta je zapisao: „Januara 1943. godine stiže kamion za streljanje u 8 časova ujutru, sa osuđenicima na smrt, iz logora. Stade na Bubanj, iziđoše njih šestoro, među njima jedna mlada devojka koja peva… Poteraše ih do šanca u koji će ih mrgve baciti … Poređaše ih uz jamu samog šanca i okrenuše ih leđima prema dželatima, a nju gurnuše poslednju, jer nije nikako htela da se okrene. Počeše da streljaju u potiljak jednog po jednog, a ona ih prezrivo gleda… i svašta im govori i vređa, a oko nje lete parčići lobanja i pramenovi kose… Dođe red na nju… opominju je nekoliko puta da se okrene, ona neće, već se jednom ponosno isprsi pred njih i udarivši se u prsa prkosno reče: „Gadovi, neću da vam se okrenem što se stidite da bijete u prsa… Mojom krvlju nećete dobiti rat, niti pobediti. Znajte, gadovi, pobeda je naša' i nastavi da peva ,Padaj silo i nepravdo'".

Sa Anetom je streljana skoro čitava porodica Milisava Ignjatovića, koja je ioznavala mnoge predratne aktiviste radničkog pokreta i članove KPJ. Uroš Dinić je streljan kao saradnik NOPa, čija je kuća u Nišu bila baza za ilegalce i kurire, preko koje su mnogi dobili vezu za slobodnu teritoriju u Pustoj Reci, a uoči rata su tamo dolazili Filip Kljajić, Đuka Dinić i drugi revolucionari.

Radi zastrašivanja da se bolje čuva pruga, Saur Hordendorf je, u ime Feldkomandanture 809, za stražare uhapšene zbog pomenute diverzije poslao zvaničan akt opštini u Nozrini, u kome se kaže da se kažnjavaju dva stražara sa četiri nedelje, a dva sa tri meseca zatvora u koncentracionom logoru zbog „površnog vršenja dužnosti stražara na pruzi između 4. i 5. I 1943. godine", s tim što će kaznu izdržavati od 7. januara.705

Kod Cerovačkog mosta na Južnoj Moravi 9. januara 1943. godine streljano je 15 seljaka iz sela Vitkovca, koji su uhapšeni kao civilni stražari na pruzi kod svoga sela, gde su u susretu sa partizanskom patrolom poginula tri bugarska vojnika noću 29/30. novembra 1942. godine. Uhapsila ih je bugarska kaznena skspedicija iz Paraćina. Odvedeni su u bugarski armijski zatvor u Nišu, a zatim u logor na Crveno.m krstu, odakle su 9. januara izvedeni na streljanje sa još 10 Vitkovčana koje su Bugari naknadno uhapsili zbog insceniranog napada na prugu 25/26. decembra 1942. godine.709

Zbog pogibije bugarskih vojnika kod Vitkovca uhapšena je veća grupa ljudi i iz rasinskog sreza, od kojih je 30 iz Kaonika, Trubareva, Velikog Šiljegovca, Đunisa i drugih sela prebačeno u logor i streljano 7. januara 1943. godine kod Cerovačkog mosta, među kojima su bili Miodrag Maksić, učitelj u Kaoniku, rodom iz Rečke kod Negotina, Borisav M. Minić i Sreten M. Kanić, iz Velikog Šiljegovca. Maksić je bio napredni učitelj, član KPJ i nadareni pesnik, koji je 1933. godine objavio zbirku pesama „Slobodni trzaji i slobodne iskre". U poslednjoj pesmi iz 1942. godine on kaže:

706. AJ, 110, DK, 799/832D0S 3047.

„Nema veselja, nema radosti,
Mladi smo, ali bez mladosti.
Na teškom dugom lancu STOJIMO vezani
Čvrsto i teže nego psi .. ."707

Pruga na relaciji Niš-Stalać bila je često meta napada i diverzija jastrebačkih i rasinskih partizana, pa se, prema dokumentima, nekad vodila prepirka između kvislinških sreskih vlasti oko toga na čiji teret treba da padne odmazda. U izveštaju o diverziji na pruzi kod Đunisa 1943. godine, kada je dignuta pruga i prekid saobraćaja trajao osam časova, se kaže: „U cilju odmazde izvršiće se streljanje taoca".708 dok se u drugom dokumentu za istu akciju kaže da su bugarske trupe izvršile potrebna hapšenja i streljanja.709 što se verovatno, odnosi na odmazdu kod Cerovačkog mosta.

Na nirnberškom procesu ratnim zločincima našao se optužujući dokument koji glasi: „Zbog sabotaže na železnici kod Niša streljano je 12. I 1943. godine šest komunista",710 a u drugom dokumentu piše da je zbog napada na želizničku prugu severozapadno od Niša streljano u cilju odmazde „naknadno još 6 komunista".711

Komakdant Srbije Bader je 12. januara 1943. godine odobrio predlog Feldkomandanturi 809 i I bugarskom okupacionom korpusu o streljanju.„Za izvršenje ubistva predsednika opštine Koprivnice 6. I. 1943. izvršite streljanje 10 taoca (po 5 četnika DM i 5 komunista). 809 feldkomandantura objaviće ovo streljanje u Zaječaru, kao i u garnizonima Niša i Leskovca. O izvršenju podneti izveštaj i priložiti 10 primeraka plakata o izvršenom obnarodovanju".712 Ovo streljanje izvršeno je u Zaječaru.

Komandujući general u Srbiji poslao je 5. januara 1943. godine Feldkomandanturi 809 u Nišu i Krajskomandanturi u Leskovcu uputstvo za odmazdu, kojs glasi:

„Od talaca koji su zatvoreni na područJu Feldkomandanture 809 treba streljati 35 talaca (DM i lica koja su dokazana da su komunisti), po mogućnosti gde su zločini izvršeni i to:

1) 10 talaca u Donjoj Lakošnici za ubistvo seoskog starešine 11. XII 1942;
2) 10 talaca u Orašju za ubistvo jednog srpskog graničnog službenika 13. XII 1942;
3) 5 talaca u Džigolju za ranjavanje sreskog činovnika 20. XII 1942; 4J" 10 talaca u Balčaku za ubistvo seoskog starešine 21. XII 1942.

Za sve ostalo treba se direktno dogovoriti sa ispostavom službe bezbednosti u Nišu". Dalje se dodaJe da viši komandant SS i policije moli da se na traženje Feldkomandanture 809 stavi na raspoloženje odeljenje za streljanje od policije ili SDS. Na kraju potpis „Geitner, sr".713

Ova streljanja nisu izvršena na Bubnju već na licu mesta, gde su partizani ubili saradnike okupatora, tačno onako kako je citirano uputstvo tražilo: Zatvorenici su uzeti iz zatvora u Leskovcu i Prokuplju i iz nemačkog logora u Nišu. Poznato je da je iz logora izveden i streljan kod Balčaka 18. januara 1943. godine partizan Ozrenskog NOP odreda Petar Žikić, učenik gimnazije iz niške Kamenice, uhvaćen u Nišu prilikom blokade i pretresa grada od strane Bugara. Žikić je kod Bugara, u Specijal noj policiji i u logoru bio izložen velikim muka.ma, ali neprijatelj nijs mogao da sazna od njega nikakvu tajnu. Vojislav Denčić Vokan i Jovan Mnhić, kapetan, izbeglica iz Stoca prebačeni su iz logora u Leskovac u zatvor, a odatle sa 10 zatvorenika na streljanje kod Lokošnice. U objavi o tom streljanju, od januara 1943. godine, navodi se 30 imena streljanih rodoljuba, bez naznačenja gde je ko streljan. Iz logora je tih dana izvedeno 10-15 Romz, a u objavi o tom streljanju navedena su imena nekolicine iz aleksinačkog kraja.514 Za odmazdu u Džigolju uzeti su taoci iz prokupačkog zatvora.

Naređenjem od 12. januara 1943. godine Feldkomandanturn 809 i I bugarskom korpusu stavlja se do znanja sledeće: „Zbog ubistva predsednika opštine iz Turekovca (zapadno od Leskovca) izvršiće se streljanje 5 komunista u cilju odmazde za učinjeno delo. 809 feldkomandantura izvršiće ovo streljake u Nišu, a obnarodovaće ga kako u Nišu, tako i u srezovima leskovačkom i zaječarskom. Po izvršenom streljanju podneti izveštaj"715

U naređenju komandanta Srbije od 13. januara 1943. godine Feldkomandanturi 809 u Nišu za ubistvo opštinskog predsednika u Plavcu (16 km zapadno od Leskovca) se kaže: „Zbog ubistva predsednika opštine iz mesta Ilavca streljajte 10 taoca (5 dražinovca i 5 komunista). 809 feldkomandantura obnarodovaće plahatama izvršeno streljanje u leskovačkom srezu, po potrebi i u niškom srezu. Dostavite nam 10 plahata kojima je streljanje obnarodovano. Ženska lica se izuzimaju kako od streljanja, tako i od taoštva".716

Okružni načelnik u Leskovcu je krajem januara izvestio da je „za delikte partizana" u Lokošnici, Balčaku, Plavcu, Turekovcu i za ubistvo jednog stražara SDS, o čemu je bilo reči, „izEršena egzekucija nad 50 talaca", da su streljanja u januaru završetak akcije od decembra 1942. godine, u kom vremenu je streljan 71, pa se broj popeo na 79 ubijenih zbog saradnje sa komunistima ili zbog „bezpravnog pritežanja oružja".717

U izveštaju komandanta Srbije, istog datuma, za II teritoriju I bugarskog okupacionog korpusa, kaže se da se na prostoru Kuršumlije širi intenzivno komunistička propaganda, da su kod Vlasotinca uništili jedan partizanski municijski magazin, da je s ti.m u vezi deset lica uhapšeno „i za ovo delo izvršiće se streljanje za odmazdu", o čemu će se „naknadno podneti izveštaj", zatim dalje da je za vreme akcije na prostoru Banje (Sokobanje) uhapšeno „13 kurira komunista", da je I bugarskom okupacionom korpusu, zbog ubistva jednog njihovog vojnika, „odobreno da ove strelja za odmazdu".718 Iz dokumenta se ne vidi gde je nad kim izvršena ta odmazda.

Feldkomandanturi 809 dato je 14. januara 1943. godine odobrenje za streljanje zbog sabotaže na železnici 7 kilo.metara južno od Niša, u vezi poslate dspeše broj 31/43 od 13 januara, kojs glasi: „Usvojen vaš predlog. Oba stražara, koji su zanemarili svoju dužnost, kao i tri uzeta taoca sa područja ustaničkih srezova streljajte". Dalje se traži obnarodovanje i podnošenje izveštaja o izvršenju streljanja.719 Iz anketa porodica saznaje se da su 18. januara streljani Milorad Đorđević Čilac, medičarski radnik iz Prokuplja i Živojin M. Alitić, zemljoradnik iz Balajnca, obojica zarobljeni borci Topličkog i Jastrebačkog NOP odreda.

714. NmN, fotokopija saopštenja o streljan.u, nkl.

Na prinudni rad u Nemačku upućen je 11. januara 1943. godine transportom logoraša, među kojima je bilo 16 ljudi iz sokobanjskog Šarbanovca. Njih je uhapsila bugarska kaznena ekspedicija, dovela u Logor na Crvenom krstu, odakle su tada internirani.720 Povremeno su pojedine grupe logoraša pušteke iz logora.

Obim streljanja i interniranja u februaru 1943. godine nije bio manji od onog u prethodnom mesecu. Tako je 3. februara odobreno Feldkomandanturi 809 streljanje 10 komunista i Dražinih pristalica za ubistvo predsednika opštine u Subotincu.721 Komandant Srbije je 5. februara odobrio Feldkomandanturi 610 (u Kraljevu) da se za odmazdu strelja 85 Dražinih saradnika i 110 komunista, s tim da se za streljanje uzmu ljudi sa područja izvršenih ngpada i iz logora u Beogradu i Nišu.722 Nema sumnje da ovo naređenje nije izvršeno kako je rečeno, ali nema podataka koliko je iz nemačkog logora u Nišu „pozajmljeno glava" za streljanje zbog diverzije ili ubijenih Nemaca na područjima van Feldkomandanture u Nišu. Praksa „pozajmljivanja glava" se više puta ponavljala za vreme rata.

Depešom komandanta Jugoistoka od 10. februara javljeno je sledeće: „Za vreme akcije čišćenja na prostoru južno od Niša, koje je izvršila nemačka policija u sadejstvu sa Srpskom državnom stražom streljano je 60 komunista",723 a u dnevnom izveštaju istog komandanta od 12. februara govori se o pojedinim napadima partizana na opštinske kancelarije i dodaje da je „streljano 36 partizana", dok je „za vreme akcije čišćenja južno od Leskovca ubijeno 25 ustanika".724

U jedno.m opširnijem nemačkom arhivskom dokumentu komandant Srbije je, u prilogu pod 8., javio Feldkomandanturi (veza: akt komandanture od 7. februara i telegram od 7. februara 1943.) sledeće:

„1) Poništava se telegrafsko naređenje za broj 153/4 od 5. II 1943. u slučaju napada ekstremista na brzi voz Beograd-Sofija.

2) Odobrava se streljanje 5 lica zbog rušenja mosta na pruzi Doljevac- Prokuplje 29. I 1943. U slučaju da se utvrdi za vreme napada krivica građanskih lica, koja su dodeljena stražarima, onda iste ne treba streljati kao taoce ili zatvorenike predviđene za odmazdu, nego kao saučesnike.

U vezi predloga 2 i 3 može Feldkomandantura da donese odluku u okviru svoje nadležnosti. Podneti jedan primerak oglasa o izvršenju".725 Dana 9. februara precizirano je da se streljaju građani iz Prokuplja,726 a zati.m je sledilo obaveštenje
Feldkomandanture 809 o izvršenju, odnosno da je „streljano … 5 komunista (taoca)".727

U lotru je 10. februara 1943. godine promenjena logorska straža. Tog dana strsljano je sedam Jevreja, jedinih koji su posle streljanja februara 1942. godine ostali radi obavljanja poslova u nemačkoj kuhinji i manjih tehničkih poslova u logorskom krugu. Neupućenim logorašima se činilo da su kod Nemaca bili privilegovani. Imali su svoju sobu na prvom spratu. Međutim, i oni su bili logoraši koji su čekali red za streljanje. Specijalisti za jeErejska pitanja su o tome brinuli.

Oko 10 časova došli su gestapovci jednim kolima i, u razmaku od oko pola časa, u dve grupe ih odveli na Bubanj. Toga dana streljana je čitava porodica Gros: stari Bela, njegova žena Berta, ćerka EditaDedika i sin Đurika, zatim dr Vajs, zubni lekar, Robert, niški frizer, koji je taj posao za Nemce obavljao u logoru, i Marko Abenšoan koga su svakog dana Nemci izvodili u grad radi snabdevanja njihove kuhinje životnim namirnicama i hlebom. Streljan je i logorski lekar Velizar Pijade, čiji humani lik je ostao u sećanju mnogih logoraša, jer je pružao lekarsku pomoć, savete i ohrabrenje da se novi logoraši dobro drže na saslušanju, bio veza logoraša iz raznih soba i isto tako njihova veza sa spoljnim svetom, preko Crvenog krsta. U sećanju logorašnca ostao je u lepoj uspomeni Đurika Gros koji je u logoru vršio funkciju tumača i ključara. Preko njega su zatvorenici saznavali mnoge pojedinosti o streljanjima, ponašanju gestapovaca, saslušanjima pojedinca, o lošim i dobrim vestima koje je saznavao prisluškivanjem razgovora Nemaca, prenosio je poruke iz sobe u sobu.

Scenu odvođenja na streljanje krišom su gledali neki logoraši kroz ogrebotine matiranog stakla na prozorima sobe. Protesti ovih Jevreja u dvorištu nisu ništa pomogli, već još više činili gestapovce bezobzirnijim i u zadnjim trenucima života tih ljudi. Edita-Dedika je ostavila cipele drugaricama, jer joj više nisu bile potrebne, dok su Bertu, koja je u revoltu bacila svoje cipele u dvorište, divljački ugurali u kola, koja su se onda izgubila put Bubnja.728

Sa ovom grupom Jevreja streljano je i oko 15 zarobljenih partizana.729 Komandant logora je posle ovoga odredio druge logoraše da u prisustvu stražara polugama zatvaraju sobe i za rad u kuhinji.

Feldkomandantura 809 je 15 februara dobila obaveštenje „Odobrava se kao mera odmazde (kazne) streljanje 3 komunista zatvorenika zbog ranjavanja sekretara reonskog ureda Knjaževac 8. II 1943. Izvršenje javite putem prilaganja jednog primerka objave". Iz ponovljenog obaveštenja vidi se da se radilo o odmazdi za ranjenog sekretara sreskog načelnika.730

Mnoga streljanja po nekoliko ljudi ostala su za logoraše nezapažena, posebno kad su osuđeni izvođeni iz samica. Međutim, mnogi od njih veoma dobro se sećaju masovnih streljanja oko 17. i 20. februara 1943. godine po nekim njihovim specifičnostima. Za prvo streljanje je na apelplacu prozvano 29 ljudi i postrojeno pored zida, a ostali logoraši su vraćeni u sobs. Zatim je došao kamion sa ciradom i dželatskom naoružanom pratnjom u manjim kolima, potovarili su i odveli prozvane na Bubanj. Kamion se kasnije vratio i doneo odela streljanih. Tom prilikom bila su prozvana još dva logoraša koji nisu bili u logoru, već su sa grupom logoraša odvedeni na pantelejsko groblje radi iskopavanja posmrtnih ostataka nemačkih vojnika, poginulih za vreme prvog svetskog rata. Među njima je bio i Dragić Virijević. Njegov otac, koji je takođe bio u logoru, ponudio je svoju glavu za sinovljevu. Pošto tu dvojicu nisu pronašli. Nemci su bez njih odveli prozvane za streljanje. Tako je Dragić Virijević sticajem okolnosti ostao živ. Kasnije je transportovan na Sajmište, a kad je odatle sproveden u Trepču pobegao je i sa partizanima nastavio borbu do oslobođenja zemlje.

Za drugo streljanje su logoraše prozivali po sobama. Prozvano je oko 50, među kojima i više mladića iz Toplice. Dolazak kamiona osuđenici su sačekali u kupatilu, a na Bubanj su pošli sa pesmom. I njihova odela su vraćena u logor posle streljanja. Ovoga puta streljani su i Sima S. Petrović, iz Vlasotinca, radnik Mostovske radionice u Nišu, i Petko Joković, taoc za sina. Petka su prozvali kad se brijao. Bio je nasapunjan. Onda se poveo tragikomičan dijalog između njega i gestapovca. Petko se izvinjavao da nije još završio brijanje, a gestapovac mu odgovorio da će ga oni obrijati. Kada je shvatio da se radi o streljanju, Petko se pobunio i rekao da još nije saslušan. Gestapovac je odbrusio da to nije važno i najurio ga napolje sa još petoricom iz te sobe.731

Feldkomandanturi 809 naređeno je da se strelja 10 komunista zbog rušenja želszničke kruge Doljevac-Kuršumlija, koje je izvršeno 12. februara 1943.732 Prugu na ovoj relaciji rušila je diverzantska grupa Jastrebačkog NOP odreda, a zatim Prvi južnomoravski NOP odred. Jednu diverziju kod Psdine izveli su delovi 2. bataljona Prvog JMNO odreda oko 20,15 časova, kada se začula ekspozija, a zatim mitraljeska vatra na voz koji se vratio na stanicu Žitorađe. U znak odmazde za ovaj napad „izvršena je egzekucija nad 15 taoca", kaže se u kvislinškom izveštaju.733

Iz Kaznensg zavoda je 23. februara 1943. godine izvedeno i streljano oko 150 Roma.734 Nismo našli nemačko naređenje za ovo streljanje. Njihovi sunarodnici su kopali rake po naređenju niške opštine i sahranjivali ih kao i druge. Oni su, kao svedoci, pred Komisijom za utvrđivanje ratnih zločina izjavili da su 23. februara streljani i Srbi koje su takođe sahranjivali.735 O tome govore i drugi svedoci koji su bili u Kaznenom zavodu. Svedok Zdravko Vasić iz Aleksinca, navodeći da je to bilo u februaru, kaže da je u toj grupi najviše bilo ljudi iz leskovačkog kraja, a sa njima i njegov zemljak Bogomir Mitrović, iz Ćićine. Ovaj datum pominje se i u nekim ankstama SUBNORa o streljanjima. Zatvorenici sa viših spratova u Kaznenom zavodu videli su odvođenje ove grupe prema Bubnju, a nešto kasnije čuli su i mitraljeske rafale.738

Komisija za utvrđivanjs ratnih zločina evidentirala je kao moguće datume streljanja po „kalendaru" Milana Stojanovića 13. februar (streljano 20 lica), a u vremenu oko 25-27 februara oko 100 lica.737 Obaveštajac DM je depešom javio Londonu da je 24. februara streljano na Bubnju 100 Srba, a 25. ovog meseca 60 ljudi, od kojih 30 Cigana.738 Kao što se vidi, vre.menska neslaganja su mala.

Pritisak okupagora i njegovih pomagača za odlazak ljudi na prinudni rad u Nemačku i u Bor vršio se i ovog meseca. U jednom dokumentu se kaže.„809 feldkomandantura u Nišu pohapsila je 2000 lica kao taoce, pa je ista, po naređenju komandanta Srbije 18. II 1943. uputila na prinudan rad u Boru".739 U logoru i ostalim zatvorima, gde su svakako bili kratko, izvršen je pritisak na te ljude, a onda su traisportovani u Bor. I u drugim slučajevima mnogi zatvarani ljudi su, pod pretnjom novog hapšsnja, odlazili u Bor ili Nemačku na rad ili se javljali na obaveznu radnu službu, o čemu ima mnogo arhivskih dokumenata.

736. NmN, izj. Zdravka D. VasićaManića iz Jasenja kod Aleksinca, nkl.

Iz knjige

Miroslav M. Milovanović, Logor na Crvenom krstu, NEMAČKI KONCENTRACIONI LOGOR NA CRVENOM KRSTU U NIŠU I STRELЈANJA NA BUBNЈU, Institut za savremenu istoriju – Beograd, Opštinski odbor SUBNOR – Niš,IRO „Narodna knjiga“ – Beograd.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License